Вишњи господ, господичне,
честитијем вас венцем круни
и желиње ваше испуни,
ер сте сунцу све приличне.
Од ових смо, госпо, страна,5
откуд жарко сунце истиче:
клетва хоће, свит протиче
да не имамо вигдир става.
Нити смијемо на 'едном мјести10
божјом клетвом да станемо;
гди ноћимо, не сванемо,
ер нас причну црви јести.
Јур два дела сегај свита
извили смо од теј стране
ради наше брижне хране15
јак цић медна пчела цвита,
и примили, госпо, у путих.
пробијући стране и луге,
многе бриге, јаде и туге
цића звири туј приљутих,20
и цић гусе, од ке рити
не даду ми грозне сузе,
мислећ тужни што ми узе,
спомена ме чини мрити.
Имах синке до четири, —25
сваки бише како руса!
Данчула ми одни гуса,
ка ме у сан јоште тири;
прид ком бигућ планин-хвојке
биле ми су брашно ходе30
и поскупо хладне воде,
ја трим чедом дајућ дојке.
С кима к мору припадосмо
за прибродит сиње море,
при нер гуса дојде с горе35
бродару се сви дадосмо.
И бродећи Аливера
иштом не би вај на броју!
из корабље љуби моју
зани вихар од сјевера.40
А Елеза моју дику
за бродидбу подах тужна:
леле! леле! веоми ружна,
да не осушу личца вику.
Само мени мој Данио45
од четири јес остао;
како видиш убах мао
али мајци веоми мио.
Кога са мном, госпо, обдари
и љубави тве надили, —50
тако те бог не ухили
од најдраже твоје хари! —
ве чим стање ме достоја,
да великос твоје славе,
ер достојиш врху главе55
круну носит свих госпоја.
А хоћу ти без варчице
чес и срићу казивати,
тако ми се мајком звати,
моја госпо и царице!60
Првој госпођи
Али хвала господ богу,
моја кито од ружице,
јур ћеш парјат све тужице
и шчекати срићу многу,
коју веоми веће жудиш65
него да си цару лада,
и којој си веће рада
него свитом свим да судиш.
Ер без тога царство свита
ни ниједна ина радос, 70
не весели твоју младос,
моја круно златом свита.
Дим ти од плоди, моја славо,
које ниеси вик имила:
скори ћ' имит, госпо мила, 75
тако мени Данио здраво!
Дви ћеш родит мушке главе
многе сриће, многе чести,
од којих ће име рести
по свем свити вјечне славе. 80
Први ће имит туј бесиду
прид господом и то име,
да ће бити благо ш њиме
куму, другу и сусиду.
Другога ћеш видит баном
од језика од свих нају, 85
гди столује на Дунају
по милости згору даном.
Од блага ти нећу рити,
ер ћеш имит дости блага, 90
ни од здравја, госпо драга,
ер ћ' грбава стара умрити.
Да ово т' свјета службенога,
ки ћу т' дати на растанци:
не чин' да ти прођу данци 95
без трајања љувенога.
Ер госпоја без љубави
што је ино, бога цића,
нер угасла једна свића,
или т' сух пањ у дубрави? 100
Другој госпођи
Имаш војна узорита,
каже с тобом лиепо и дворно -
мисли ротно и рогоборно
срдачца је, знај, скровита.
Вуховите има очи 105
и прихвата туђе ладе;
од тебе се ноћно краде,
кад се с којом другом рочи.
Тер ну т' гледај њега ћуди:
неће дви, три ни четири, 110
нер ако их сто замири,
он све хоће, он све жуди.
Колико пак на тој трати,
не требује, да т' сповиме,
ер цић тога добро виме 115
да се свак дан с тобом рати.
Ни му дости да те неће
љубит верно, како има,
нег још руха тва вазима
тер по блудих свуд размеће. 120
Једа брже кôј госпоји
кâ полипша јес од тебе,
ил' кâ може бит уз тебе,
ил' ку рухо твê достоји?
Не, не, не, не, на моу вјеру, 125
него једним злицам, које
без пристанка све настоје
да га гуле, да га деру.
С кима, госпо, о колике
ноћи траје! а кад лећи 130
уз те дође, дав ти плећи
неће видит твê прилике.
Достоји ли твоја младос,
твоја вера, тва липота
туј горчину од живота? 135
ну процини твоја радос!
тер виђ ер се не повраћа
наша младос ни ње славе,
а худа је жена, праве,
с врхом зајма ка не враћа. 140
Третјој госпођи
Ти разлико травје и цвитје
хоћу, да знаш кê је моћи
и кијем можеш што помоћи,
моје драго прималитје.
Ако желиш, моја круно, 145
војну бити драга љуба,
носи цвитја драгољуба
зањедарје вазда пуно;
тер до вика неће ину
господичну веселити, 150
ни драговат ни желити,
разми липос тву једину.
То ли те је вратит жеља
љубовника с дуга пута,
носи биља око скута, 155
кое се зове вратижеља:
прилетиће стриловито
да би био на крај свита
свим бродаром дајућ мита,
моје, госпо, тихо лито. 160
Једа ли си још помрла
бити, душо, златих власа,
помивај се златовласа
тер том жељом буд' неумрла;
ако помњу ставиш на то 165
и помању нег се проси,
веруј ми ће твоје коси
присивати чисто злато.
Ну ако ли, русо, у белу
копниш, личце да т' се лашти 170
и том жељом вик не исташти,
завија' га у русу белу;
тер тако ми добре стаје,
ако будеш тој творити,
неће ти се вик скорити 175
ни ћеш знати, старос ча је.
Од инога што ћу т' рити,
моја тиха питомино,
нер да на свит све знам ино
разми само кад ћу умрити. 180
Четвртој госпођи
Трухава си из срдачца
и језива и мале моћи:
кад замркнеш које ноћи
не мниш сванут до суначца;
ер ти напре болес ника 185
и утробу т' сву опсине,
тим ти снага и моћ гине, -
да можем ти дати лика!
кога ако примит будеш
у љубави, мâ љувезни, 190
чинити ћу све болиезни
теј срчане да забудеш.
Вазми пони девесиња
биља, госпо, и калопера,
руте и мака до два пера 195
и још к тому рубазиња;
вазми руже и љубице
и с јасенком чичиндари
тер тој скупа све обари
а у крви голубице; 200
кâ, тако ми твога лица,
ако к срцу даш привити,
тај час хоћеш здрава бити
како једна пастрвица.
Ја ти вељу, ако обслужиш 205
како т' рекох твоја сужна, -
не будијем вику ружна! -
веће нигда не потужиш.
Паче, гди с' сад мртва, брижна
и свенула у тој боли 210
возити те неће коли,
толи ћ' доћи веоми нижна.
Иштом, госпо, да опоручиш
најљубчему све теј ствари,
за кê ако он не узмари, 215
чин' по мене да поручиш.
Ја ћу најти све теј ричи,
ја те товит и блудити,
ја драговат и љубити
већ' нег трзан дробне ничи. 220
Петој госпођи
Чуј ме, госпо мила и љупка,
тако т' срићу вишњи узвиши,
тер у срце златом пиши
што ћу т' рити сад Јеђупка.
Ако желиш кога и жудиш 225
прико срца прихватати,
наук ти ћу, душо, дати
да дил тога већ не трудиш.
Починити хоћу теби, -
ер сте, госпо, без почини, 230
како зеље без зачини,
а то свака зна по себи, -
да тко годи тебе види,
свуд твê личце да призира
и за њиме да умира 235
и јак осин да те слиди.
Тим Јеђупци давши виру
рец' овако, кому с' рада
бити љуби али лада,
да т' сâм досад рече: "умиру!": 240
"како зору сунца свитлос
а све живо осин дружи,
тако двори вик и служи
твоје срце моју липос;
како липир уз плам свиће 245
весели се, врти и вије,
тако ти вик уз ћелије
виј се моје мене циће;
како успуца крис об лити
а на огњу јавор стоје, 250
тако пуца' срце твоје
све желећи мене имити."
Тер ако му ни овиме
ледно срце не раждежеш,
трикрат ово, када лежеш, 255
рец' тер веће не брин' тиме:
"како изнутра кремен ками
вазда гори а изван стине,
тако срце тве од стине
буд' цић мене лед и плами. 260
Шестој госпођи
Благодари, госпо, Бога,
и радуј се, ма радости,
ер под сунцем ни младости,
ку чес гледи толи многа,
коли тебе, моја славо 265
дуга здравја и дуге моћи,
нећ' бо вику знат немоћи,
тако мени Данчуо здраво!
Да вазда ћеш како риба
све дни здраво прибивати; 270
ти ћеш, госпо, уживати
веће, нег је женам триба.
Сребро, злато, благо свако,
које узмож' пожелити,
истом ти ће у стан плити, 275
а нећ' знат од куд, ни како;
тако да ће мнози пуци
скупно и складно говорити:
"Прво јој је свим дворити,
ер је срића њој у руци." 280
Од разума што ћу т' рећи
на тај лита, која имаш,
нер да друге овди нимаш,
и да желит ни моћ већи?
Да само га, госпо, грубиш 285
једном веле малом ствари,
рећу т', - биј ме, али кари! -
тко те љуби, ер не љубиш.
Да се у то не упада
твоја памет самодило 290
не би умније од тебе било
од источи до запада.
Кроз тој нека с' у свем сврсна
и мудрија, нег све остале,
и тве да су у све хвале, 295
не буд љубит веће срчна.
Кушај, кушај, ер тко куша
само једном, љубав ча је,
реће меда слађа да је
и дражија него душа. 300
Јоште ти бјех, моја круно,
потајнула ја од тебе
ствар од које сама у себе
не уздах се, знај, напуно;
да вјера ме тва примага, 305
ком се госпој свака дичи,
да нећ' пронит овеј ричи
ке ћу т' рити, госпо драга;
још ако ме која срећа
чини у што заблудити, 310
да ме нећеш осудити,
ер је милос гриха већа.
Тим од сужња теби твога
с вољом твојом хоћу рећи,
да прид тобом знам смрт стећи, 315
цесарице срца мога.
Јес у мисти у овому
један, за те ки умире
цић горуште љуби и вире,
ку т' у срцу носи свому, 320
а не смије без пригоди
објавити теј љубезни,
горке трпећ вик болјезни
смртју живот, знај, проводи.
Вене, чезне, гасне, блиди, 325
сахне, гине, копни, таје
и трудећи вик не стаје,
да свуди те слидом слиди;
тер украдом своди очи
на те, моја рајска вило, 330
да га видит није мило,
гди ти личцем смрт свидочи.
Ил' му би рек твоја милос
не вјерује ер не тужи,
дуго вријеме ко ти служи, 335
ку љувену трпи силос;
тер тач ротно и горуће
на њ се твоје личце гњиви,
како не ктећ већ да живи
ки те љуби толи вруће. 340
Не уми, госпо, из далече
туговати своје боли,
ер умрити прије воли
нер да се узна, што ти рече.
Тисућ крат је ктил да изусти 345
путем теби своје ране,
а нетом те с дружбом стане,
рич му умре у сред усти;
тер се створи вас од мраза
и замукне мраморкоме, 350
кад је тужит муком коме
прид свитлости твога образа,
а то нека не објави,
теби хотећ, свим пореда
љубав, с ке' смрт све погледа 355
колико га љуто дави.
Зато дај ред, моја дико,
како би му бити моћи
отај с тобом дне ал' ноћи
за тве рајне мајке млико. 360
Нека т' смино туј одкрије
без преданја на сву вољу
туге ке му срце кољу
и јад ки му душу рије;
и пак нека љубав ваша 365
скровна буде дер до вика
а не да ју злоб језика
по улицах свуд разглаша.
Меуто видит ли не брани
тве му личце на прозору, 370
ер о слатком твом позору
срдачце се њега храни.
Паче бахтом вазда устеци,
кад год можеш, да га видиш,
или лежиш или сидиш, 375
тер му сунце гора истеци;
а не тако како чиниш
бигајући свуд пред њиме
ер ће скори одкрит вриме
колико се у том хиниш. 380
Ну ми реци твоја радос:
у чему ти вик загруби,
али ер те веће љуби
него тужан своју младос,
да си тако ти приправна, 385
у нехарство све да обратиш
тере горком смртју платиш
твога слугу толи славна?
Ако служба смрт достоја,
живота га, госпо, избави; 390
то л' подоба ке љубави,
скажи му ју милос твоја.
Он је од вика дан одзгара
да твој буде, моје злато,
и рођен је - ну виђ! - на то, 395
да љубави твом изгара.
Противити рич је луда,
што годи се гору одлучи
ер кому се што заручи,
вик не убигне тогај суда. 400
Зато јур прим' љувен плами,
моје сунце, ма госпоје,
и омекшај срце твоје
тврђе, нег је гвоздје и ками.
Ер од коли тебе гледа 405
јур би ужгал сиње море,
а срдачце тве не море
студеније мраза и леда;
јур би ганул тисућ крати
једну стину становиту, 410
а не може јадовиту
вољу твоју да приврати;
јур би сунце, мисец, звизде
могал с висин присећ долу,
а не може вај охолу 415
немилосцу твоје гизде.
Што ћу ино јур већ рити,
нер ако му у кратко реда
не даш, да га ћ' веле уреда
чут причудном смрти умрити! 420
Мед му сладак ни без тебе,
цвитице му не мирише,
свака радос њега уздише,
ер мни бити сам без себе,
ташћа како магла идући 425
прид образом свитле зоре,
ал' како сниг врху горе,
кад га жарко сунце сврући.
Сан је згубил тебе цића,
ни пије, ни ије, ни мирује, 430
нег вик сузе утирује
тере гасне, како свића.
Нјегда стане у забити
поднамши се ним, ухиљен;
нјегда паче грозно уцвиљен 435
причне гласит и вапити:
„Што је видит зрак Данице
сјајућ гору са прозора
при свитлости ње позора
прид ким синце греде нице? 440
што л' румено и бело цвитје,
ким весело трзан цвита,
при ње личцу, гди освита
све весело прималитје?
што л' су пјесни морске виле, 445
ке толико вас свит личи,
при ње слатких медних ричи
ке ми душу срцем диле?"
Тој изрекши већ замукне
и вид згубив долу паде 450
без живота сваке наде,
како да му срце пукне.
Пак до нигди јур затиме
опет мрамор проговори,
и двигши се нагло гори 455
причне гласит твоје име;
које гласећ како бисан
од љувена од пораза
тргнув мача са појаса
заповрне ову писан: 460
„Ох ма срићо сланом пала,
паче с рђом, паче с градом,
да ли ми би овим надом
погинути тач домала?
Ох притврди и жестоки, 465
клетвом клети оштри мечу,
да л' на ово дер у Лечу
подах за те пинез токи,
да се у мојој крви умијеш,
да пролетиш моје прси,
да се име ме замрси, 470
да ми бритку смрт задијеш.
А пак њега врх бодезни
направивши к срцу, кличе:
"Ово плата, коју стиче 475
свак под стигом од љувезни!"
И хотив се на њ наприти
хоти сви се и припуче,
а он кунућ не умуче,
ер му не би моћ умрити. 480
Не вим, ил' је виловито
нико билје ко га трави,
ил' је бирек теј нарави
тве гледанје стриловито.
Што год, моје злато, буде, 485
ли не чини да се рече,
да он горку смрцу стече
толи слатко тебе жуде;
да допус' му за сву службу
истом токо издворити, 490
да се може зговорити
с тобом један хип у дружбу.
Туј му плату буди хрла
за све верно дат служенје -
твоје љубко садруженје, 495
ма липости неумрла!
Ер ку ћ' добит на сву дику
да његове грозне сузе
рад љувене твоје узе
обрате се ш њим у рику? 500
ки ли ћ' стећи живот диви'
да он тебе вик словећи
и љубави твом горећи
вас отађе у плам живи?
ка ли ћ' круна да т' се свије 505
кад узвидиш гди пук врви
нада њ мртва рана у крви
а прид прагом тве ћелије?
неће ли ти свит зазрити,
неће ли ти спасти лица, 510
нећ' ли сртат вику ница
гди те путем ко сусрити?
Чини ми се јур да вију
гди т' говоре све тве друге:
„Ово, цић ке верне слуге 515
сами себи смрт задију!"
Немој, госпо, Бога раде,
таком зледју да се обличиш,
жи ти личце ким се дичиш
већ нер цвитком све ливаде; 520
да приломи срца вољу
и прими га да је с тобом
или т' сужњем или т' робом,
од стране те вишње мољу.
Туј му плату, тој смиљенје 525
за сву на свит љубав скажи
и само му тим утажи
оно јадно све цвиљенје;
ер нећ' њему у љубави
под небеси наћ прилике 530
ни верности, знај, толике,
ни ки веће тебе слави.
Одкли бо је тве липости,
мила госпо, замирио,
теби се је завирио 535
за све моћи и крипости;
и одтли је скупно у дружбу
великости твој записал
језик, памет, писни, мисал,
срце, љубав, виру и службу. 540
Ја ти, госпо, рекох срећу,
ку ти Вишњи не пореци,
него ти се све тој стеци
и још ти да' свитљу и већу.
А ти сада да обдариш 545
ову твоју, рих, Јеђупку,
ку ћеш наћи харну и љупку,
ако за њу што помариш.
Дај ми злаца, госпо мила,
колико је теби мило, 550
тако скори платно било
на том сињу проминила!
ил' сребарца, ма ружице;
у што скују ушерези,
тако сребро златом вези 555
по све данке, ма душице!
ил' везену, моја вило,
твојом руком копреницу,
чим утирам зноја лицу,
жи ти личце тве прибило! 560
ил' кигоди број пинеза,
ки просећи свуди купим,
једа брижна јур одкупим
ил' Данчула ил' Елеза,
при нег ми их запродаду 565
тамо гору у Заморе,
ил' не одведу прико горе
моју, госпо, велју наду.
Ако ли ти није годи
ништа тога мени дати, 570
ну ми дај то не закрати
што т' за пинез не доходи:
дај ми на ов чесмен данак
сладак поглед, слатку ричцу,
ил' што 'е слаје у твом личцу 575
нег ли трудну зорни санак.
Тој ти срце моје пита
већ нер бисер, сребро и злато
и већ душа хлепи на то
нег на царство свега свита. 580
Већ нег звизда небо здржи
и пржине сиње море
и све листја на свит горе,
веће те се добра држи;
паче нер би ум и мисал 585
могли измислит до вик вика
и свих изрећ моћ језика
и него би свит уписал;
и већ нег би све желинје
могло жељом досегнути, 590
и споменом споменути
и завелит све велинје.
Све што годи срића у срећи
ил' је било ил' ће бити,
све ти буди риком плити 595
у сред хиже и с врхом тећи.
И сва добра, ка су у кипу
у чловичком игда била,
сва ти буди сврсно цила
у твојему славно липу; 600
и сви дари ки се праве
у свих нају душ на свити,
свима душа твоја свити
већ нер свити свитлос славе.
Цафт'ло т', ресло и родило, 605
и делила и имила,
и градила, и новила,
и наприд ти све ходило!
Узмножај ти моћ и здравје
све то веће дуго лита, 610
моја круно златом свита
и ме главе меко узглавје!
Разум, правда, љубав, вира
вазда у теби станом стале
и крипости све остале 615
којим није број ни мира!
Сваку т' молбу Вишњи услиши,
свића т' свит'ла коју жежеш,
земља т' лака у ку лежеш,
а дух ти се гору утиши 620
с Богом ки је од свих виши.
