Jesenje slike

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Svetolik Ranković
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Jesenje slike
Pisac: Svetolik Ranković


SvetolikRankovic.jpg

Jesenje slike


   Sumorna, vlažna, studena i duga jesen. Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv...
   Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba...
   Čamotinja i tuga prodiru u dušu...
   I sediš tako u čami, a duša se vine u beskrajne prostore, tražeći ma gde svetla zraka i, najedared, pred tobom se nose sjajne slike, sa kojima se duša jedini i ti zaboravljaš na sve oko tebe, na ceo svet, i živiš novim, svetlim, mladim životom i blagosiljaš sudbinu za taj trenutni darak...
   U tim slikama vidim tebe, mila jeseni, iz mladosti moje i blagosiljam one dane, koji su sa dušom mojom sjedinjeni, te neće nikad u zaborav otići...
  
  
  * * *
  
   Bio sam mlad a bila je jesen u mojoj Jasenici i ona je zarezala duboke i svetle uspomene u mojoj duši. Stojim na brežuljku i posmatram tu jesen čarobnu, posmatram njene divote i njene bogate darove, posmatram one jedinstvene, dragocene slike, obasjane blagim sunčanim zracima, urešene raznobojnim kitnjastim okvirima, izmalane sjajnim, živim, čarobnim bojama, kakve samo priroda može dati, pa tako zanesen, očaran, ne znaš kud pre da pogledaš, gde pre da se okreneš... Kud god pogledaš, sve je oko tebe prepuno, prerodilo, učvrslo, zabreklo, sve puno i sito, sve slatko, ka' sama medovina...
   Pogledaš li u grozne vinograde, okićene crnim, ka' smola, ili žutim, ka' ćilibar, grožđem, punim medenog soka - melema za umorne, malaksale grudi... Preskoči samo preko jedneka, priđi onoj granatoj dunji nasred vinograda, osetićeš njen čudnovati miris; lezi pod nju i gledaj, kako ti se nad ustima vije opušćen grozd od čardaklije... ne treba ti ni da se mučiš, samo zini... Tri koraka od tebe raštrkala se pozna šeptelija, lišće u pola opalo, a na golim i crnim, rapavim grančicama žute se slatke praske, ka' istovetno smilje.
   Ležiš tako i obrćeš glavu, pa čisto ne znaš, kud ćeš pre da pogledaš... ili u grozd, što ti nad glavom visi, ili na mirisne, žute dunje, koje se polako ljuljuškaju na tankoj grančici, šaleći se i ašikujući sa tihim jesenjim povetarcem, ili na slatke praske, ili na presamićene "pandare", što se žute, pa već gotovo pocrvenele, nabrekle, pa pune soka, ka' dojke u Marjanove snaje... Ili ćeš da gleneš na crveni drenak, što ti se gotovo uz same uši oteg'o, ili na morastu tamnjaniku što miriše ka' naš Andreja crkvenjak, ili na crnu kameničarku, ili na žutu smederevku, što je slađa od same medovine i lepša od ćilibarskih brojanica rudničkog prote... Gledaš pa ne znaš kud ćeš i šta ćeš pre... Štrpneš puce od čardaklije, pa ga založiš sa drenkom i tamnjanikom, pipneš mirisnu dunju, pa te žao da je kidaš... omirišeš je pa priđeš šepteliji, zagrizeš onako na grani, pa osetiš kako ti usna za usnu prijanja a kroz grlo prolazi sama medovina.
   Sit si, trbuh hoće da se provali, pa opet štrpkaš. Opet lezi pod dunju, pa kad se odmoriš, oči ti se otimlju na gust voćnjak, u dolini pod vinogradom. Teško se dići, al' te mame debeli hladovi, zelena trava i slatko voće. Digneš se pa hajd', gotovo kombrljajući se, do u dolinu, a tamo te čeka drugi raj!...
   Zada'ne te miris od voća i divna hladovina, pa se, zadovoljan, spuštaš pod gust orah... Trava te zagolica po vratu, mrdneš malo i pritisneš je glavom, pa si onda miran i spokojan. Iz avlije te ugledaju goluždrava deca pa, i ne pitajući te, eto ti cele gomile. Jedni se penju na orah, drugi na karamanku, treći na ivovaču, šećerliju ili na kraljicu, vodenjaču, slatkaču ili na pozni mednjak ili arapku, takišu, i dok si trenuo oni napunili svoja prljava krilanca i svako se žuri da ti donese svoje "lepse" kruške, jabuke, oraje, šljive i - purene zelenjake (babice), što svakom, po dva-tri, iz nedara vire... Ti ne moraš sve to pojesti, uzmi makar što god, bar onu veliku, žutu karamanku, što je s jedne strane gotovo pocrvenela, a ostalo će ti mačići oko tebe oglodati i posisati!...
   Ti samo lezi, gledaj, naslađuj se i pitaj sam sebe šta može biti lepše...
   Nad tobom treperi i šuška zeleno i polu-suvo lišće orahovo; zagledaš se u jednu crnkastu prugu, na njegovom pepeljavom deblu, pa ideš očima za njom, do rakalja; odatle pređeš na veliku granu, što je udarila čak do vodenjače, i među zelenim orahovim listovima ugledaš žutu krušku... Gledaš je tako, gledaš, pa tek ugledaš na širokim rakljama kamen, što su ga deca zabacila mlateći kruške. Taman se dobro zagledaš, kad - a odozdo, kroz lišće čuješ: tup - tup - tup, pa tek; cvrc po samom čelu - i orah se skotrlja na travu... Čuješ kikot oko sebe, al' ti se činis da nisi ni osetio, pa ne smeš ni da se počešeš, i ako te to dobro svrbi...
   Okrećeš glavu na drugu stranu. Na pet koraka od tebe opružila se jaružica, puna šljama i kamenja, a nad njom se nadvila stara vodenjača. Deblo joj već orapavilo, po negde nakljucnuto sekirom i tu počinje da truli. Grane debele a kratke, pa popuštale vitke mladice, koje se pregibaju od teškog ploda... Vetrić pirne, mladice se zaljuljaju levo i desno, pa tek počnu da klanjaju, ka' "šutački svetac"... Još jedan poklon i divan plod pada na zemlju i razbija se; veće parče poleti niz brdo, gde ga čekaju halapljive praseće njuške, a za manje trče i grabe se deca. Vetrić pirne još jače, a oko tebe počinju padati orasi, kruške, jabuke... Sve zrelo i prezrelo, sve slatko i preslatko, sve što je zametnulo, dozrelo je i čeka tebe samo da probaš i da živiš... A ti si sve probao, od svega okusio, pa si sad sit i zadovoljan; vetrić te uspavljuje, zeleno lišće sklanja te od sunca, deca polako šapuću i ti si već sklopio oči...
  
  
  * * *
  
   Budi te škripanje kola i vika dece, koja skaču od tebe i trče pred kola, na kojima je košar pun kukuruza. Dižeš se i ti, pa zajedno sa kolima i celom gungulom ulaziš u avliju, a tamo, pod trešnjom, stoji pogolema "rpa". Nastaje izručivanje kukuruza i muvanje dece oko "babica", a u to vreme redara se ustumarala, pa juri iz kuće u mlekar, iz mlekara u podrum, iz podruma u kuću - sprema radnicima užinu...
   Užina gotova, sve metuto u torbu: i vruća proja, i luk beli i crni, so, veliki zastrug pun sira, pa odozgo potavanjen kajmakom, bardak pun rakije i povr' svega bela pogača, uvijena u lipov list, za starešinu. Torba obešena o stupac, pa preturena u košar, a rabadžiji utrapljen veliki ćup, pun "soka". Sve gotovo, ti sedneš u košar, opružiš noge po tavanici, a leđa odupreš o tanko pruće pa hajd' u njive. Za tobom se digao urnebes od dece, no redara ih sve namiruje i ti se spokojno predaješ posmatranju...
   Eno pod kačarom polegale svinje, svako sito, oblo, debelo, pa samo čeka uboj, jal' trgovca. Oko vrljika, pod brestovima, polegale ovce, opružile vratove i pritisle ih uza zemlju, pa samo brekću od trčanja i vodenjača; svaka se uoblila, pa samo čeka dobrog mrkunca, pa ne beri brige na proleće: biće jaganjaca k'o jaglica... S druge strane vrljika, otud iz čajira, načetili se gojni teoci, njuškaju ovce kroz vrljike, ili od duga vremena skaču jedno na drugo; najstariji vočić, da bi se dopao petomesečnoj kravici, gicne se nogama, nadigne rep i načulji uši, pa poleti preko čajira, ka' smušen, a za njim i ostalo društvo. Stoji trka besne družine, dok ne naiđe na šestomesečnog ždrebaka, što kunja na dnu čajira pod cerom. On je njih baš i čekao: eno ga, čulji uši i diže rep... teoci prsnuše kud koji, a ždrebak okupi kuražnog vočića, pa trepte preko čajira ka' zvezde...
   Kola stadoše, rabadžija otvara vratnice, oko kojih su se načetila goveda: čekaju čobana, pa da idu na pašu. Matora Zekulja već ogladnela pa riče, a junac dvogodac gleda je i čudi se šta joj je. Trogodac Širga okupio mladu junicu, hoće bećar da ašikuje, a ona se stidi od Sivonje u jarmu, pa gleda samo da sakrije glavu u ostrugu. Bik Divonja leži uz vrljike i posmatra ludog Širgu; šta mu je, te dira junicu, kad vidi da joj nije do ašikovanja. Sivonja ga gleda i mrda levim uvom, a time mu kazuje, da se potpuno slaže sa njim, baš k'o naš kmet sa kapetanom... Kola prolaze, a za njima i goveda jure u potes. Širga ostavio junicu, pa trči na potok da stigne pre Divonje, jer posle mora čekati dok se sve krave ne izrede i napiju koje Divonja revnosno čuva... Goveda zamakoše, a za njima i čoban, sa tojagom i nedopletenom kotaricom. Kola se već spustila u osoje; evo šumarice, evo tri divljake, evo brdašca i - pred tobom se stvara prostrano polje...
  
  
  * * *
  
   Pružile se ravne livade, pokošene i u pola popašene; nema proletnjeg zelenila, ali zato vidiš ogromna sena, po deset-petnaest, pa ponegde i dvadeset u gomili. Miriše suvo i mlado seno, a seljak se smeši zadovoljno sećajući se grdna truda što ga je podneo, dok je sve to pokosio, isprevrt'o, poplastio i podenuo. Što će mu zelenilo!... Lepše je i milije mu je videti sređenu letinu, što je nije ni kap kiše taknula. Kako li će lepo da urani svoje mile vočiće, svoja goveda i ovce!...
   Po livadama beli se i šareni stoka, a okolo sena skupila se gomila čobana. Stoka pase, a oni se igraju klisa. Dva đetića uhvatila se u koštac, pa se nose po polju, a krupne graške znoja teku im sa visoka čela. Čobanke ostavile rad, pa glede junake. Polovina strepi za jednog, a polovina za drugog, no junaci se nose, ka' orlovi, pa nijedan ne misli da oproba leđima zemlju. No gle, jednog izmenu sreća i on se prostre na travu, a drugi velikodušno ostupa i gordo prilazi čobankama, koje ga veselim pljeskanjem sretaju. Opet se produžuje rad. Devojke pletu kotarice tankom lozicom, a čobani im cepaju i tanje voćke za šipila i čiste lozu od kore i čvorova...
   A tamo, preko puta u zobištu, stoji dobar bik. Odvojio se od svog društva, jer vidi u drogom čoporu dosta lepih i gojaznih krava. Htelo bi mu se malo ašikovati, al' on se nešto premišlja; vidi tamo dosta suparnika, pa mu se neće da ide među njih. Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo ne hteo, mora da ide među njih. I sad mu ne ostaje ništa drugo, no da pozove protivnika na dvoboj. I eno ga, primiče se jednom burumku i otpočinje izazivanje... Prolama se dolina od strahovitog bukanja, od koga i tebi srce življe zakuca, pa gledaš pomamnog bika kako je kleknuo na prednje noge, zab'o rogove u burumak i, sa strašnom rikom, baca u vis busenje, koje se vraća opet na njega i pretvara u prah... No i protivnici ne ćute. Eno, Vidronja mu objavljuje da prima dvoboj i Širga otpočinje nastupanje... Sa gromkom larmom protivnici se sukobiše i - ućutaše. Stadoše jedan protiv drugog i otpočeše se prečati, no nijedan se od toga ne uplaši... Ukrstiše rogove i otpoče se borba na život i smrt... Krave prestale pasti, podizale glave, pa glede ko će pobediti. Junci i jalovci primiču se bliže, da se nađu u nuždi svome ratoborcu; oni i ne sumnjaju u njegov uspeh jer je svaki od njih oprobao moć njegovih rogova... No gle, Vidronja sve više uzmiče, što to!... Strašno je videti - njihov ratoborac pobeže, a protivnik posle nekoliko skokova, napušta ga gordo i prilazi njima. Evo ga na dva koraka pred njima, stao pa se preča, pita ih da nema još koga, koji bi želeo oprobati njegove rogove. Razume se da o tome niko i ne misli, svi mu se "ponizno klanjaju", a on, gord i zadovoljan, pun kipeće strasti, još izdaleka naslađava se pogledom na gojne krave...
  
  
  * * *
  
   Nastupaju njive. Ulazimo u planinu od kukuruza. S obe strane puta podigla se nedogledna gora... Ništa ne može radnika tako oveseliti, ništa mu ne može naterati srce da brže lupa, kao pogled na tu divnu, zrelu goru - hraniteljku. Koliko znoja, koliko truda i muke, koliko teških dana provede on, dok sve to uzora, poseja, povlači, okopa, pregrte; koliko strašnih i mutnih oblaka isprati on sa dršćućim srcem i smrtnom zebnjom: evo, sad će se provaliti!... Sad će smlaviti sve do tla... I oblak za oblakom prolazi, pa sa sobom nosi i njegovu zebnju, a on ostaje opet veseo, krsti se i blagodari Bogu... I eto, sve prođe: i muka, i trud, i zebnja, prođoše znojni dani kopanja i pregrta, prođoše crni i mutni oblaci, prođe opasna plamenjača, prođoše duge kiše i povodnji, prođe svaka opasnost i ne dirnu mu ovu plodnu goru, i on se sad, srećan i zadovoljan, laća najmilijeg i najlepšeg posla: bere plod trudova svojih...
   Evo nas u njivi. Kola stadoše pod veliki brest. Čak sa dna njive čuje se pesma, smej, govor, šala, a sve to začinjava često pucanje korenja... Sunce greje, vetrić pirka, pa zaljuljuje suve šašljike i perje; ljulja se tiho sva ta gora i šušti čudnim, veselim šumom; kr!... kr!... puca korenje, pod jedrom devojačkom ili snažnom momačkom rukom; ha... ha... ha!... razleže se smej veselih berača, a tamo kod razora, gde su same devojke, vije se vesela, seoska pesma... Kipi rad, veseli se srce, a ruka se sve brže i brže maša debelog, jedrog korenja...
   U svakoj njivi čuje se žagor i pesma. Devojke pevaju, ljudi se šale i zadirkuju, žene im usrdno pomažu, a neženjeni momci, puni žara, podvriskuju i viču, da dadu oduške uzavreloj krvi... Smej i žagor, vrisak i pesma, prolamaju se iz njive u njivu, preko cela nedogledna polja, preko čitavog mora gore - hraniteljke... A nebo se natkrililo nad tim dragocenim morem, čisto kao suza, plavo k'o što samo ono može biti, veselo, k'o što je srce radeničko...
   Radi seljak i pominje Boga, a usne se samo razvlače od vesela srca. Hitaju ruke, a misao se nosi na ambar, pun pšenice, na kace pune šljiva, na bure u podrumu, puno belke i crvenjače, na presek pun ovsa, na vajat pun oraja, dunja, jabuka i krušaka, pun vune i težine, na kacu punu pasulja, na kačaru punu džakova sa suvim šljivama, na mlekar pun smoka, na vinske buriće, koji samo čekaju berbu, na koš i tavan, koje će prepuniti jedrim kukuruzom i - na kesu, koju će napuniti prodajom izobilne letine i stoke...
  
  
  * * *
  
   A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?... Kad zabeli jutarnja zora i svi se kućani dignu na čisto i glatko, kao patos, gumno. Obuzme te jutranja svežina. Pred tobom zablistaju milijarde svetlosrebrnih kapljica biserne rose, a tamo, po rečnim doljama, dižu se oblaci sive magle, koje u putu presecaju prvi zraci sjajnoga sunca, što se iza planina već pomolilo i malo zatim obasjalo svu okolinu, pokrivenu bistrim kapljicama rose, i one, te bistre kapljice sad se samo pred tobom prelivaju i odsjajkuju, kao najčistije drago kamenje, praveći bezbroj varijacija fantastičnih, duginih boja... Obuzima te milina, hteo bi da taj prizor pretvoriš u večnost i ne možeš da otrgneš pogled od toga čuda lepote, koje te zanosi, čara... ali ti uživanje prekida oštra studen, od koje ti se najpre koža naježi, pa zatim i samo srce zadršće i onda se laćaš trudnog rada i hitaš, da se u radu što pre zagreješ...
   Kamara se razvršuje; veliko, teško snoplje pada na gumno, odakle ga dižu snažne ruke i nose na red oko stožera. Šire se krugovi snoplja sve više i više i najzad metut je poslednji snop na gumno... Privezuju dobre đogate za stožer i počinje se vršaj...
   Puca i pršće suva slama, trepere i frkću dobri konji, sevaju vile u snažnim i jedrim rukama, diže se slama i pra' pod oblak, a iz snažnih grudi radnika razležu se jednačiti zvuci, koji mu i pesmu zamenjuju: aj... aj... aj... aj!...
   Sunce visoko odskočilo, pa prižiže, konji izvedeni iz vršaja, a svako čeljade, koje je kadro, dohvatilo vile, te pretura slamu. Šušti izgažena slama, kroz koju propadaju teška, jedra zrna, pa, čegrljajući kroz paroške, padaju na gumno. Tresu se vile u hitrim rukama, srce sve brže kuca, a sa čela padaju krupne graške znoja... Slama je pretresena, konji se uvode i opet počinje jednačit kas oko stožera... A ti se dohvataš debela hlada, ispod koga još nije rosa spala, baciš se u tu svežinu, pa osećaš kako se grudi nadimlju, ne mogu dovoljno da se nadišu, a leđa se kale, kao usijan čelik, kad baciš u ledenu stud...
   Smiruje se sunce, slama je tri put pregažena i pretrešena i sad je poslednja dignuta i bačena u kraj gumna. Na zemlji čisto, jedro žito i pleva. Radi lopata i metla, a oko stožera raste gomila, ruke se sve brže kreću i eno, oko stožera se raširio veliki kup...
   Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh. Osećaš kako se slatko i prijatno diše, same se ruke kreću na posao... Obuzme te rosna vlaga, vazduh se puni nekom tamnom maglom, dršće i treperi lišće na jasici, zadahne te svež, večernji vaduh, na nebu svetlucne po neka zvezda, pronese se po neki zalutao oblačak i opet zatrepere zvezde, a tamo iza gore ukaže se rumena, blešteća svetlost, misliš požar... nije, malo - pa se pomoli pun, sjajan mesec, koji obasja svu okolinu, a od drva se pruže duge crne senke... Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje jasno i snažno tiktakanje vetrenjače...
   Šušti pleva i slama, poduzeta silnim vetrom od kola, poleti u vis, savije se u kolut, pa se otpušti i pada, kao prah, čak na drugi kraj gumna... Lupa i šušti jedra pšenica o gvozdeno sito, pada na kosu dasku, a sa nje, kao voda niz gladak kamen, sleće i skače na čisto gumno, gde je dočekuju hitre radničke ruke... Šum žita i pleve, smej i govor radnika, a vetrenjača trešti i lupa: tika-taka, tika-taka, tika-taka.
  
  
  * * *
  
   I opet jutro, i opet njegove čari!... Stojim u voćnjaku i posmatram drugi, još lepši, još prijatniji rad. Tresu se i kupe šljive. Raširila se pred očima velika, gusta, zelena gora, gora od šljiva. Dugi, pravi, kao sveća, redovi otegli se u nedogled. Staneš na sredini redova, sagneš se i pogledaš, a pred tobom se otegla velika, široka brazda, koja je tamo dalje sve uža i uža i naposledku, izgleda, da je na kraju samo stopu široka. A nad tobom se natkrilila zelena gora, okićena sivoplavim dragim kamenjem, koje se ne preliva, ali ti je njegova siva "maglica" draža i lepša od kamenog bleska... Gora, kao bosiljak!...
  
Kupite me kupioci,
zaklaću vam šarku koku
i petlića bez repića,
koji ne peva...
  
   Čujem pesmu i žurim se tamo, na drugi kraj, na glas njen. A tamo se rasturile desetine devojaka i momaka, šiparica i dečaka u dugačak, prav lanac. Sve se posaginjalo, hitre ruke trepte no i usta ne zaludnice. Smej, šala, pesma, razležu se s kraja na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška ruka zacima starku madžarušu i, kao kiša, ospe se niz granje zreo i sladak plod, a vesela družina sreta ga složnim i burnim smehom i uzvikom... A ti se premeštaš iz hlada u hlad, sa rudine na rudinu, biraš najlepši plod, okusiš ga, pa si sit. Probaš da legneš i zažmuriš, al' ti ne daju veseli kupioci, koji te napadaju kišom od šljiva... I tako - ceo dan...
   A u veče mrzi te da legneš. Čuješ žagor kod pušnice, koja je uz kuću i ideš tamo. Sve se stišalo i zaspalo umornim snom, a mesec obasjao tamno nebo, pa se razgovara i ašikuje sa sićanim zvezdicama, koje se zastidile, k'o naše vođevine, pa trepere i dršću... A oko pušnice poređali se ljudi i momčadija iz komšiluka, i njima se ne spava. Iz "vuruna" liže plamen, sevaju varnice, pucaju učvrsli purenjaci, što su ih oko vatre poređali, a među pušničarima zavela se priča i pesma, svirka i šala...
   Pušničar vadi lese, a družina se skupila oko njih pa "mezeti" i "odbira". Uzima se osušeno, vrelo grožđe, kruške i jabuke, što su naročito za društvo metute na lesu, među šljive. Probaš jedno, drugo i treće, pa vidiš da nema ništa lepše ni slađe od toga vrelog i slatkog ploda, što ti, kao najčistija medovina, kroz grlo prolazi. Odberu se osušene šljive, pa se lese opet metu u pušnicu, a društvo se opet poređa oko vuruna i produži započetu priču...
   A ti gledaš u sjajno nebo, u onaj zanosan trepet, pa se jediniš sa tim visokim svetilima, čuješ njihov šapat, osećaš kako te mašta vuče u visinu i stvara bezbroj mladačkih snova, i ti živiš drugim, čarobnim životom, pa ti je tako lepo, tako slatko... A vatra pucka i greje, zvoni jednačit glas pripovedača, a tamo sa druma čuje se krčanje punih kola i sumorno izvijanje setnih "dvojenica"...
  
  
  * * *
  
   Sunce se smirilo. Obran poslednji red kukuruza i natovaren na kola. Skupljaju se radnici pod brest. Sreten mi vodi sitog "Sultana", prebacuje preko njega gunjac i kolani ga tkanicama. Ženskadija se skupila u gomilu, pa se tu povezuje i opravlja za put, a ljudi savijaju cigare, pune lule i pripaljuju. Redara kupi sudove i meće na kola, pa, uzgred, baci i po neku suvu grančicu da sa njom vari mleko. Pevačice utanjiše i društvo se krenu.
   Uz put se sretamo sa drugim radnicima, te se društvo uvećava, a sa njim i veselje oživljuje. Devojke već otegle "oj Miljano" u troje, a momčadija počinje sa brojenicama. Malo, pa se načini čitava larma i urnebes: pevaju, broje, podvriskuju, smeju se, psuju se, dozivlju se, razgovaraju se, svako okrenulo na svoju ruku, pa da slušaš poizdalje k'o na vašaru...
   Na prvoj raskrsnici podeli se društvo. Uz nas ostade malo, pa se i larma odmah smanji. Samo devojke još pevaju, glasno, ne osećaju umor, a ljudi već ređe otvaraju usta. Kad besmo na "Bačkom brdu", sasvim se smrači. I mi se ućutali, pored nas krče puna dvoja kola; siti vočići pregli pa grabe da pre stignu. Taman mi hoćemo na osoje, a pred nas iskrsnu konjanik.
   - Dobro vi veče!
   - Bog pomog'o!
   - Kako s', Cvejo?
   - Dobro, kako ti... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda?
   - Ja bio do dućana, kupov'o neke sitnice, znaš, zovemo malo komišanja pa mi reče tajo da udarim na tebe, da te zovnem; ti si mu, veli, nakričio, da ti se javnemo.
   - E he, pa ti si valjad' bio kod kuće?
   - Ja, pa mi reče gospodin pojka da udarim na osoje, srešćeš ga, veli, pozdravo.
   - E, pa dobro, da okrenemo...
   - A pojka reče da pošlješ Sultana kući; mora sutra zorom u V., zvali ga u Čvoriće na krštenje, a ti jaši mog kulaša.
   - Pa 'ajde, de.
   Premestih se na kulaša, pa okretosmo natrag niz Bukulju. Radovao sam se što ću biti na ča-Markovom komišanju. To je najbolji gazda u drugom selu, koje spada u našu opštinu. Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć.
   Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim. Rekom tišina, pa te čisto strah od nje, a mrak se već dobro spustio, te se gotovo ništa ne vidi. Zvezde svetlucaju, ali uzalud, kad mesec još nije izgrejao, tek da te malo oslobode u ovoj nemoj i gustoj tami. Približismo se reci i čusmo žuborenje vode, ali te taj noćni žubor ni malo ne veseli, on ti uleva u dušu strah i setu... Kad uđosmo kroz vrbljak u reku, pa otpoče da odjekuje lupanje ploča po kamenju i zatim bućkanje po vodi, meni se poče dizati kapa na glavi, no i to prođe, pa kad pređosmo reku, požurismo se i na skoro besmo pred avlijom.
   Pavle otvori vratnice, te uđosmo u avliju, a tamo već u veliko komišaju. Pred nas istrčaše snaje ča-Markove, jedna sa lučem, druga prihvata konja a treća, valjad', radi parade...
   - Dobro veče!... Živa bila, živa bila, branim se ja, al' ne pomaže.
   - Ama daj, Boga ti, nemoj da se... protestuju one i čine što su naumile.
   - More, šta me ljubite, kad sam još mlad...
   - E da, Bog s tobom, ja koga ćemo...
   - Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa.
   - O, ča-Marko... bolje naš'o, bolje vas naš'o, zbunih se ja.
   - Ja mišlja' ti nećeš doći.
   - Kako da ne dođem, kad sam ti sam kazao da mi se javneš. No vi, ka' da već otpočeli. Imaš li dosta komišalaca?
   - Nije, more, još ni polovina došla. Daleko nam dobrosrećne njive, a narod poduže radi; no sad će to, za po sata svi će biti. 'Ajdemo mi u kuću, da se malo odmoriš.
   - Nemoj, molim te, nisam ja umoran. Kod rpe ću se najbolje odmoriti.
   - Kako, bolan, zar da mi ne nazoveš Boga u kući! E, ti si poboravio naše adete, a mi znaš, s našim pojkom, sve 'nako po starinski...
   Nije vajde, nema se kud, no 'ajde u kuću. Idem preko avlije, a oči mi se ne odvajaju od rpe, što je složena baš više vajata, na ravnoj ledini. Kroz pomrčinu svetlucaju plamenovi od luča, a oko njih se vide samo glave, spreda osvetljene, a okolo umotane pomrčinom. Pomislio bi ko da su kakve avetinje, al' bi ga brzo obavestio veseo kikot, govor i pesma, što se otud čuje...
   - Pomozi Bog i u kuću!
   - Bog ti pomog'o, odgovara ča-Marko za mnom.
   - Ene de Cveje!... Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos, vajka se strina Sara, brišući ruke i nameštajući ubradaču.
   - Ala čudne moje babe, 'oće da je kicoš i uz lonce...
   - Dobro vi veče, strina Saro, i srećan rad!
   - Bog ti pomog'o, ti živ i zdrav!
   - Jeste se umorili radeći?
   - Pomalo, vala, trčkaramo. Dijete, jeste metuli jastuke na klupu?
   - Jesmo, jesmo, najo, odgovara najmlađa sna, stojeći uz otvorena sobna vrata, sa svećom u ruci.
   -'Aj'te u sobu!
   - Vala ja bih voleo ovde s vama, nekako mi je lepše. Vi radite, a mi ćemo vas zagovarati.
   - 'Ajde, more, šta ćeš u ovom dimu; i nama poiskakaše oči.
   - Neka, naučio sam ja, dajte smao stolicu ovde uz ognjište.
   - O, belaja, Boga mi ja bih volela sedeti u sobi na klupi, samo da mi nije rada. Daj, dijete, visoku stolicu i jastuk.
   - Daj mi tronožac, molim te; ja najvolim uz ognjište na njemu sedeti.
   - E dobro, dobro, ali bez jastuka ne dam.
   - Tako vi je to kod nas adet.
   Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima. Jedna sna stoji iza mene, a druga iza svekra, pa nam poturaju stolice, a mi se, ako age, spuštamo... Mašismo se razbibrige, a snaje se ustumaraše da spreme "posluženje"...
   Bogo mili, žesna uživanja!... rasplamteli se ćuci na pročelju, pa nema, no samo puca, a kuća se svetli, ka' da je sva u plamenu. O verigama visi veliki bakrač, pun mleka; oko vatre poređani lonci, sve jedan uz drugi. Tu ti se raširila najveća "mazuška", pa do nje manja, pa "peštanci" pa već uz banak male "čonjice". Na banku se poređale mačke i mačkovi, pa samo predu i čekaju da provru lonci, kad će osetiti prijatan miris od mesa. Žene tumaraju po kući i kloparaju po dolapu i policama, peru se šerpenje, karlice, tepsije... Najedared, pred kućom se začu bat. Mačke poskakaše ka' oparene i, dok si trenuo, one već pred vratima. U kuću uđoše Jovan i Pavle, sinovi ča-Markovi, noseći među sobom zaklanu jalovicu. Sad tek otpoče mutljava i tumaranje. Njih dvojica odraše ovcu za trenut, počistiše je i dadoše ženama na trandžiranje. Jedna uze da čisti creva za čorbu, druga seče butke i plećke za krompir, treća rebra za kupus, planinka stoji uz bakrač i čeka mleko, strina Sara nadgleda nad svima, tumarajući iz budžaka u budžak... Taman oni sa ovcom gotovi, kad eto ti Jovana sa pilićima (za našu grešnu dušu). Urediše i njih i sve pristaviše...
   Razgorela se žeravica, pa već gotovo pocrvenela od žesne vatre. Bukće suva bukovina, a plamen jurne o dno bakrača pa se uzvije i zaljulja i stane mu lizati garave bokove, odlomi se po neko pregorelo parče, a varnice suknu i jurnu uz odžak sa treskom i praskom, poneka izleti do samog vrha, gde je dočepa noćni povetarac, ponese malo i utuli... Meso već stavljeno u velike lonce i prijatna, mirisna para diže se nad ključem uzavrele čorbe... A tamo po budžacima, otimaju se mačke oko buraga, sevaju i reže, dok se koja ne dokopa povećeg parčeta, pa klisne sa njim preko praga i nestane je u pomrčini... Mleko se stade zbrčkavati, uhvati se ozgo tanka korica, koja se, malo pomalo, poče dizati. Planinka spremila krpu i kutljaču, pa samo čeka. Kora se sve diže i diže dok, najedared, ključ je probi i mleko suknu, ali ga vredna planinka preteče i ne dade mu da pokipi. Digoše bakrač, plamen suknu i jara udari po svoj kući... A mi se raširili uz vatru, pa samo srčemo i galamimo...
   Jedva se izredi "posluženje" Poustajasmo obojica i pređosmo na tu stranu, otkuda se neprestano razlegaše larma. Opaziše nas i ućutaše. Pred nama se viđaše ogroman plast, a na vr' njega stajaše upaljena sveća. To beše velika rpa kukuruza, najveća u celom selu, sastavljena iz četiri velike luke i dve njive planinuše.
   - Dobro vi veče, radnici!
   - Bog ti pomog'o!
   - Srećan rad!
   - Da Bog da, ti živ i zdrav!
   - Kako ste, svi tako redom, i ne vidim svakog u pomrčini. Sedajte, sedajte, devojke i mlade, pa produžite. Nemojte da ćutite, pa da me oterate, po ovoj pomrčini, natrag.
   - Nećemo, vala, ne boj se. Gde je još bilo mutavo komišanje!
   - Tako, Anđo, blago meni; de ti komanduj noćas tvojim vojnicima i 'nako si desetarovica.
   - 'Oću, vala, ne beri brige; samo ti sedi tako da ne mo'š u nas gledati... Znaš, moji su vojnici malko stidljivi.
   - E dobro, kad nije drukče. Evo ja ću ovde, za vašim leđima.
   - Boga mi je to poblizu. Mi bi, znaš, najvoljeli da sedneš, ne bilo ti zapoveđeno, s one strane rpe.
   - Pa 'ajde baš i tako, kad 'oćete.
   Poslušah desetarovicu i sedoh među momčadiju. Sedeo sam tako dugo i nisam reči rekao, a oči mi bluđahu s kraja na kraj...
   Dnevno plavetnilo neba sasvim se izgubilo, a mesto njega navuk'o se gust, crn pokrov, izbušen na milijune mesta oštrim i svetlim zracima sićušnih zvezdica. Ponekad tek preleti zalutao, gust oblak, ostavljen od svojih džinovskih drugova, promrda preko neba tamo i amo i zakrije svojom tamnom odećom tiho treperenje malenih sunaca, pa, potisnut snažnim vetrom, jurne unapred i leti tako preko cela neba, preko beskrajnosti, ka' mis'o drage majke za udaljenim jedincem, ka želja mlade ljube za milim vojnom... Trepere milo sićane zvezde, htele bi ma kako da osvetle gustu pomrčinu što se nad zemljom prostrla, ali su slabački njihovi zraci, tupe su njihove strele za gustu koprenu mraka, kroz koju se tiho potkrada lagani povetara, te celiva znojno lice umornog radnika i zadiše ga svežim, životvornim mirom...
   Sve oko nas obavio jesenji mrak. Planina se utajala ka' grob, ljušne se tek poneki listić il' grančica, poćušnuta lakim povetarcem, pa opet stane i zanemi. Ne čuje se ni žubor potočka, što se pod planinom vijuga, ne čuje se ni stoka oko kuća, koje su nas sa sviju strana opkolile, pa u tom mraku izgledaju k'o crni plastovi. Svud tiho, samo kod nas kipi život i rad... Isprečali se dugački purenjaci, sve jedan preko drugog, te sastavili veliku rpu kukuruza. Jedan se isturio zadnjim, debljim krajem, sa prelomljenim tepeljkom, pa se nadžedžio, ka' đetić u majčinu krilu; drugi se izmigoljio prednjim tanjim krajem, podupro se na suva rebra drugog, pa nakrivio riđu kićanku, ka' svirač u kolu, te izgleda, ka' da posmatra oko sebe vesele radnike... A radnici se ponameštali oko rpe, posedali porebarce, sve jedan pred drugog, pa levom rukom maše se suva korena, ščepaju ga za riđu kićanku, rascepe mu gustu odeću na pola i zaljušte do dna, snažna ruka navije mu suv tepeljak i - kr!... ostaje go, uglađen kicoš, koga hitra desnica baca na gomilu... Slabo svetluca bledi plamičak lojanice, jedva mu zraci prodiru kroz gusti mrak, te pokazuju tamne predmete, poređane okolo. Ne vidi se lice nijednog radnika, no čuje se mnogo...
   Pucaju tepeljke, šušti suva komišina, preleću preko glave jedri, učvrsli kukuruzi i padaju na gomilu kao grad; cepa se i puca komišina na zrelu korenu, šuškolji korenje otisnuto sa rpe, sevaju jedre radeničke ruke, vije se srpska, devojačka pesma, prolama se vrisak momčadije i smeh veselih komišilaca, a rad kipi sve brže i brže, sve lepše i lepše...
   Ja se ukipio na stolici, pa baš ni mrdnuti. Samo mi oči blude po tom čudnom krugu, po tim tamnim senkama, što ka' prizraci mrdaju tamo i amo, a grudi, prepune nekog čudnog zadovoljstva, samo se nadimaju sve više i više...
   - O Ago, viknu Anđa.
   - Oj, odziva se č'a Marko.
   - Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju.
   - E jes', neće mačka ribe. Dede ti samo počni, pa da vidiš 'oće li.
   - Ta one baš i nisu s raskida, no, znaš, ne možemo da se pogodimo. Ova neće ovoga, ona onoga, pa muka...
   Još Anđa u reči, a Jovo Perov dopuzi pobauljke do mene, pa me ćuška. Ja se sagoh i jedva ga poznadoh.
   - Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom.
   - Ja.
   - Šta je?
   - Slave ti reci joj nek pripeva Milicu za me.
   - Je l' Ðokinu?
   - Ja, prošapta on i odmače se.
   - E, pa kad neće s tobom da se pogode, sa mnom, valjad', 'oće, viknuh ja glasno. Eto, pripevajte Jova i Milicu!
   - Kuku mene, nemoj očiju ti, stade moliti Milica, al' Anđa započe, a družina je poduhvati i razleže se pesma pripevalica:
  
Jovane bećare, đe si sinoć bio?
- Milice devojko, dolje u dućanu.
Jovane bećare, šta si kupovao?
- Milice devojko, svilene marame.
Jovane bećare, što će ti marame?
- Milice devojko, da darujem dragu.
Jovane bećare, a đe ti je draga?
- Milice devojko, u sred sela moga.
Jovane bećare, koja ti je draga?
- Lepoto devojko, Milica Ðokina...
  
   E, da nije pustog mraka, voleo bih onda videti Milicu kako je izgledala, dok se pesma horila. Mislim, što god je bilo u njoj krvi, sve je otišlo u obraze... Slavna pomrčino, u tebi se manje i crveni, al' za to, kako kleto srce kuca!... Dršće ruka, pa grčevito steže suv, neokomišan koren, cepka suve šašljike, pa u tom zanosu baca ga na gomilu i maša se drugog, a sutradan na čistoj, okomišanoj gomili, valjaju se po sto neokomišanih, izlomljenih kukuruza!... Slavne naše pripevalice!...
   - Je l' ti drago, Jovo? dirka ga Anđa.
   Jovo ćuti, pa samo lomi kukuruze.
   - Očiju mi, on se ljuti na me!...
   - Šta će se ljutiti, ko je se dosad ljutio na pripevanje, odgovara Blagoje Čvorić.
   - Ka' da ti to, Blažo, navraćaš vodu na svoju vodenicu?
   - Jok ja.
   - Ama nemoj ti prodavati bakčovandžiji krastavce, no reci de samo, koju ćeš?
   - Mene, vala, sve'dno.
   - Znam, znam kako ti je sve'dno. A ne bi se ljutio na Stanicu?
   - Pa, ako ona veli...
   - Nemoj, Anđo, moja lepa Anđo, molim te, otpoče je sad ova moliti, al' je zagluši pesma:
  
"Ljubili se dva goluba,
beli, beli..."
  
   - Ama 'ajte da pripevamo Anđu, kad ona nas 'voliko dira, veli Milica.
   - Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana.
   - E, al' mi nećemo za Gaja.
   - Pripevajte je za Zuka, veli njen Gajo.
   - Neka, neka, prvo ćemo tebe za Sandulinu Ðuku, odgovori mu Anđa i pripeva ga za nju, pa mu se posle stadoše smejati, no i on ne ćuti:
   - Pa što, lepša je od tebe.
   - Kad je lepša, ti idi njoj.
   - Bi' ja, i vari i pomagaj, no se bojim Sandule Ciganina. Al' istina mi ćemo se menjati.
   E tu se Anđa baš istinski naljuti, al' devojke je brzo pripevaše za Jovana č'a Markovog, te je tako odobrovoljiše.
   Stadoše pripevati sve redom. Izrediše sve, pa i samog č'a Marka i strina Saru.
   - E nije 'asne, ne mo'š im ništa, vajka se č'a Marko, a znam da se onda setio mnogog momačkog đavolstva. A koga ste vi, more, zaboravili? podseća ih č'a Marko glasno.
   - Pa nismo, Ago, zaboravile, ali sad... ne znamo... pa kako ćemo, muca Anđa. Mi same nećemo dok nam on ne kaže.
   - Pa 'ajde, 'ajd', i mene, velim ja, jer vidim da o meni govore.
   - 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime.
   - E, Boga mi, to ne znam.
   - E jes', k'o sanćim, ti nemaš devojke. Kazala je nama poša...
   - Šta vi je kazala?
   - Imaš dvije.
   - Ene de sad! Pa 'ajd', priznajem, imam.
   - Šta ćeš priznavati, kad smo je mi viđele.
   - Ðe, bolan?
   - Znaš đe, na kiseloj vodi.
   - Zar obadvije?
   - Jok, onu jednu, a druga ti je dolje.
   - Ama zdravlja ti, pa kako izgleda ova?
   - Pa 'nako, gledna... ka' i svaka varoška; tanka u struku ka' ja u vratu... samo ono, brate, što meću nekog đavola ostrag... šta im je ono, istina?
   - Sedlo.
   - Od sve šale, oni mi se ne dopada, veli č'a Marko.
   - More ćuti, grade se bez nužde nakarade. Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić.
   - Ama jes' čuo, Marko, i vi ljudi! Čovek sam, što 'no kažu u godinama, i, da prostiš, izrodio sam dosta djece, pa nećete mi zamjeriti što vi kažem. Trevim se, brate moj, na kiseloj vodi, kod stare stubline; iskupi se, brate moj, k'o što znate, sijaset svakojaka živinčeta: tu ti je, brate moj, silestvo pravi' varošana, tu ti je i poneki nas ćivtica, pa, bogme, i pravi trgovac iz A., pa svečanikom, brate moj, ima dosta i nas seljaka. Elem, sedim ja, brate moj, sa mojom lušom i gledam u šareni svijet... Ljudi, već, k'o ljudi - ja njih i ne gledam, šta ćeš, brate moj, čovek je, pa more mu se kako gođ 'oće, al' žene, prostićete, to vi je... n' umem vi reći. E lijepa je, brate moj, poneka, da je čovek tri dana gladan gleda, pa ope' da je se ne nagleda... bijela, brate moj, pa gledna, pa obična, ka' molovana, al' 'oćeš, pogledaj je pobolje, pa da ti se stuži, ako si baš i samog pečenja jeo... o, ućustečila se, brate moj, pa samo gledam kad će da pa'ne, a one jadne noge, utegnute u štivlete sa šiljcima, nema, no samo klamiću tamo i amo... o, pritegla se, brte moj, u neke lubove, pa jedva dija, pa, da ti kažem, i ne krije svoju bruku: ama lijepo se vide lubovi oko rtenjače i slabina... jes' 'vanđelja mi!... ama ka' prebijena ovca, et'!...
   - Ama slave ti, č'a Stevo, zar se baš vide lubovi?
   - Ja no, Bog s tobom!... pa još to ništa, no lijepo došla, brate moj, pa izbušila ateljku otrag, pa odozgor, od vrata do krsta, sve isprepletala dretvom, tamo i amo, pa nije ni zakrila, no stoji 'nako, da sav svijet gleda - časni je ubio!...
   - Zar se baš lijepo vidi dretva?
   - Dretva je, patljika li je - ne znam, no vidi se, brate moj, ka' ovi moj gajtan na jeleku, et'!... Pa 'ajde i to ništa, no ta bruka, što reče Anđa, brate moj, to ti je grdilo nad grdilima... Ama što gradi drukčije, no što ga je Sozdatelj načinio, po Bogu si brate?!...
   - Istina, Cvejo, ti već znaš zašto se 'nako grade?
   - Pa, da budu lepše.
   - Ha, ha, ha, brate moj, jadno ti ga lepše. Pa što će im ona bruka, ne smem ni da pomenem pred đecom?...
   Ja mu objasnih kako znadoh.
   - Aa!
   - Ha, ha, ha...stadoše se kikotati svi.
   - Vala, brate moj, da one dođu da im ja komendiram vođe dva, tri mjeseca, da im dam u šake vile i motiku, pa, brate moj, ako bi im to poslije trebalo, nek me posijeku đe sam najtanji...
   - E, pa ne mogu svi da plaste i kopaju.
   - Ja, ja, brate moj, jes', tako je...
   - Ej, ljudi, mi se zagovorili, pa i zaboravili bardak, viknu domaćin.
   - Ja, brate moj, nisam zaboravio, no ne znam đe je. U mal'ne poče' da mucam, ka' one žene na prelu.
   - Koje žene, č'a Stevo?
   - Zar ne znate, brate moj, kako su žene izgubile bardak?... Skupile se, brate moj, na prelo pa, ka' i svake žene, kad je doš'o vakat za bardak, one potulile vatru... Nagne, brate moj, jedna krnju bardačinu, a drugom rukom drž' konđu, pa istresaj dok duša hoće... napije se, brate moj, tako, pa mucni prvoj do sebe: hm! ondaj ona uzme te istrese, pa drugoj - hm! Tako ti one, brate moj, u pomrčini istresale i mucale sve u naokolo, dok neki đavolan priš'o uz onu, što naginje, pa ček'o. Ona istrese, pruži bardak, pa mucne: hm! a ovaj ščepa za grlić, pa se polako izmakne u pomrčinu. Ona do nje čula mucanje, pa pruža ruku, a bardaka nema. Onda ona njoj: hm!, a ova ti njoj: hm! te u naokolo, dok se jednoj nije dosadilo, te podvikne: "šta mucate, brate moj, bardak ovamo!" Jedna vikne: nije u mene, druga, treća, sve tako. Onda ti, brate moj, polete utuljeni ugarci, pa sve po glavama, a oni đavolan, kad ispio rakiju, potegne bardakom u sred gomile, te ti se žene još više zavade i, bo' zna, krvi je bilo...
   - Ne udri se, đavo te odn'o, vrisnu Milenija.
   - Deco, niste još ni četvrti tal sredili, a već ste počeli... rano je još. Dok ne sredimo polovinu, 'oću da je svako kako treba, viče domaćin.
   Otpoče bardak da putuje unaokolo. Ljudi se već krste, molitvaju i piju kako treba, al' žene, to ti je pravi džumbus!... Ne dadu im đavoli baš ni da'nuti. Taman neka veselnica podnese ustima i nagne, a đavolani opale kukuruzima i dignu larmu, ka' na kurjaka. Jedni se gađaju, drugi viču, treći zasmejavaju, a ona, jadnica, mora da ćuška glavu ili za rpu ili u komišinu... Otpočnu, tako, po nekoliko njih da probaju, pa kad vide da ne mogu ništa, moraju da ostave i da gledaju, kako bilo da zavaraju momčadiju...
   Isprazniše se bardaci i pljoske. Jovina mlada ode da natoči, a devojke počeše da pevaju:
  
Uzabra' stručak do zemlje,
dado' ga dragoj do mene,
zakle' je nebom i zemljom:
"Voliš li još kog', sem mene?"
"Ne volim nikog, sem tebe,
a odsad neću ni tebe.
Na tebe ljudi mane kazuju:
Prva mana - blijed, preblijed,
druga mana - tanak, pretanak,
treća mana - visok, previsok".
- "Zašto sam blijed, preblijed,
zato sam čkole učio;
zašto sam tanak, pretanak,
zato sam soja gospodskog;
zašto sam visok, previsok,
zato me Gospod sazdao..."
  
   - Ama to vi ka' da mene pevate, Milice?
   - Jok, vala. Mi to svakad pevamo na komišanju.
   - Znam, znam.
   - Jes', vala, pa pitaj kog' 'oćeš.
   - A što ste šaputale pred tim?
   - E, pa, jes', tebe smo, kad nećeš da nam kažeš ime tvoje devojke.
   - Pa 'ajde, baš, da vi kažem. Ime joj Milica.
   - Neka baš.
   - Sad šta ću ti, kad mi ne veruješ. 'Ajde, Anđo, počinji, ime znaš.
   - Očiju ti, nemo' da đavoliš, no kaži ime.
   - Ja sam vi kaz'o.
   - E, mi nećemo da pevamo to. Devojke, da počnemo karavilje!
   I otpočeše "karavilje mile moj." Svršiše to, pa produžiše redom, sve pesmu za pesmom, lepšu za lepšom, miliju za milijom...
   Vije se divna pesma, al' i rad ne stoji. Onda se tek i radi, kad se njeni glasi razlegnu. Uz pesmu se i starost podmlađuje, uz nju se i stare grudi rasplamte, a za mlade i ne pitaj... Žure se pevačice, žure se momci, rade i starci, al' ne drema ni - bardak... To vi je najvredniji i nerazdvojni drugi srpskog radnika: on ga sreta još prvog dana, kad svet ugleda, on ga prati kroz ceo život, na svadbi, na slavi, na sastanku, na mobi, na svakom radu i zaludničenju; on ga prati i u grob, pa i posle njegove smrti obilazi tužnu sovru za punu godinu dana, "u ono imenije", pokojnikovo. To vi je... al' dosta, smejaćete mi se, što pišem odu bardaku. Zaslužio je, pa treba makar da ga spomenemo; bez njega ne može ništa biti, pa, valjd', ni - priča... - Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao. Slušajte šta priča:
   - Živko, brate, Živko taj do tebe, niko drugi!
   - Ama pričaj nam, slave ti!
   - 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja.
   - Nemoj der ti tu, Jovica, da izvoljevaš ništa, veli mu Živko.
   - Rđa ga ubila ko izvolje'vo, sve ću da pričam, ka' što je bilo.
   - Deder, očiju ti!
   - Pa et', 'nako, kad no beše kod nas kapetan Ivo, znate već svi: rđa k'o rđa, ama i mi poteglismo veliki zor pod njim. Znate već, 'nako, kako je pritez'o tabane našem Živku...
   - A što lažeš, bolan!...
   - Ćuti, more, Žiko, svi znamo, da ti je ćeo da ispravi tabane uz dasku, samo da priznaš za onu ovcu, veli mu Blagoje.
   - Možete sad izvoljevati što 'oćete; drago vi je.
   - Jok, more, 'nako, nema tu izvoljevanja, sam si mi prič'o, nego ćuti ti sad, da ja pričam. Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega. Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga. Išćepaše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni bio. Skače naš Žiko od radosti, pa veli: "Da mi ga je, 'nako, sad viđeti, vol'o bi, n'o što sam živ." - "A šta bi mu ti radio?" pitam ga ja. - "Ehe, 'nako viđeo bi on njegovo dobro jutro." - Tako to mi rekli pa prošla i godina. Našeg ćope nestalo; otiš'o dolje u Beograd i upis'o se s oproštenjem, u vokate. Kad ljetos, zovu mene i Žiku, 'nako, u koncolariju. Spremimo se mi, pa 'ajd'. Kad besmo, 'nako, preko onog prelaza, na kiseloj vodi, pitam ja Žiku: "Šta bi ti radio, da izađe sad pred nas ćopo?" - "Kuku i do Boga, da 'oće, ne bi ga majci više 'vokatir'o." - Taman mi to u reči pa, kročismo ili ne kročismo više, a pred nas - ćopo... Ja skido' kapu i spremi' se da gledam džumbus, kad - al' 'oćeš... struže ti 'nnako moj Žiku uz ono brdo, pa sve perja...
   - A što lažeš, pasja te rđa ubila!
   - Šta lažem, more, zar nije tako bilo?...
   - Ko zdrav s družinom!?... viknu Pajo iznenada i spusti bakrač sa varenom rakijom.
   - Zdrav ti! viknuše gotovo svi komišaoci u glas.
   - Ja sam prvi!
  - Jok, ja sam!
   - Niste nijedan, ja sam.
   - Anđa je prva, viknu neko iz pomrčine.
   - Anđa i nek pije, veli č'a Marko.
   I Anđa odnese pobedu. Natočise joj čašu - đorovaču i podnese njih troje... Taki ti je kod nas adet. Kad se hoće da promeni piće, neko uzme da zagovara goste ili radnike i utom se donese bakrač (ako je rakija), ili vidrica (ako je vino), pa ko prvi prihvati pozdrav, taj ispije najveću čašu.
   - E, Anđo, ti večeras jednako pobeđuješ, hvalim je ja.
   - Pa jes', žešće no Dule na Pandiralu.
   - Ha, ha, ha... osu se smej celog društva.
   - Koji Dule?
   - Pa tvoj, iz G.
   - Kako je to on pobeđivao?
   - Eto, nek ti priča Delija.
   - Koji Delija?
   - Pa taj moj, Blagoje.
   - A, dede, Blažo, vjere ti!
   - Pa znate to svi, tek kad smo počeli, 'ajde, de! Vojevali mi s Turčinom, pa, rato k'o rato, dosadilo se i boljim junacima, a de li Dulu iz G. Mislio ti moj Dule od stotinu ruku, pa nikako da smisli, kako bi malko zabušio... aman pred bitku na Pandiralu, njega ti pošlju nekim poslom u bolnicu. Tu se Dule zadrži poduže, dok su mu spremili što se trebovalo... Zaludan Dule, pa pođne da se tunja oko oni staklicća nođe. Pogleda, stoji jedna pol' okenjača, puna rakije - tako mu se učinilo - zuti se, k'o varbana šljivovica. Pripita on jednog dečka, nođe, da srkne malo, a ovi, bio neka dobričnina, pa mu kaže da je to neki zejtin koji, s oproštenjem, nije za piće, al' kaže Dulu za šta je... Odmakne se moj Dule, pa jednako gledi u ono staklo, dok će se tek nečemu prisetiti. Zavara oči onima nođe, pa smota oblu u torbu. Ništa!... Sutradan polazi vojska u boj. Raspituje Dule: da l' će bađ pozdravo biti boja, pa, kad viđe da nema šale, nateže i popi svu onu oblu, pa je baci praznu u korov. Taman se vojska odmakla od noćišta, a moj ti Dule zakuka iz sveg glasa, izdvoji se samo iz vronta i...
   - Ene de, zar vi tako znate, zavarali mene te vi pričam a vi posrkaste vareniku. Vamo der, Pajo, s tom čašom!
   - Ama pričaj, more, ostavićemo ti punu Anđinu čašu.
   - Neka, neka, da popijem, pa ću produžiti.
   - Ta naspite mu punu ćasu, kad nema čaše, pa nek srče i nek' priča.
   - E, tako se možemo pogoditi.
   Nališe mu punu ćasu varenike, on je metu na krila da se hladi, pa se obrte da sluša, kako se preteruju Anđa i Gajo. A Pero se privuk'o polako, pa srkuće iz ćase, a svoju čašu sa rakijom drži pored sebe. Jovica se pridiže, odmače se u mrak, pa se brzo vrati i ćušnu nešto u Perovu čašu.
   - Ko to dirka ćasu? viknu Blagoje.
   Pero se ućuta i poče da srče iz svoje čaše.
   Srknu dvaput pa dreknu:
   - Uh, pos' mu njegov, ko je ovo?!...
   Nekoliko njih stadoše se smejati.
   - Daću mu nadnicu, ako mi kaže koji je ovo...
   - Pa ja sam, 'nako, ded' šta ćeš mi, veli Jovica.
   - 'Oćeš da srčeš tuđe, a tvoje da ne miriše!...
   - Šta, šta je to? povikaše mnogi ne znajući u čemu je stvar.
   - Čuješ, Jovice, ne pričaj!
   - 'Oćeš dati nadnicu?
   - Ne dam!
   - E, ja ću da pričam.
   - De, ako smeš!
   - Pričaj, pričaj slobodno, viču svi.
   - Što da ne smem! veli Jovica i ispriča, kako mu je poturio nešto u čašu, dok je on srkao iz Blagojeve ćase...
   - Ha, živo, deco, polovinu smo davno preturili, viknu č'a Marko.
   To beše davno željena lozinka za mladež. Devojke se šćućuriše jedna uz drugu, k'o stoka, kad oseti u blizini gladne kurjake. Nastade nema tišina međ' mlađim svetom. Samo se čuje neki bezubi starac ili baka, kako klopara jezikom, međ' retkim krnjacima. Pa i stariji se malko ućutaše...
   A punačke grudi, pod tankim jelecima i ćenarli košuljicama, počeše se sve brže i brže kretati, a srce sve jače kucati. Ruke su bile najnemirnije. One su grčevito stezale i nemilosrdno gnječile i čupale šašu oko korenja...
   Sirota šaša, kako bi se šalila, da je mogla osećati i govoriti. Bog bi ga znao, šta je ona skrivila curama večeras. Pa 'ajde, što je gnječe i lome, no je posle bacaju na čistu, okomišanu gomilu. Gde li im je pamet?... Jedna po jedna ćuška se u sredinu, al' nijedna nije rada da bude s kraja. S jedne strane ih je zaklonila rpa, s druge Anđa i žene, ali s treće i četvrte niko, a otud je baš najveća opasnost: velika gomila meke i mirisne šaše...
   No već i cure se umiriše. A čega da se plaše, kad nema ništa strašno! Pa što baš, ako nečija ruka i zaluta, te oproba: je l' košulja od pravog ćenara, na kakvim lepim, punačkim grud'ma... il' kakva vrela usta sa garavim nausnicama, zavrljaju u pomrčini i sukobe se sa kakvim jedrim i punačkim obrazom, šta mi je to!... Uostalom, momci se zadovoljavaju malim: ako mogu da dirnu i štipnu, to je sve, a 'nako, da rekneš - nije... slave mi, nije!...
   - Jaoj!... začu se iz pomrčine. Na drugom slogu reč se prekide, k'o kad bi na nekog, iznenada, sručio punu vidricu hladne vode...
   Jedna je ruka već zalutala...
   - Kuku - kuku - ku!... ne diraj se, đavo te odn'o!... šapuće druga.
   - Cmok!... ču se na trećem mestu i sve se utiša.
   - Deco, to nikako neću! viknu č'a Marko, diže se i sede uz devojke.
   - Anatema te ubila, šta ćeš oko mene! viknu Anđa i ščepa jednu ruku, koja je zalutala na njenim nedrima. Začu se mumlanje.
   - Aha, orlušino matora, ti li si! Evo vi i Tanasija, devojke; poš'o tamo vama, pa zalut'o...
   Osu se smej i žagor.
   - Pusti me, veštico! Otkud tebe đavo stvori tuna, šapće on.
   - A, lišče matori!... viknu Tanasijeva baba, pa poleti k njemu. Nastade džumbus...
   U toj najvećoj larmi, velika gomila komišine uleže na dva mesta i zašušta jače. Da nije larme, čulo bi se zar što, al' ovako i bolje. Ne moramo mi baš sve znati... Ne tiče nas se ništa, k'o i to, što Jovo sve dršćući komiša korenje, a Milica i Milenija šapuću:
   - Je l' to on bio?
   - Ja.
   - A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula?
   - Jesam.
   - Pa šta si, bolan, vriskala! Znaš da je on stidljiv.
   - E jes, da znaš kako je to.
   - Ne znam, baš. A je l' te poljubio?
   - No!
   - Ih, bolan, pa šta ti kaže?
   - Pa, 'nako, znaš,... 'oću li poći...
   - A ti?
   - Ništa.
   - Zar nisi ništa kazala?
   - Jok.
   - Dira li se zorli?
   - More, ne znam ni sama. Ćuti, sutra ću ti pričati.
   - Ama kaži mi samo, jesi li mu obećala?
   - A 'oćes ti obećati Mići?
   - Otkud znam. Nije kod mene ni dolazio.
   - Ama ako dođe?
   - E ne znam; kaži ti mene.
   - Ne znam!
   - Očiju ti, kaži mi.
   - Kaži ti mene.
   - E, pa 'oću, et'. Kaži sad ti mene.
   - Ali pozdravo?
   - Pozdravo.
   - E jesam, ali ćuti!
    - Je l' tu Milenija? začu se šapat iza njihovih leđa.
   - Ko si ti? pita Milica.
   - Ja sam.
   - Jes' ti, Mićo?
   - Ja.
   - Evo je, do mene.
   - Šuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred. U tom je obuhvati jedna snažna ruka, ona pretrnu, al' se odmah pribra.
   - Idi sad, molim te, k'o brata!
   - Samo da ti nešto kažem.
   - Ama nemoj, očiju ti!
   - Samo časkom.
   I, više se ništa ne ću...
   A komišanje ide svojim redom. Pesma, govor, smej, i tresak komišine i korenja ne prestaju. Starci su već prezevali ponoćno doba, pa im je sad mnogo lakše. Preturili su drem, a bardak je već nebrojeno puta obišao unaokolo, te zagrejao stare i umorne kosti...
   Prolazi ponoćno doba, a sa njim i njegove strahote. A kako je strašna seoska ponoć!... To je doba kad se pojavljuju najveća strašila na svet i rade što hoće, sve dok prvi petli ne objave zoru. Tada ti se izvlače mršavi vampiri iz groblja, vukodlaci iz jazbina, vile iz gore, veštice iz odžaka, drekavci iz potoka i svaka prokleta utvar, što radi o glavi čovečijoj. To je najstrašnije vreme.
   Pa kako je strašno to nastupanje ponoći na selu!... Tada se obično sve, sve što je živo, utiša, jer sva živina hoće sna, a ponoćni je san najslađi. U to doba i povetarac staje, jer se i on boji da luta po poljima i šumama tako kasno. Prvo otpočne šaptati gusto bučje sa visokim grmovima... Ala je to strašan šapat, da ti se koža naježi!... Popci, što dotle pevaju po livadama, na mah umuknu. I tada se sve utiša. Tako postoji nekoliko minuta, pa ti sve oko tebe izgleda kao čovek, koji je, pred nekom strahotom, i sam svoj dah utajao... Najedared, s kraja sela čuješ tanko - tanko pevanje petla. To je petao iz najsiromašnije kuće, mršav, a hitar i okretan, k'o vidra. Njemu se nije teško nakaniti. Dok je se samo javio, već mu se odaziva drugi, a ovome treći, pa sve jači za jačima, dok, najzad, ne zaurlaju i domaćinski gigovi...
   Nastupila je ponoć. Petli su svoje učinili, pa se opet šćućurili na grani, uz kakvu koku, a ponoć je otpočela da caruje...
   Čuje se već gromoviti avaz drekavca... Po brdima jure vampiri i trče u selo... Na livadi, pod osojem, već se uhvatilo kolo vila, a po raskrstnicama se već šunjaju vukodlaci... Preko zečice preleti veštica: jaši na vratilu, na dnu koga stoji privezana metla, pa iz svake slamke metline sukće varnica, te cela metla baca od sebe čitavu vatru, a veštica tiho, nečujno, kao buljina sa krilima, sukće i leti...
   Ala je strašno!
   I psi se seoski utajili, pa ne smeju ni da laju; svaki se zavuk'o pod neki zaklon, pa ćuti, tek poneki od straha zaurla... A bučje još šapće i pod njim tiho, lagano zubori planinski potočak... oroni se neki kamen i skombrlja u vir - začuje se pljesak i dojek se razlegne po vrleti šumskoj... Ćuvi!... drekne uplašena buljina i zamaše nezgrapnim krilima kroz tamnu grobnicu od bučja i grmevlja... Tada naiđe povetarac i zanjiha uspavano bučje, te mu šapat pretvori u brujanje; bučje se usprotivi, povetarac se usili, te žešce kidiše i otvara se borba, pri kojoj ječi šuma strašnim i neravnim jekom...
   A u selu prava mrtvačka grobnica... Tek u nekoj kući začuje se vrisak gladnog odojčeta, koga sanjiva majka pritiskuje na punačke dojke i, dok ono žmureći siše, mati ga krsti i odgoni svaku nečistu silu... Ili poneki bolesnik, kome su muke dodijale, jaukne slabačkim glasom, a odziv mu se prelama po praznom i otvorenom tavanu, koji mu nad glavom zija, po širokom odžaku, nad kojim trepere sićane zvezde. I sve to mučenik gleda i sluša, pa se od svog rođenog glasa uplaši, stege srce i trpi samrtne muke... Grlo mu se suši, a on ne sme ni da se nakašlje, boli ga jedna strana, on ne sme ni da mrdne - jer je strašna ponoć...
   Al' veselim komišiocima, sakupljenim u velikom broju, razveseljenim pesmom, šalom i bardakom, ponoć nije strašna. Oni je i ne osete kad nastupi, oni je se i ne sećaju tog večera. Sve je zauzeto onim što ga okružava, zaboravljeno je sve ostalo...
   I kud će sad Milica Ðokina da se seti ponoćnih strahota, kad joj još obrazi gore od poljubaca i mišice od žesnog štipanja!... Samo starci i babe, pošto ih bardak nebrojeno puta opkruži, dobiju volju da se malko sa vampirima i vešticama pozabave. Ali se sad na njihov razgovor malo pažnje obraća. Sad se samo živi, veseli i radi...
   Č'a Markova se rpa rasplinula. Od 'nolikog plasta korenja, sad je ostalo samo dno; no za to, na drugoj strani, uzdigla se nova gomila jedrih, glatkih i okomišanih purenjaka, koju ti je milina pogledati. Za leđima komišilaca crne se plastovi komišine, koja je tako meka i suva, tako laka i mirisna, da ti se i sama glava sklanja k njoj... A oko nje su tako lepe i zdrave, tako vesele i vredne, tako primamljive devojke, da ti se i sama ruka pruža k toj lepoti... a sve je to obmotao tako gust i veran, tako divan i čaroban mrak, da ti dalje ništa - ne smem kazati...
   Stariji ljudi i žene već kunjaju; neki se prućio po mekoj komišini, a neki, onako sedeći, klanja i metaniše... A mladeži se ne drema. Oni bi, da mogu, produžili noć u dvoje, u troje i sa zebnjom gledaju, kako nestaje ispod njih kukuruza... Već se lakše radi, a više šali i zadirkuje. Jovo se opet dovuk'o do Milice, pa je uzeo za ruku i steže. Ćuti on, ćuti i ona. On se naže i poljubi je.
   - Miljo... uh, pos'ti tvoj, 'ajde još noćas da te vodim, šapće joj i priteže k sebi.
   - Neka do Božića, da se spremim... Nemo' tako, slave ti!
   - Ama 'oću sad, zakona mi, sad, sad 'oću...
   - Nemo', očiju ti, da se diraš tako, boli me!...
   - Neću, samo reci: 'oćeš li?...
   - Ne mogu; moram još ponjava da tkem...
   - Tkaćeš ih kod mene.
   - Nisam sve ni oprela...
   - Imam pun tavan vune, pa predi kod mene.
   - Šta će ti reći babo?
   - Ne brini!
   - Slave ti, prođi se!
   - Sad', il' nikad!... i priljubi se uz nju...
   Bejah se privukao do njih, te sam čuo ovo šaputanje. Za minut mi prođe kroz glavu stotina misli: on dobar radnik, bogat i valjan, ona poštena i vredna, iz dobre kuće, pa, nek' im je srećno!...
   Jovo htede da prođe pored mene; ja ga povukoh na stranu.
   - Šta bi, pristade li?
   - Ko... šta?...
   - Čuo sam sve, nego govori, ne boj se.
   - Da si mi po Bogu brat, nemoj mi kvariti!...
   - Ne budali, no govori brže, kako narediste?
   - Samo da nabavim puške i da naredim sa mojima vođe, pa da je vodimo. Nezgoda je za puške: daleko mi kuća, od drugih ne smem sad da tražim - pokvariće, a bez puške ne valja.
   - Ne brini, evo ti moj revolver; šest metaka dosta je do kuće...
   - Ih, da si mi po Bogu brat, odsad pa do veka... daću ti dinar za svaki metak...
   - More, mani se ludorije i dinara, no naređuj stvar; sad ćemo na večeru, a dotle treba da je gotovo. Nađi i jednu ženu.
   - Strina Joka će poći i Mićo, Pero i č'a Tanasije.
   - More, ne poveravaj se čiči!
   - Ne beri brige, znam ja njega. Ide taj na veselje, k'o slepci na daću. I nesta ga u pomrčini...
   Komišioci se već raštrkali. Oko kukuruza ostala samo mladež i poneka žena među njima, a stariji se digli tamo pod granati orah, gde se otegla sovra, čak do vratnica. Tu ti se oni "nalaze", gledaju, kako se postavlja... A komišioci gotovo prestali raditi. Tek poneki kukuruz vrkne i zašušti, ili se poneka snaša uzvrpolji, slušajući šalu momačku, pa podvikne radnicima da ne zaludnice, no kad vidi da je niko ne sluša i ona ućuti; ruke sa kukuruzom padnu joj na krilo, a ona se primakne, pa sluša i gleda, kako se sve društvo zbilo u krug, sve jedno uz drugo, pa se zavela šala i smej, da očiju ne odvojiš...
   I ja zadremah, pa se prućih u komišinu. Zadahnu me divan miris šaše, koju nabacih na sebe, okretoh oči u nebo, pa uzeh da gledam i da mislim. Vidim dve lepe, sjajne zvezde, blizu kumovske slame, stoje jedna uz drugu. Svetlucaju naizmence, pa izgleda, da se sve više jedna drugoj primiču. Videh, čini mi se, dobro, kako se spojiše i postade jedno veliko, svetlo sunce. Setih se Jova i Milice, pa mi se misli počeše da brkaju...
   Trgoh se, neko me zove po imenu i vuče za ruku. Pavle zove na večeru. Priđoh sovri, a tamo se radnici već umivaju. Umismo se i posedasmo. Taman da se prihvatimo sira, a odozdo, sa donjeg kraja sovre, viknu Anđa:
   - More, devojke, kamo vam Milica?
   Devojke se odista začudiše. Zagledaše se, pa će tek jedna reći:
   - Sigurno je u kući.
   Na tome se i prođe. Počesmo da jedemo. Taman doneše čorbu, a iz potoka zagrmi pucanj, jedan, dva, tri... Kako je ko prineo kašiku ustima, tako i ostade, nit' je ko vraća ni srče. Č'a Miloš što sedi uz mene s leve strane, diže se, metu prst u uvo, pa viknu što igda može:
   - Eheeej, prijatelj Ðoko!... ne daaj... odvedoše ti grlicu iz gnezda...
   U strani, preko potoka, grmnu pucanj opet.
   To beše odgovor na čičinu larmu.
   - Nek' im je srećno, da Bog da! viknu č'a Miloš.
   - Ama kome?
   - Ko koga odvede? pitaju gotovo svi.
   - Odvede Jovo Perov moju priju Milicu.
   Nastade larma k'o na vašaru...
   Č'a Miloš se saže k meni, pa mi šanu:
   - Nad'o sam se; votrala ga je čitavu godinu, al' je oni đido ukeba.
   - Šta, zar su se odavno pogađali?
   - Triput mu je obricala, samo nije pare uzimala pa posle pokvari.
   A larma još traje. Samo ko je bio nem - nije ništa rek'o o begstvu Miličinom...
   Mesec izgrejao, pa sija i smeši se na vesele komišioce, što se polako, niz brdo, vraćaju kućama i osvetljava im put, da ne zalutaju. Pred njima zinula provalija, obrasla gorom i šibljem, pa huji i šušti, a na dnu nje vijuga se, kao zmija, međ' sumornim stenjem i žubori planinska rečica, te kazuje putnicima, da ova čeljust nije mrtva, da ima života... Ponegde blješti virić na mesečini i preliva se beličastim sjajem, dok ne naiđe na njega neki gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i zatreperi svojim hladnim ogledalom... Malo dalje čuje se Vilin do. Tamo pada voda sa visoke stene, pa u ovoj noćnoj tišini pravi lom i grmljavu... Tamo, od Prekića kuća, čuje se grmljava od pušaka, a Vilin do mršti se na tu grmljavinu, pa ječi, šušti, stenje i huji...
   I opet mi se nose u pameti sjajne slike moje mladosti, i opet vidim tebe, mila jeseni, obučenu u sve ove lepote i krunisanu sjanom, dragocenom krunom, berbom vinogradskom... I gledam u tu sjajnu diademu, pa mi oči zasenjuju, um se muti, a srce se brže širi i skuplja, zaneto lepotom tvojom... Oslepiću od bleska tvoga, zaneću se čarima tvojim... Okrećem lice od tebe, berbo vinogradska, ne smem te više gledati, ni tebe, divna, čarobna seoska jeseni...

Izvor[uredi]

Biblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga prva, str. 11-57, IP "Narodna prosveta", Beograd


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 121 godina.