Јесење слике
| Јесење слике Писац: Светолик Ранковић |
Јесење слике
Суморна, влажна, студена и дуга јесен. Суморна као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године, влажна и тамна, као што су моје очи, студена, као што је моје срце, моја крв...
Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба...
Чамотиња и туга продиру у душу...
И седиш тако у чами, а душа се вине у бескрајне просторе, тражећи ма где светла зрака и, наједаред, пред тобом се носе сјајне слике, са којима се душа једини и ти заборављаш на све око тебе, на цео свет, и живиш новим, светлим, младим животом и благосиљаш судбину за тај тренутни дарак...
У тим сликама видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи...
* * *
Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту јесен чаробну, посматрам њене дивоте и њене богате дарове, посматрам оне јединствене, драгоцене слике, обасјане благим сунчаним зрацима, урешене разнобојним китњастим оквирима, измалане сјајним, живим, чаробним бојама, какве само природа може дати, па тако занесен, очаран, не знаш куд пре да погледаш, где пре да се окренеш... Куд год погледаш, све је око тебе препуно, преродило, учврсло, забрекло, све пуно и сито, све слатко, ка' сама медовина...
Погледаш ли у грозне винограде, окићене црним, ка' смола, или жутим, ка' ћилибар, грожђем, пуним меденог сока - мелема за уморне, малаксале груди... Прескочи само преко једнека, приђи оној гранатој дуњи насред винограда, осетићеш њен чудновати мирис; лези под њу и гледај, како ти се над устима вије опушћен грозд од чардаклије... не треба ти ни да се мучиш, само зини... Три корака од тебе раштркала се позна шептелија, лишће у пола опало, а на голим и црним, рапавим гранчицама жуте се слатке праске, ка' истоветно смиље.
Лежиш тако и обрћеш главу, па чисто не знаш, куд ћеш пре да погледаш... или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте дуње, које се полако љуљушкају на танкој гранчици, шалећи се и ашикујући са тихим јесењим поветарцем, или на слатке праске, или на пресамићене "пандаре", што се жуте, па већ готово поцрвенеле, набрекле, па пуне сока, ка' дојке у Марјанове снаје... Или ћеш да гленеш на црвени дренак, што ти се готово уз саме уши отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну каменичарку, или на жуту смедеревку, што је слађа од саме медовине и лепша од ћилибарских бројаница рудничког проте... Гледаш па не знаш куд ћеш и шта ћеш пре... Штрпнеш пуце од чардаклије, па га заложиш са дренком и тамњаником, пипнеш мирисну дуњу, па те жао да је кидаш... омиришеш је па приђеш шептелији, загризеш онако на грани, па осетиш како ти усна за усну пријања а кроз грло пролази сама медовина.
Сит си, трбух хоће да се провали, па опет штрпкаш. Опет лези под дуњу, па кад се одмориш, очи ти се отимљу на густ воћњак, у долини под виноградом. Тешко се дићи, ал' те маме дебели хладови, зелена трава и слатко воће. Дигнеш се па хајд', готово комбрљајући се, до у долину, а тамо те чека други рај!...
Зада'не те мирис од воћа и дивна хладовина, па се, задовољан, спушташ под густ орах... Трава те заголица по врату, мрднеш мало и притиснеш је главом, па си онда миран и спокојан. Из авлије те угледају голуждрава деца па, и не питајући те, ето ти целе гомиле. Једни се пењу на орах, други на караманку, трећи на ивовачу, шећерлију или на краљицу, водењачу, слаткачу или на позни медњак или арапку, такишу, и док си тренуо они напунили своја прљава криланца и свако се жури да ти донесе своје "лепсе" крушке, јабуке, ораје, шљиве и - пурене зелењаке (бабице), што сваком, по два-три, из недара вире... Ти не мораш све то појести, узми макар што год, бар ону велику, жуту караманку, што је с једне стране готово поцрвенела, а остало ће ти мачићи око тебе оглодати и посисати!...
Ти само лези, гледај, наслађуј се и питај сам себе шта може бити лепше...
Над тобом трепери и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је ударила чак до водењаче, и међу зеленим ораховим листовима угледаш жуту крушку... Гледаш је тако, гледаш, па тек угледаш на широким ракљама камен, што су га деца забацила млатећи крушке. Таман се добро загледаш, кад - а одоздо, кроз лишће чујеш: туп - туп - туп, па тек; цврц по самом челу - и орах се скотрља на траву... Чујеш кикот око себе, ал' ти се чинис да ниси ни осетио, па не смеш ни да се почешеш, и ако те то добро сврби...
Окрећеш главу на другу страну. На пет корака од тебе опружила се јаружица, пуна шљама и камења, а над њом се надвила стара водењача. Дебло јој већ орапавило, по негде накљуцнуто секиром и ту почиње да трули. Гране дебеле а кратке, па попуштале витке младице, које се прегибају од тешког плода... Ветрић пирне, младице се заљуљају лево и десно, па тек почну да клањају, ка' "шутачки светац"... Још један поклон и диван плод пада на земљу и разбија се; веће парче полети низ брдо, где га чекају халапљиве прасеће њушке, а за мање трче и грабе се деца. Ветрић пирне још јаче, а око тебе почињу падати ораси, крушке, јабуке... Све зрело и презрело, све слатко и преслатко, све што је заметнуло, дозрело је и чека тебе само да пробаш и да живиш... А ти си све пробао, од свега окусио, па си сад сит и задовољан; ветрић те успављује, зелено лишће склања те од сунца, деца полако шапућу и ти си већ склопио очи...
* * *
Буди те шкрипање кола и вика деце, која скачу од тебе и трче пред кола, на којима је кошар пун кукуруза. Дижеш се и ти, па заједно са колима и целом гунгулом улазиш у авлију, а тамо, под трешњом, стоји поголема "рпа". Настаје изручивање кукуруза и мување деце око "бабица", а у то време редара се устумарала, па јури из куће у млекар, из млекара у подрум, из подрума у кућу - спрема радницима ужину...
Ужина готова, све метуто у торбу: и врућа проја, и лук бели и црни, со, велики заструг пун сира, па одозго потавањен кајмаком, бардак пун ракије и повр' свега бела погача, увијена у липов лист, за старешину. Торба обешена о ступац, па претурена у кошар, а рабаџији утрапљен велики ћуп, пун "сока". Све готово, ти седнеш у кошар, опружиш ноге по таваници, а леђа одупреш о танко пруће па хајд' у њиве. За тобом се дигао урнебес од деце, но редара их све намирује и ти се спокојно предајеш посматрању...
Ено под качаром полегале свиње, свако сито, обло, дебело, па само чека убој, јал' трговца. Око врљика, под брестовима, полегале овце, опружиле вратове и притисле их уза земљу, па само брекћу од трчања и водењача; свака се уоблила, па само чека доброг мркунца, па не бери бриге на пролеће: биће јагањаца к'о јаглица... С друге стране врљика, отуд из чајира, начетили се гојни теоци, њушкају овце кроз врљике, или од дуга времена скачу једно на друго; најстарији вочић, да би се допао петомесечној кравици, гицне се ногама, надигне реп и начуљи уши, па полети преко чајира, ка' смушен, а за њим и остало друштво. Стоји трка бесне дружине, док не наиђе на шестомесечног ждребака, што куња на дну чајира под цером. Он је њих баш и чекао: ено га, чуљи уши и диже реп... теоци прснуше куд који, а ждребак окупи куражног вочића, па трепте преко чајира ка' звезде...
Кола стадоше, рабаџија отвара вратнице, око којих су се начетила говеда: чекају чобана, па да иду на пашу. Матора Зекуља већ огладнела па риче, а јунац двогодац гледа је и чуди се шта јој је. Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да сакрије главу у остругу. Бик Дивоња лежи уз врљике и посматра лудог Ширгу; шта му је, те дира јуницу, кад види да јој није до ашиковања. Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет са капетаном... Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес. Ширга оставио јуницу, па трчи на поток да стигне пре Дивоње, јер после мора чекати док се све краве не изреде и напију које Дивоња ревносно чува... Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и - пред тобом се ствара пространо поље...
* * *
Пружиле се равне ливаде, покошене и у пола попашене; нема пролетњег зеленила, али зато видиш огромна сена, по десет-петнаест, па понегде и двадесет у гомили. Мирише суво и младо сено, а сељак се смеши задовољно сећајући се грдна труда што га је поднео, док је све то покосио, испреврт'о, попластио и поденуо. Што ће му зеленило!... Лепше је и милије му је видети сређену летину, што је није ни кап кише такнула. Како ли ће лепо да урани своје миле вочиће, своја говеда и овце!...
По ливадама бели се и шарени стока, а около сена скупила се гомила чобана. Стока пасе, а они се играју клиса. Два ђетића ухватила се у коштац, па се носе по пољу, а крупне грашке зноја теку им са висока чела. Чобанке оставиле рад, па гледе јунаке. Половина стрепи за једног, а половина за другог, но јунаци се носе, ка' орлови, па ниједан не мисли да опроба леђима земљу. Но гле, једног измену срећа и он се простре на траву, а други великодушно оступа и гордо прилази чобанкама, које га веселим пљескањем сретају. Опет се продужује рад. Девојке плету котарице танком лозицом, а чобани им цепају и тање воћке за шипила и чисте лозу од коре и чворова...
А тамо, преко пута у зобишту, стоји добар бик. Одвојио се од свог друштва, јер види у дрогом чопору доста лепих и гојазних крава. Хтело би му се мало ашиковати, ал' он се нешто премишља; види тамо доста супарника, па му се неће да иде међу њих. Ал' обле, беле краве све више одсјајкују на сунцу и, као неким магнетом, привлаче узбуђеног Ширгу и он, хтео не хтео, мора да иде међу њих. И сад му не остаје ништа друго, но да позове противника на двобој. И ено га, примиче се једном бурумку и отпочиње изазивање... Пролама се долина од страховитог букања, од кога и теби срце живље закуца, па гледаш помамног бика како је клекнуо на предње ноге, заб'о рогове у бурумак и, са страшном риком, баца у вис бусење, које се враћа опет на њега и претвара у прах... Но и противници не ћуте. Ено, Видроња му објављује да прима двобој и Ширга отпочиње наступање... Са громком лармом противници се сукобише и - ућуташе. Стадоше један против другог и отпочеше се пречати, но ниједан се од тога не уплаши... Укрстише рогове и отпоче се борба на живот и смрт... Краве престале пасти, подизале главе, па гледе ко ће победити. Јунци и јаловци примичу се ближе, да се нађу у нужди своме ратоборцу; они и не сумњају у његов успех јер је сваки од њих опробао моћ његових рогова... Но гле, Видроња све више узмиче, што то!... Страшно је видети - њихов ратоборац побеже, а противник после неколико скокова, напушта га гордо и прилази њима. Ево га на два корака пред њима, стао па се преча, пита их да нема још кога, који би желео опробати његове рогове. Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се "понизно клањају", а он, горд и задовољан, пун кипеће страсти, још издалека наслађава се погледом на гојне краве...
* * *
Наступају њиве. Улазимо у планину од кукуруза. С обе стране пута подигла се недогледна гора... Ништа не може радника тако овеселити, ништа му не може натерати срце да брже лупа, као поглед на ту дивну, зрелу гору - хранитељку. Колико зноја, колико труда и муке, колико тешких дана проведе он, док све то узора, посеја, повлачи, окопа, прегрте; колико страшних и мутних облака испрати он са дршћућим срцем и смртном зебњом: ево, сад ће се провалити!... Сад ће смлавити све до тла... И облак за облаком пролази, па са собом носи и његову зебњу, а он остаје опет весео, крсти се и благодари Богу... И ето, све прође: и мука, и труд, и зебња, прођоше знојни дани копања и прегрта, прођоше црни и мутни облаци, прође опасна пламењача, прођоше дуге кише и поводњи, прође свака опасност и не дирну му ову плодну гору, и он се сад, срећан и задовољан, лаћа најмилијег и најлепшег посла: бере плод трудова својих...
Ево нас у њиви. Кола стадоше под велики брест. Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање корења... Сунце греје, ветрић пирка, па заљуљује суве шашљике и перје; љуља се тихо сва та гора и шушти чудним, веселим шумом; кр!... кр!... пуца корење, под једром девојачком или снажном момачком руком; ха... ха... ха!... разлеже се смеј веселих берача, а тамо код разора, где су саме девојке, вије се весела, сеоска песма... Кипи рад, весели се срце, а рука се све брже и брже маша дебелог, једрог корења...
У свакој њиви чује се жагор и песма. Девојке певају, људи се шале и задиркују, жене им усрдно помажу, а нежењени момци, пуни жара, подврискују и вичу, да даду одушке узаврелој крви... Смеј и жагор, врисак и песма, проламају се из њиве у њиву, преко цела недогледна поља, преко читавог мора горе - хранитељке... А небо се наткрилило над тим драгоценим морем, чисто као суза, плаво к'о што само оно може бити, весело, к'о што је срце раденичко...
Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца. Хитају руке, а мисао се носи на амбар, пун пшенице, на каце пуне шљива, на буре у подруму, пуно белке и црвењаче, на пресек пун овса, на вајат пун ораја, дуња, јабука и крушака, пун вуне и тежине, на кацу пуну пасуља, на качару пуну џакова са сувим шљивама, на млекар пун смока, на винске буриће, који само чекају бербу, на кош и таван, које ће препунити једрим кукурузом и - на кесу, коју ће напунити продајом изобилне летине и стоке...
* * *
А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор. Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?... Кад забели јутарња зора и сви се кућани дигну на чисто и глатко, као патос, гумно. Обузме те јутрања свежина. Пред тобом заблистају милијарде светлосребрних капљица бисерне росе, а тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца, што се иза планина већ помолило и мало затим обасјало сву околину, покривену бистрим капљицама росе, и оне, те бистре капљице сад се само пред тобом преливају и одсјајкују, као најчистије драго камење, правећи безброј варијација фантастичних, дугиних боја... Обузима те милина, хтео би да тај призор претвориш у вечност и не можеш да отргнеш поглед од тога чуда лепоте, које те заноси, чара... али ти уживање прекида оштра студен, од које ти се најпре кожа најежи, па затим и само срце задршће и онда се лаћаш трудног рада и хиташ, да се у раду што пре загрејеш...
Камара се развршује; велико, тешко снопље пада на гумно, одакле га дижу снажне руке и носе на ред око стожера. Шире се кругови снопља све више и више и најзад метут је последњи сноп на гумно... Привезују добре ђогате за стожер и почиње се вршај...
Пуца и пршће сува слама, трепере и фркћу добри коњи, севају виле у снажним и једрим рукама, диже се слама и пра' под облак, а из снажних груди радника разлежу се једначити звуци, који му и песму замењују: ај... ај... ај... ај!...
Сунце високо одскочило, па прижиже, коњи изведени из вршаја, а свако чељаде, које је кадро, дохватило виле, те претура сламу. Шушти изгажена слама, кроз коју пропадају тешка, једра зрна, па, чегрљајући кроз парошке, падају на гумно. Тресу се виле у хитрим рукама, срце све брже куца, а са чела падају крупне грашке зноја... Слама је претресена, коњи се уводе и опет почиње једначит кас око стожера... А ти се дохваташ дебела хлада, испод кога још није роса спала, бациш се у ту свежину, па осећаш како се груди надимљу, не могу довољно да се надишу, а леђа се кале, као усијан челик, кад бациш у ледену студ...
Смирује се сунце, слама је три пут прегажена и претрешена и сад је последња дигнута и бачена у крај гумна. На земљи чисто, једро жито и плева. Ради лопата и метла, а око стожера расте гомила, руке се све брже крећу и ено, око стожера се раширио велики куп...
Сунце зашло за брег, а хладан ветрић пирка и разгони врео ваздух. Осећаш како се слатко и пријатно дише, саме се руке крећу на посао... Обузме те росна влага, ваздух се пуни неком тамном маглом, дршће и трепери лишће на јасици, задахне те свеж, вечерњи вадух, на небу светлуцне по нека звезда, пронесе се по неки залутао облачак и опет затрепере звезде, а тамо иза горе укаже се румена, блештећа светлост, мислиш пожар... није, мало - па се помоли пун, сјајан месец, који обасја сву околину, а од дрва се пруже дуге црне сенке... Наступа чудна ноћна тишина, кроз коју се од једаред зачује јасно и снажно тиктакање ветрењаче...
Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола, полети у вис, савије се у колут, па се отпушти и пада, као прах, чак на други крај гумна... Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке... Шум жита и плеве, смеј и говор радника, а ветрењача трешти и лупа: тика-така, тика-така, тика-така.
* * *
И опет јутро, и опет његове чари!... Стојим у воћњаку и посматрам други, још лепши, још пријатнији рад. Тресу се и купе шљиве. Раширила се пред очима велика, густа, зелена гора, гора од шљива. Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед. Станеш на средини редова, сагнеш се и погледаш, а пред тобом се отегла велика, широка бразда, која је тамо даље све ужа и ужа и напоследку, изгледа, да је на крају само стопу широка. А над тобом се наткрилила зелена гора, окићена сивоплавим драгим камењем, које се не прелива, али ти је његова сива "маглица" дража и лепша од каменог блеска... Гора, као босиљак!...
Купите ме купиоци,
заклаћу вам шарку коку
и петлића без репића,
који не пева...
Чујем песму и журим се тамо, на други крај, на глас њен. А тамо се растуриле десетине девојака и момака, шипарица и дечака у дугачак, прав ланац. Све се посагињало, хитре руке трепте но и уста не залуднице. Смеј, шала, песма, разлежу се с краја на крај, а пред њима стоји зврка млатача и кукача; снажна мушка рука зацима старку маџарушу и, као киша, оспе се низ грање зрео и сладак плод, а весела дружина срета га сложним и бурним смехом и узвиком... А ти се премешташ из хлада у хлад, са рудине на рудину, бираш најлепши плод, окусиш га, па си сит. Пробаш да легнеш и зажмуриш, ал' ти не дају весели купиоци, који те нападају кишом од шљива... И тако - цео дан...
А у вече мрзи те да легнеш. Чујеш жагор код пушнице, која је уз кућу и идеш тамо. Све се стишало и заспало уморним сном, а месец обасјао тамно небо, па се разговара и ашикује са сићаним звездицама, које се застидиле, к'о наше вођевине, па трепере и дршћу... А око пушнице поређали се људи и момчадија из комшилука, и њима се не спава. Из "вуруна" лиже пламен, севају варнице, пуцају учврсли пурењаци, што су их око ватре поређали, а међу пушничарима завела се прича и песма, свирка и шала...
Пушничар вади лесе, а дружина се скупила око њих па "мезети" и "одбира". Узима се осушено, врело грожђе, крушке и јабуке, што су нарочито за друштво метуте на лесу, међу шљиве. Пробаш једно, друго и треће, па видиш да нема ништа лепше ни слађе од тога врелог и слатког плода, што ти, као најчистија медовина, кроз грло пролази. Одберу се осушене шљиве, па се лесе опет мету у пушницу, а друштво се опет поређа око вуруна и продужи започету причу...
А ти гледаш у сјајно небо, у онај заносан трепет, па се јединиш са тим високим светилима, чујеш њихов шапат, осећаш како те машта вуче у висину и ствара безброј младачких снова, и ти живиш другим, чаробним животом, па ти је тако лепо, тако слатко... А ватра пуцка и греје, звони једначит глас приповедача, а тамо са друма чује се крчање пуних кола и суморно извијање сетних "двојеница"...
* * *
Сунце се смирило. Обран последњи ред кукуруза и натоварен на кола. Скупљају се радници под брест. Сретен ми води ситог "Султана", пребацује преко њега гуњац и колани га тканицама. Женскадија се скупила у гомилу, па се ту повезује и оправља за пут, а људи савијају цигаре, пуне луле и припаљују. Редара купи судове и меће на кола, па, узгред, баци и по неку суву гранчицу да са њом вари млеко. Певачице утањише и друштво се крену.
Уз пут се сретамо са другим радницима, те се друштво увећава, а са њим и весеље оживљује. Девојке већ отегле "ој Миљано" у троје, а момчадија почиње са бројеницама. Мало, па се начини читава ларма и урнебес: певају, броје, подврискују, смеју се, псују се, дозивљу се, разговарају се, свако окренуло на своју руку, па да слушаш поиздаље к'о на вашару...
На првој раскрсници подели се друштво. Уз нас остаде мало, па се и ларма одмах смањи. Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају уста. Кад бесмо на "Бачком брду", сасвим се смрачи. И ми се ућутали, поред нас крче пуна двоја кола; сити вочићи прегли па грабе да пре стигну. Таман ми хоћемо на осоје, а пред нас искрсну коњаник.
- Добро ви вече!
- Бог помог'о!
- Како с', Цвејо?
- Добро, како ти... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда?
- Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми рече тајо да ударим на тебе, да те зовнем; ти си му, вели, накричио, да ти се јавнемо.
- Е хе, па ти си ваљад' био код куће?
- Ја, па ми рече господин појка да ударим на осоје, срешћеш га, вели, поздраво.
- Е, па добро, да окренемо...
- А појка рече да пошљеш Султана кући; мора сутра зором у В., звали га у Чвориће на крштење, а ти јаши мог кулаша.
- Па 'ајде, де.
Преместих се на кулаша, па окретосмо натраг низ Букуљу. Радовао сам се што ћу бити на ча-Марковом комишању. То је најбољи газда у другом селу, које спада у нашу општину. Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ.
Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим. Реком тишина, па те чисто страх од ње, а мрак се већ добро спустио, те се готово ништа не види. Звезде светлуцају, али узалуд, кад месец још није изгрејао, тек да те мало ослободе у овој немој и густој тами. Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету... Кад уђосмо кроз врбљак у реку, па отпоче да одјекује лупање плоча по камењу и затим бућкање по води, мени се поче дизати капа на глави, но и то прође, па кад пређосмо реку, пожурисмо се и на скоро бесмо пред авлијом.
Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају. Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа, ваљад', ради параде...
- Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже.
- Ама дај, Бога ти, немој да се... протестују оне и чине што су наумиле.
- Море, шта ме љубите, кад сам још млад...
- Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо...
- Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа.
- О, ча-Марко... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја.
- Ја мишља' ти нећеш доћи.
- Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш. Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца?
- Није, море, још ни половина дошла. Далеко нам добросрећне њиве, а народ подуже ради; но сад ће то, за по сата сви ће бити. 'Ајдемо ми у кућу, да се мало одмориш.
- Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити.
- Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински...
Није вајде, нема се куд, но 'ајде у кућу. Идем преко авлије, а очи ми се не одвајају од рпе, што је сложена баш више вајата, на равној ледини. Кроз помрчину светлуцају пламенови од луча, а око њих се виде само главе, спреда осветљене, а около умотане помрчином. Помислио би ко да су какве аветиње, ал' би га брзо обавестио весео кикот, говор и песма, што се отуд чује...
- Помози Бог и у кућу!
- Бог ти помог'о, одговара ча-Марко за мном.
- Ене де Цвеје!... Их, куку мене, каква сам ја, ка' конџолос, вајка се стрина Сара, бришући руке и намештајући убрадачу.
- Ала чудне моје бабе, 'оће да је кицош и уз лонце...
- Добро ви вече, стрина Саро, и срећан рад!
- Бог ти помог'о, ти жив и здрав!
- Јесте се уморили радећи?
- Помало, вала, трчкарамо. Дијете, јесте метули јастуке на клупу?
- Јесмо, јесмо, најо, одговара најмлађа сна, стојећи уз отворена собна врата, са свећом у руци.
-'Ај'те у собу!
- Вала ја бих волео овде с вама, некако ми је лепше. Ви радите, а ми ћемо вас заговарати.
- 'Ајде, море, шта ћеш у овом диму; и нама поискакаше очи.
- Нека, научио сам ја, дајте смао столицу овде уз огњиште.
- О, белаја, Бога ми ја бих волела седети у соби на клупи, само да ми није рада. Дај, дијете, високу столицу и јастук.
- Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети.
- Е добро, добро, али без јастука не дам.
- Тако ви је то код нас адет.
Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима. Једна сна стоји иза мене, а друга иза свекра, па нам потурају столице, а ми се, ако аге, спуштамо... Машисмо се разбибриге, а снаје се устумараше да спреме "послужење"...
Бого мили, жесна уживања!... распламтели се ћуци на прочељу, па нема, но само пуца, а кућа се светли, ка' да је сва у пламену. О веригама виси велики бакрач, пун млека; око ватре поређани лонци, све један уз други. Ту ти се раширила највећа "мазушка", па до ње мања, па "пештанци" па већ уз банак мале "чоњице". На банку се поређале мачке и мачкови, па само преду и чекају да провру лонци, кад ће осетити пријатан мирис од меса. Жене тумарају по кући и клопарају по долапу и полицама, перу се шерпење, карлице, тепсије... Наједаред, пред кућом се зачу бат. Мачке поскакаше ка' опарене и, док си тренуо, оне већ пред вратима. У кућу уђоше Јован и Павле, синови ча-Маркови, носећи међу собом заклану јаловицу. Сад тек отпоче мутљава и тумарање. Њих двојица одраше овцу за тренут, почистише је и дадоше женама на транџирање. Једна узе да чисти црева за чорбу, друга сече бутке и плећке за кромпир, трећа ребра за купус, планинка стоји уз бакрач и чека млеко, стрина Сара надгледа над свима, тумарајући из буџака у буџак... Таман они са овцом готови, кад ето ти Јована са пилићима (за нашу грешну душу). Уредише и њих и све приставише...
Разгорела се жеравица, па већ готово поцрвенела од жесне ватре. Букће сува буковина, а пламен јурне о дно бакрача па се узвије и заљуља и стане му лизати гараве бокове, одломи се по неко прегорело парче, а варнице сукну и јурну уз оџак са треском и праском, понека излети до самог врха, где је дочепа ноћни поветарац, понесе мало и утули... Месо већ стављено у велике лонце и пријатна, мирисна пара диже се над кључем узавреле чорбе... А тамо по буџацима, отимају се мачке око бурага, севају и реже, док се која не докопа повећег парчета, па клисне са њим преко прага и нестане је у помрчини... Млеко се стаде збрчкавати, ухвати се озго танка корица, која се, мало помало, поче дизати. Планинка спремила крпу и кутљачу, па само чека. Кора се све диже и диже док, наједаред, кључ је проби и млеко сукну, али га вредна планинка претече и не даде му да покипи. Дигоше бакрач, пламен сукну и јара удари по свој кући... А ми се раширили уз ватру, па само срчемо и галамимо...
Једва се изреди "послужење" Поустајасмо обојица и пређосмо на ту страну, откуда се непрестано разлегаше ларма. Опазише нас и ућуташе. Пред нама се виђаше огроман пласт, а на вр' њега стајаше упаљена свећа. То беше велика рпа кукуруза, највећа у целом селу, састављена из четири велике луке и две њиве планинуше.
- Добро ви вече, радници!
- Бог ти помог'о!
- Срећан рад!
- Да Бог да, ти жив и здрав!
- Како сте, сви тако редом, и не видим сваког у помрчини. Седајте, седајте, девојке и младе, па продужите. Немојте да ћутите, па да ме отерате, по овој помрчини, натраг.
- Нећемо, вала, не бој се. Где је још било мутаво комишање!
- Тако, Анђо, благо мени; де ти командуј ноћас твојим војницима и 'нако си десетаровица.
- 'Оћу, вала, не бери бриге; само ти седи тако да не мо'ш у нас гледати... Знаш, моји су војници малко стидљиви.
- Е добро, кад није друкче. Ево ја ћу овде, за вашим леђима.
- Бога ми је то поблизу. Ми би, знаш, највољели да седнеш, не било ти заповеђено, с оне стране рпе.
- Па 'ајде баш и тако, кад 'оћете.
Послушах десетаровицу и седох међу момчадију. Седео сам тако дуго и нисам речи рекао, а очи ми блуђаху с краја на крај...
Дневно плаветнило неба сасвим се изгубило, а место њега навук'о се густ, црн покров, избушен на милијуне места оштрим и светлим зрацима сићушних звездица. Понекад тек прелети залутао, густ облак, остављен од својих џиновских другова, промрда преко неба тамо и амо и закрије својом тамном одећом тихо треперење малених сунаца, па, потиснут снажним ветром, јурне унапред и лети тако преко цела неба, преко бескрајности, ка' мис'о драге мајке за удаљеним јединцем, ка жеља младе љубе за милим војном... Трепере мило сићане звезде, хтеле би ма како да осветле густу помрчину што се над земљом прострла, али су слабачки њихови зраци, тупе су њихове стреле за густу копрену мрака, кроз коју се тихо поткрада лагани поветара, те целива знојно лице уморног радника и задише га свежим, животворним миром...
Све око нас обавио јесењи мрак. Планина се утајала ка' гроб, љушне се тек понеки листић ил' гранчица, поћушнута лаким поветарцем, па опет стане и занеми. Не чује се ни жубор поточка, што се под планином вијуга, не чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па у том мраку изгледају к'о црни пластови. Свуд тихо, само код нас кипи живот и рад... Испречали се дугачки пурењаци, све један преко другог, те саставили велику рпу кукуруза. Један се истурио задњим, дебљим крајем, са преломљеним тепељком, па се наџеџио, ка' ђетић у мајчину крилу; други се измигољио предњим тањим крајем, подупро се на сува ребра другог, па накривио риђу кићанку, ка' свирач у колу, те изгледа, ка' да посматра око себе веселе раднике... А радници се понамештали око рпе, поседали поребарце, све један пред другог, па левом руком маше се сува корена, шчепају га за риђу кићанку, расцепе му густу одећу на пола и заљуште до дна, снажна рука навије му сув тепељак и - кр!... остаје го, углађен кицош, кога хитра десница баца на гомилу... Слабо светлуца бледи пламичак лојанице, једва му зраци продиру кроз густи мрак, те показују тамне предмете, поређане около. Не види се лице ниједног радника, но чује се много...
Пуцају тепељке, шушти сува комишина, прелећу преко главе једри, учврсли кукурузи и падају на гомилу као град; цепа се и пуца комишина на зрелу корену, шушкољи корење отиснуто са рпе, севају једре раденичке руке, вије се српска, девојачка песма, пролама се врисак момчадије и смех веселих комишилаца, а рад кипи све брже и брже, све лепше и лепше...
Ја се укипио на столици, па баш ни мрднути. Само ми очи блуде по том чудном кругу, по тим тамним сенкама, што ка' призраци мрдају тамо и амо, а груди, препуне неког чудног задовољства, само се надимају све више и више...
- О Аго, викну Анђа.
- Ој, одзива се ч'а Марко.
- Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју.
- Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли.
- Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука...
Још Анђа у речи, а Јово Перов допузи побауљке до мене, па ме ћушка. Ја се сагох и једва га познадох.
- Јес' ти, Јово? питам га шапатом.
- Ја.
- Шта је?
- Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме.
- Је л' Ðокину?
- Ја, прошапта он и одмаче се.
- Е, па кад неће с тобом да се погоде, са мном, ваљад', 'оће, викнух ја гласно. Ето, припевајте Јова и Милицу!
- Куку мене, немој очију ти, стаде молити Милица, ал' Анђа започе, а дружина је подухвати и разлеже се песма припевалица:
Јоване бећаре, ђе си синоћ био?
- Милице девојко, доље у дућану.
Јоване бећаре, шта си куповао?
- Милице девојко, свилене мараме.
Јоване бећаре, што ће ти мараме?
- Милице девојко, да дарујем драгу.
Јоване бећаре, а ђе ти је драга?
- Милице девојко, у сред села мога.
Јоване бећаре, која ти је драга?
- Лепото девојко, Милица Ðокина...
Е, да није пустог мрака, волео бих онда видети Милицу како је изгледала, док се песма хорила. Мислим, што год је било у њој крви, све је отишло у образе... Славна помрчино, у теби се мање и црвени, ал' за то, како клето срце куца!... Дршће рука, па грчевито стеже сув, неокомишан корен, цепка суве шашљике, па у том заносу баца га на гомилу и маша се другог, а сутрадан на чистој, окомишаној гомили, ваљају се по сто неокомишаних, изломљених кукуруза!... Славне наше припевалице!...
- Је л' ти драго, Јово? дирка га Анђа.
Јово ћути, па само ломи кукурузе.
- Очију ми, он се љути на ме!...
- Шта ће се љутити, ко је се досад љутио на припевање, одговара Благоје Чворић.
- Ка' да ти то, Блажо, навраћаш воду на своју воденицу?
- Јок ја.
- Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш?
- Мене, вала, све'дно.
- Знам, знам како ти је све'дно. А не би се љутио на Станицу?
- Па, ако она вели...
- Немој, Анђо, моја лепа Анђо, молим те, отпоче је сад ова молити, ал' је заглуши песма:
"Љубили се два голуба,
бели, бели..."
- Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица.
- Давно сам ја, Мило, припевана и опевана.
- Е, ал' ми нећемо за Гаја.
- Припевајте је за Зука, вели њен Гајо.
- Нека, нека, прво ћемо тебе за Сандулину Ðуку, одговори му Анђа и припева га за њу, па му се после стадоше смејати, но и он не ћути:
- Па што, лепша је од тебе.
- Кад је лепша, ти иди њој.
- Би' ја, и вари и помагај, но се бојим Сандуле Циганина. Ал' истина ми ћемо се мењати.
Е ту се Анђа баш истински наљути, ал' девојке је брзо припеваше за Јована ч'а Марковог, те је тако одобровољише.
Стадоше припевати све редом. Изредише све, па и самог ч'а Марка и стрина Сару.
- Е није 'асне, не мо'ш им ништа, вајка се ч'а Марко, а знам да се онда сетио многог момачког ђаволства. А кога сте ви, море, заборавили? подсећа их ч'а Марко гласно.
- Па нисмо, Аго, заборавиле, али сад... не знамо... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже.
- Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре.
- 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име.
- Е, Бога ми, то не знам.
- Е јес', к'о санћим, ти немаш девојке. Казала је нама поша...
- Шта ви је казала?
- Имаш двије.
- Ене де сад! Па 'ајд', признајем, имам.
- Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле.
- Ðе, болан?
- Знаш ђе, на киселој води.
- Зар обадвије?
- Јок, ону једну, а друга ти је доље.
- Ама здравља ти, па како изгледа ова?
- Па 'нако, гледна... ка' и свака варошка; танка у струку ка' ја у врату... само оно, брате, што мећу неког ђавола остраг... шта им је оно, истина?
- Седло.
- Од све шале, они ми се не допада, вели ч'а Марко.
- Море ћути, граде се без нужде накараде. Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић.
- Ама јес' чуо, Марко, и ви људи! Човек сам, што 'но кажу у годинама, и, да простиш, изродио сам доста дјеце, па нећете ми замјерити што ви кажем. Тревим се, брате мој, на киселој води, код старе стублине; искупи се, брате мој, к'о што знате, сијасет свакојака живинчета: ту ти је, брате мој, силество прави' варошана, ту ти је и понеки нас ћивтица, па, богме, и прави трговац из А., па свечаником, брате мој, има доста и нас сељака. Елем, седим ја, брате мој, са мојом лушом и гледам у шарени свијет... Људи, већ, к'о људи - ја њих и не гледам, шта ћеш, брате мој, човек је, па море му се како гођ 'оће, ал' жене, простићете, то ви је... н' умем ви рећи. Е лијепа је, брате мој, понека, да је човек три дана гладан гледа, па опе' да је се не нагледа... бијела, брате мој, па гледна, па обична, ка' молована, ал' 'оћеш, погледај је побоље, па да ти се стужи, ако си баш и самог печења јео... о, ућустечила се, брате мој, па само гледам кад ће да па'не, а оне јадне ноге, утегнуте у штивлете са шиљцима, нема, но само кламићу тамо и амо... о, притегла се, брте мој, у неке лубове, па једва дија, па, да ти кажем, и не крије своју бруку: ама лијепо се виде лубови око ртењаче и слабина... јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!...
- Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови?
- Ја но, Бог с тобом!... па још то ништа, но лијепо дошла, брате мој, па избушила атељку отраг, па одозгор, од врата до крста, све испреплетала дретвом, тамо и амо, па није ни закрила, но стоји 'нако, да сав свијет гледа - часни је убио!...
- Зар се баш лијепо види дретва?
- Дретва је, патљика ли је - не знам, но види се, брате мој, ка' ови мој гајтан на јелеку, ет'!... Па 'ајде и то ништа, но та брука, што рече Анђа, брате мој, то ти је грдило над грдилима... Ама што гради друкчије, но што га је Создатељ начинио, по Богу си брате?!...
- Истина, Цвејо, ти већ знаш зашто се 'нако граде?
- Па, да буду лепше.
- Ха, ха, ха, брате мој, јадно ти га лепше. Па што ће им она брука, не смем ни да поменем пред ђецом?...
Ја му објасних како знадох.
- Аа!
- Ха, ха, ха...стадоше се кикотати сви.
- Вала, брате мој, да оне дођу да им ја комендирам вође два, три мјесеца, да им дам у шаке виле и мотику, па, брате мој, ако би им то послије требало, нек ме посијеку ђе сам најтањи...
- Е, па не могу сви да пласте и копају.
- Ја, ја, брате мој, јес', тако је...
- Еј, људи, ми се заговорили, па и заборавили бардак, викну домаћин.
- Ја, брате мој, нисам заборавио, но не знам ђе је. У мал'не поче' да муцам, ка' оне жене на прелу.
- Које жене, ч'а Стево?
- Зар не знате, брате мој, како су жене изгубиле бардак?... Скупиле се, брате мој, на прело па, ка' и сваке жене, кад је дош'о вакат за бардак, оне потулиле ватру... Нагне, брате мој, једна крњу бардачину, а другом руком држ' конђу, па истресај док душа хоће... напије се, брате мој, тако, па муцни првој до себе: хм! ондај она узме те истресе, па другој - хм! Тако ти оне, брате мој, у помрчини истресале и муцале све у наоколо, док неки ђаволан приш'о уз ону, што нагиње, па чек'о. Она истресе, пружи бардак, па муцне: хм! а овај шчепа за грлић, па се полако измакне у помрчину. Она до ње чула муцање, па пружа руку, а бардака нема. Онда она њој: хм!, а ова ти њој: хм! те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне: "шта муцате, брате мој, бардак овамо!" Једна викне: није у мене, друга, трећа, све тако. Онда ти, брате мој, полете утуљени угарци, па све по главама, а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред гомиле, те ти се жене још више заваде и, бо' зна, крви је било...
- Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија.
- Децо, нисте још ни четврти тал средили, а већ сте почели... рано је још. Док не средимо половину, 'оћу да је свако како треба, виче домаћин.
Отпоче бардак да путује унаоколо. Људи се већ крсте, молитвају и пију како треба, ал' жене, то ти је прави џумбус!... Не даду им ђаволи баш ни да'нути. Таман нека веселница поднесе устима и нагне, а ђаволани опале кукурузима и дигну ларму, ка' на курјака. Једни се гађају, други вичу, трећи засмејавају, а она, јадница, мора да ћушка главу или за рпу или у комишину... Отпочну, тако, по неколико њих да пробају, па кад виде да не могу ништа, морају да оставе и да гледају, како било да заварају момчадију...
Испразнише се бардаци и пљоске. Јовина млада оде да наточи, а девојке почеше да певају:
Узабра' стручак до земље,
дадо' га драгој до мене,
закле' је небом и земљом:
"Волиш ли још ког', сем мене?"
"Не волим никог, сем тебе,
а одсад нећу ни тебе.
На тебе људи мане казују:
Прва мана - блијед, преблијед,
друга мана - танак, претанак,
трећа мана - висок, превисок".
- "Зашто сам блијед, преблијед,
зато сам чколе учио;
зашто сам танак, претанак,
зато сам соја господског;
зашто сам висок, превисок,
зато ме Господ саздао..."
- Ама то ви ка' да мене певате, Милице?
- Јок, вала. Ми то свакад певамо на комишању.
- Знам, знам.
- Јес', вала, па питај ког' 'оћеш.
- А што сте шапутале пред тим?
- Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке.
- Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица.
- Нека баш.
- Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш. 'Ајде, Анђо, почињи, име знаш.
- Очију ти, немо' да ђаволиш, но кажи име.
- Ја сам ви каз'о.
- Е, ми нећемо да певамо то. Девојке, да почнемо каравиље!
И отпочеше "каравиље миле мој." Свршише то, па продужише редом, све песму за песмом, лепшу за лепшом, милију за милијом...
Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји. Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну. Уз песму се и старост подмлађује, уз њу се и старе груди распламте, а за младе и не питај... Журе се певачице, журе се момци, раде и старци, ал' не дрема ни - бардак... То ви је највреднији и нераздвојни други српског радника: он га срета још првог дана, кад свет угледа, он га прати кроз цео живот, на свадби, на слави, на састанку, на моби, на сваком раду и залудничењу; он га прати и у гроб, па и после његове смрти обилази тужну совру за пуну годину дана, "у оно именије", покојниково. То ви је... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку. Заслужио је, па треба макар да га споменемо; без њега не може ништа бити, па, ваљд', ни - прича... - Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича:
- Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други!
- Ама причај нам, славе ти!
- 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја.
- Немој дер ти ту, Јовица, да извољеваш ништа, вели му Живко.
- Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било.
- Дедер, очију ти!
- Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми потеглисмо велики зор под њим. Знате већ, 'нако, како је притез'о табане нашем Живку...
- А што лажеш, болан!...
- Ћути, море, Жико, сви знамо, да ти је ћео да исправи табане уз даску, само да признаш за ону овцу, вели му Благоје.
- Можете сад извољевати што 'оћете; драго ви је.
- Јок, море, 'нако, нема ту извољевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам. Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћепаше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био. Скаче наш Жико од радости, па вели: "Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив." - "А шта би му ти радио?" питам га ја. - "Ехе, 'нако виђео би он његово добро јутро." - Тако то ми рекли па прошла и година. Нашег ћопе нестало; отиш'о доље у Београд и упис'о се с опроштењем, у вокате. Кад љетос, зову мене и Жику, 'нако, у концоларију. Спремимо се ми, па 'ајд'. Кад бесмо, 'нако, преко оног прелаза, на киселој води, питам ја Жику: "Шта би ти радио, да изађе сад пред нас ћопо?" - "Куку и до Бога, да 'оће, не би га мајци више 'вокатир'о." - Таман ми то у речи па, крочисмо или не крочисмо више, а пред нас - ћопо... Ја скидо' капу и спреми' се да гледам џумбус, кад - ал' 'оћеш... струже ти 'ннако мој Жику уз оно брдо, па све перја...
- А што лажеш, пасја те рђа убила!
- Шта лажем, море, зар није тако било?...
- Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом.
- Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас.
- Ја сам први!
- Јок, ја сам!
- Нисте ниједан, ја сам.
- Анђа је прва, викну неко из помрчине.
- Анђа и нек пије, вели ч'а Марко.
И Анђа однесе победу. Наточисе јој чашу - ђоровачу и поднесе њих троје... Таки ти је код нас адет. Кад се хоће да промени пиће, неко узме да заговара госте или раднике и утом се донесе бакрач (ако је ракија), или видрица (ако је вино), па ко први прихвати поздрав, тај испије највећу чашу.
- Е, Анђо, ти вечерас једнако побеђујеш, хвалим је ја.
- Па јес', жешће но Дуле на Пандиралу.
- Ха, ха, ха... осу се смеј целог друштва.
- Који Дуле?
- Па твој, из Г.
- Како је то он побеђивао?
- Ето, нек ти прича Делија.
- Који Делија?
- Па тај мој, Благоје.
- А, деде, Блажо, вјере ти!
- Па знате то сви, тек кад смо почели, 'ајде, де! Војевали ми с Турчином, па, рато к'о рато, досадило се и бољим јунацима, а де ли Дулу из Г. Мислио ти мој Дуле од стотину руку, па никако да смисли, како би малко забушио... аман пред битку на Пандиралу, њега ти пошљу неким послом у болницу. Ту се Дуле задржи подуже, док су му спремили што се требовало... Залудан Дуле, па пођне да се туња око они стаклицћа нође. Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије - тако му се учинило - зути се, к'о варбана шљивовица. Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричнина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је... Одмакне се мој Дуле, па једнако гледи у оно стакло, док ће се тек нечему присетити. Завара очи онима нође, па смота облу у торбу. Ништа!... Сутрадан полази војска у бој. Распитује Дуле: да л' ће бађ поздраво бити боја, па, кад виђе да нема шале, натеже и попи сву ону облу, па је баци празну у коров. Таман се војска одмакла од ноћишта, а мој ти Дуле закука из свег гласа, издвоји се само из вронта и...
- Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику. Вамо дер, Пајо, с том чашом!
- Ама причај, море, оставићемо ти пуну Анђину чашу.
- Нека, нека, да попијем, па ћу продужити.
- Та наспите му пуну ћасу, кад нема чаше, па нек срче и нек' прича.
- Е, тако се можемо погодити.
Налише му пуну ћасу варенике, он је мету на крила да се хлади, па се обрте да слуша, како се претерују Анђа и Гајо. А Перо се привук'о полако, па сркуће из ћасе, а своју чашу са ракијом држи поред себе. Јовица се придиже, одмаче се у мрак, па се брзо врати и ћушну нешто у Перову чашу.
- Ко то дирка ћасу? викну Благоје.
Перо се ућута и поче да срче из своје чаше.
Сркну двапут па дрекну:
- Ух, пос' му његов, ко је ово?!...
Неколико њих стадоше се смејати.
- Даћу му надницу, ако ми каже који је ово...
- Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица.
- 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!...
- Шта, шта је то? повикаше многи не знајући у чему је ствар.
- Чујеш, Јовице, не причај!
- 'Оћеш дати надницу?
- Не дам!
- Е, ја ћу да причам.
- Де, ако смеш!
- Причај, причај слободно, вичу сви.
- Што да не смем! вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Благојеве ћасе...
- Ха, живо, децо, половину смо давно претурили, викну ч'а Марко.
То беше давно жељена лозинка за младеж. Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о стока, кад осети у близини гладне курјаке. Настаде нема тишина међ' млађим светом. Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима. Па и старији се малко ућуташе...
А пуначке груди, под танким јелецима и ћенарли кошуљицама, почеше се све брже и брже кретати, а срце све јаче куцати. Руке су биле најнемирније. Оне су грчевито стезале и немилосрдно гњечиле и чупале шашу око корења...
Сирота шаша, како би се шалила, да је могла осећати и говорити. Бог би га знао, шта је она скривила цурама вечерас. Па 'ајде, што је гњече и ломе, но је после бацају на чисту, окомишану гомилу. Где ли им је памет?... Једна по једна ћушка се у средину, ал' ниједна није рада да буде с краја. С једне стране их је заклонила рпа, с друге Анђа и жене, али с треће и четврте нико, а отуд је баш највећа опасност: велика гомила меке и мирисне шаше...
Но већ и цуре се умирише. А чега да се плаше, кад нема ништа страшно! Па што баш, ако нечија рука и залута, те опроба: је л' кошуља од правог ћенара, на каквим лепим, пуначким груд'ма... ил' каква врела уста са гаравим наусницама, заврљају у помрчини и сукобе се са каквим једрим и пуначким образом, шта ми је то!... Уосталом, момци се задовољавају малим: ако могу да дирну и штипну, то је све, а 'нако, да рекнеш - није... славе ми, није!...
- Јаој!... зачу се из помрчине. На другом слогу реч се прекиде, к'о кад би на неког, изненада, сручио пуну видрицу хладне воде...
Једна је рука већ залутала...
- Куку - куку - ку!... не дирај се, ђаво те одн'о!... шапуће друга.
- Цмок!... чу се на трећем месту и све се утиша.
- Децо, то никако нећу! викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке.
- Анатема те убила, шта ћеш око мене! викну Анђа и шчепа једну руку, која је залутала на њеним недрима. Зачу се мумлање.
- Аха, орлушино матора, ти ли си! Ево ви и Танасија, девојке; пош'о тамо вама, па залут'о...
Осу се смеј и жагор.
- Пусти ме, вештицо! Откуд тебе ђаво створи туна, шапће он.
- А, лишче матори!... викну Танасијева баба, па полети к њему. Настаде џумбус...
У тој највећој ларми, велика гомила комишине улеже на два места и зашушта јаче. Да није ларме, чуло би се зар што, ал' овако и боље. Не морамо ми баш све знати... Не тиче нас се ништа, к'о и то, што Јово све дршћући комиша корење, а Милица и Миленија шапућу:
- Је л' то он био?
- Ја.
- А јеси знала да је он, кад си оно вриснула?
- Јесам.
- Па шта си, болан, врискала! Знаш да је он стидљив.
- Е јес, да знаш како је то.
- Не знам, баш. А је л' те пољубио?
- Но!
- Их, болан, па шта ти каже?
- Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи...
- А ти?
- Ништа.
- Зар ниси ништа казала?
- Јок.
- Дира ли се зорли?
- Море, не знам ни сама. Ћути, сутра ћу ти причати.
- Ама кажи ми само, јеси ли му обећала?
- А 'оћес ти обећати Мићи?
- Откуд знам. Није код мене ни долазио.
- Ама ако дође?
- Е не знам; кажи ти мене.
- Не знам!
- Очију ти, кажи ми.
- Кажи ти мене.
- Е, па 'оћу, ет'. Кажи сад ти мене.
- Али поздраво?
- Поздраво.
- Е јесам, али ћути!
- Је л' ту Миленија? зачу се шапат иза њихових леђа.
- Ко си ти? пита Милица.
- Ја сам.
- Јес' ти, Мићо?
- Ја.
- Ево је, до мене.
- Шути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред. У том је обухвати једна снажна рука, она претрну, ал' се одмах прибра.
- Иди сад, молим те, к'о брата!
- Само да ти нешто кажем.
- Ама немој, очију ти!
- Само часком.
И, више се ништа не ћу...
А комишање иде својим редом. Песма, говор, смеј, и тресак комишине и корења не престају. Старци су већ презевали поноћно доба, па им је сад много лакше. Претурили су дрем, а бардак је већ небројено пута обишао унаоколо, те загрејао старе и уморне кости...
Пролази поноћно доба, а са њим и његове страхоте. А како је страшна сеоска поноћ!... То је доба кад се појављују највећа страшила на свет и раде што хоће, све док први петли не објаве зору. Тада ти се извлаче мршави вампири из гробља, вукодлаци из јазбина, виле из горе, вештице из оџака, дрекавци из потока и свака проклета утвар, што ради о глави човечијој. То је најстрашније време.
Па како је страшно то наступање поноћи на селу!... Тада се обично све, све што је живо, утиша, јер сва живина хоће сна, а поноћни је сан најслађи. У то доба и поветарац стаје, јер се и он боји да лута по пољима и шумама тако касно. Прво отпочне шаптати густо бучје са високим грмовима... Ала је то страшан шапат, да ти се кожа најежи!... Попци, што дотле певају по ливадама, на мах умукну. И тада се све утиша. Тако постоји неколико минута, па ти све око тебе изгледа као човек, који је, пред неком страхотом, и сам свој дах утајао... Наједаред, с краја села чујеш танко - танко певање петла. То је петао из најсиромашније куће, мршав, а хитар и окретан, к'о видра. Њему се није тешко наканити. Док је се само јавио, већ му се одазива други, а овоме трећи, па све јачи за јачима, док, најзад, не заурлају и домаћински гигови...
Наступила је поноћ. Петли су своје учинили, па се опет шћућурили на грани, уз какву коку, а поноћ је отпочела да царује...
Чује се већ громовити аваз дрекавца... По брдима јуре вампири и трче у село... На ливади, под осојем, већ се ухватило коло вила, а по раскрстницама се већ шуњају вукодлаци... Преко зечице прелети вештица: јаши на вратилу, на дну кога стоји привезана метла, па из сваке сламке метлине сукће варница, те цела метла баца од себе читаву ватру, а вештица тихо, нечујно, као буљина са крилима, сукће и лети...
Ала је страшно!
И пси се сеоски утајили, па не смеју ни да лају; сваки се завук'о под неки заклон, па ћути, тек понеки од страха заурла... А бучје још шапће и под њим тихо, лагано зубори планински поточак... орони се неки камен и скомбрља у вир - зачује се пљесак и дојек се разлегне по врлети шумској... Ћуви!... дрекне уплашена буљина и замаше незграпним крилима кроз тамну гробницу од бучја и грмевља... Тада наиђе поветарац и зањиха успавано бучје, те му шапат претвори у брујање; бучје се успротиви, поветарац се усили, те жешце кидише и отвара се борба, при којој јечи шума страшним и неравним јеком...
А у селу права мртвачка гробница... Тек у некој кући зачује се врисак гладног одојчета, кога сањива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га крсти и одгони сваку нечисту силу... Или понеки болесник, коме су муке додијале, јаукне слабачким гласом, а одзив му се прелама по празном и отвореном тавану, који му над главом зија, по широком оџаку, над којим трепере сићане звезде. И све то мученик гледа и слуша, па се од свог рођеног гласа уплаши, стеге срце и трпи самртне муке... Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна страна, он не сме ни да мрдне - јер је страшна поноћ...
Ал' веселим комишиоцима, сакупљеним у великом броју, развесељеним песмом, шалом и бардаком, поноћ није страшна. Они је и не осете кад наступи, они је се и не сећају тог вечера. Све је заузето оним што га окружава, заборављено је све остало...
И куд ће сад Милица Ðокина да се сети поноћних страхота, кад јој још образи горе од пољубаца и мишице од жесног штипања!... Само старци и бабе, пошто их бардак небројено пута опкружи, добију вољу да се малко са вампирима и вештицама позабаве. Али се сад на њихов разговор мало пажње обраћа. Сад се само живи, весели и ради...
Ч'а Маркова се рпа расплинула. Од 'ноликог пласта корења, сад је остало само дно; но за то, на другој страни, уздигла се нова гомила једрих, глатких и окомишаних пурењака, коју ти је милина погледати. За леђима комишилаца црне се пластови комишине, која је тако мека и сува, тако лака и мирисна, да ти се и сама глава склања к њој... А око ње су тако лепе и здраве, тако веселе и вредне, тако примамљиве девојке, да ти се и сама рука пружа к тој лепоти... а све је то обмотао тако густ и веран, тако диван и чаробан мрак, да ти даље ништа - не смем казати...
Старији људи и жене већ куњају; неки се прућио по мекој комишини, а неки, онако седећи, клања и метанише... А младежи се не дрема. Они би, да могу, продужили ноћ у двоје, у троје и са зебњом гледају, како нестаје испод њих кукуруза... Већ се лакше ради, а више шали и задиркује. Јово се опет довук'о до Милице, па је узео за руку и стеже. Ћути он, ћути и она. Он се наже и пољуби је.
- Миљо... ух, пос'ти твој, 'ајде још ноћас да те водим, шапће јој и притеже к себи.
- Нека до Божића, да се спремим... Немо' тако, славе ти!
- Ама 'оћу сад, закона ми, сад, сад 'оћу...
- Немо', очију ти, да се дираш тако, боли ме!...
- Нећу, само реци: 'оћеш ли?...
- Не могу; морам још поњава да ткем...
- Ткаћеш их код мене.
- Нисам све ни опрела...
- Имам пун таван вуне, па преди код мене.
- Шта ће ти рећи бабо?
- Не брини!
- Славе ти, прођи се!
- Сад', ил' никад!... и приљуби се уз њу...
Бејах се привукао до њих, те сам чуо ово шапутање. За минут ми прође кроз главу стотина мисли: он добар радник, богат и ваљан, она поштена и вредна, из добре куће, па, нек' им је срећно!...
Јово хтеде да прође поред мене; ја га повукох на страну.
- Шта би, пристаде ли?
- Ко... шта?...
- Чуо сам све, него говори, не бој се.
- Да си ми по Богу брат, немој ми кварити!...
- Не будали, но говори брже, како наредисте?
- Само да набавим пушке и да наредим са мојима вође, па да је водимо. Незгода је за пушке: далеко ми кућа, од других не смем сад да тражим - поквариће, а без пушке не ваља.
- Не брини, ево ти мој револвер; шест метака доста је до куће...
- Их, да си ми по Богу брат, одсад па до века... даћу ти динар за сваки метак...
- Море, мани се лудорије и динара, но наређуј ствар; сад ћемо на вечеру, а дотле треба да је готово. Нађи и једну жену.
- Стрина Јока ће поћи и Мићо, Перо и ч'а Танасије.
- Море, не поверавај се чичи!
- Не бери бриге, знам ја њега. Иде тај на весеље, к'о слепци на даћу. И неста га у помрчини...
Комишиоци се већ раштркали. Око кукуруза остала само младеж и понека жена међу њима, а старији се дигли тамо под гранати орах, где се отегла совра, чак до вратница. Ту ти се они "налазе", гледају, како се поставља... А комишиоци готово престали радити. Тек понеки кукуруз вркне и зашушти, или се понека снаша узврпољи, слушајући шалу момачку, па подвикне радницима да не залуднице, но кад види да је нико не слуша и она ућути; руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво збило у круг, све једно уз друго, па се завела шала и смеј, да очију не одвојиш...
И ја задремах, па се прућих у комишину. Задахну ме диван мирис шаше, коју набацих на себе, окретох очи у небо, па узех да гледам и да мислим. Видим две лепе, сјајне звезде, близу кумовске сламе, стоје једна уз другу. Светлуцају наизменце, па изгледа, да се све више једна другој примичу. Видех, чини ми се, добро, како се спојише и постаде једно велико, светло сунце. Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају...
Тргох се, неко ме зове по имену и вуче за руку. Павле зове на вечеру. Приђох соври, а тамо се радници већ умивају. Умисмо се и поседасмо. Таман да се прихватимо сира, а одоздо, са доњег краја совре, викну Анђа:
- Море, девојке, камо вам Милица?
Девојке се одиста зачудише. Загледаше се, па ће тек једна рећи:
- Сигурно је у кући.
На томе се и прође. Почесмо да једемо. Таман донеше чорбу, а из потока загрми пуцањ, један, два, три... Како је ко принео кашику устима, тако и остаде, нит' је ко враћа ни срче. Ч'а Милош што седи уз мене с леве стране, диже се, мету прст у уво, па викну што игда може:
- Ехеееј, пријатељ Ðоко!... не даај... одведоше ти грлицу из гнезда...
У страни, преко потока, грмну пуцањ опет.
То беше одговор на чичину ларму.
- Нек' им је срећно, да Бог да! викну ч'а Милош.
- Ама коме?
- Ко кога одведе? питају готово сви.
- Одведе Јово Перов моју прију Милицу.
Настаде ларма к'о на вашару...
Ч'а Милош се саже к мени, па ми шану:
- Над'о сам се; вотрала га је читаву годину, ал' је они ђидо укеба.
- Шта, зар су се одавно погађали?
- Трипут му је обрицала, само није паре узимала па после поквари.
А ларма још траје. Само ко је био нем - није ништа рек'о о бегству Миличином...
Месец изгрејао, па сија и смеши се на веселе комишиоце, што се полако, низ брдо, враћају кућама и осветљава им пут, да не залутају. Пред њима зинула провалија, обрасла гором и шибљем, па хуји и шушти, а на дну ње вијуга се, као змија, међ' суморним стењем и жубори планинска речица, те казује путницима, да ова чељуст није мртва, да има живота... Понегде бљешти вирић на месечини и прелива се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом... Мало даље чује се Вилин до. Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи, шушти, стење и хуји...
И опет ми се носе у памети сјајне слике моје младости, и опет видим тебе, мила јесени, обучену у све ове лепоте и крунисану сјаном, драгоценом круном, бербом виноградском... И гледам у ту сјајну диадему, па ми очи засењују, ум се мути, а срце се брже шири и скупља, зането лепотом твојом... Ослепићу од блеска твога, занећу се чарима твојим... Окрећем лице од тебе, бербо виноградска, не смем те више гледати, ни тебе, дивна, чаробна сеоска јесени...
Извор[уреди]
Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига прва, стр. 11-57, ИП "Народна просвета", Београд
|