Jesen na Vardaru
Umorno kliziš kroz polja golema
Mrk, kô da slava riku ti pomela;
Tvoj lom kroz klance, pun daha s opela,
Zvoni ko odjek napuknuta šlema.
Jer s polja tvojih krv još nije sprana,
Kosti sinova po dnu ti se lome,
Kô privid vidiš vojske koje grome:
Još pamtiš jauk posle svežih rana.
Kô uzdrhtalo lišće tobom kruže
Seni dedova sa časnim putirom,
Dok oko tebe jesen veje mirom
I sa padina sveža groblja tuže.
I dok grobove prva jesen kadi,
Jablani šume, dudovi i smokve,
Kao da vide još krvave lokve,
Značajnim šumom što u srca sadi
Svečanu zbilju. A pod njom sazreva
Vera i ponos. No svemoć ne trube.
Slave put što ga Večni Zakon dube
I grme rođaj sahranjenih dneva,
Kad rasklapa se grobnica careva.
1913
