Јесен на Вардару

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јесен на Вардару
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


              Јесен на Вардару


Уморно клизиш кроз поља голема
Мрк, кô да слава рику ти помела;
Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,
Звони ко одјек напукнута шлема.

Јер с поља твојих крв још није спрана,
Кости синова по дну ти се ломе,
Кô привид видиш војске које громе:
Још памтиш јаук после свежих рана.

Кô уздрхтало лишће тобом круже
Сени дедова са часним путиром,
Док око тебе јесен веје миром
И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,
Јаблани шуме, дудови и смокве,
Као да виде још крваве локве,
Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева
Вера и понос. Но свемоћ не трубе.
Славе пут што га Вечни Закон дубе
И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

1913



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.