Jerko Strmoglavac
| Jerko Strmoglavac Pisac: Jovan Ilić |
Jerko Strmoglavac
I.
Jerko Strmoglavac
� »Sa naučenima i sa prostacima i kojekako, ama sa nadrikljigama baš nikako!« uzdahnuvši reče Trpko Tutunović, koji je sedeo na ćepenku svoga pobratima bakala Zejtinovića na Dorćolu, pušeći nargile. »Ovoga Jerka ne mogu nikako očima da gledam; baš je pravi Strmoglavac ! Pogledaj ga, molim te, kako ide: ukrutio se kao da posi jaja na glavi, a kad vidi koga od velike gospode, a on se povija kao đavo!«
�»A šta mu znaš; svet je — svet! Nije ni on toliko kriv, koliko su drugi. Da je bolji, ko zna, možda bi po njega gore bilo ! Koja je vajda tebi od tvoga poštenja? Ti sediš tu, a on se ukmetio na tvoje mesto, pa koka!«
�»Vala, videćemo«, reče srdito Tutunović; »on je, istina, tvoj mušterija, ali, jesi čuo, on je pravi nitkov!«
�*
�Ja upravo nisam ni znao oko čega se oni kavže. Zato naumim da pomirim oba pobratima. Zamolim
gavda Zejtinovića, da mi izmeri oku grožđa, platim
m u i odem.
�Posle nekog vremena dobijem pismo iz Kragu-
jevca, u kome mi moj ortak javlja, da je na moju po-
ruku opremio osam stotina komada debelih svinja.
To me jako obraduje, jer je cena vrlo dobra bila,
i vratim se opet u bakalnicu gospodara Zejtino-
vića. Tu opazim jednoga finog gospodina sa kala-
jisanim šeširom na glavi, sa belim rukavicama,
držeći u desnoj ruci rajtpajč, a u levoj 8apaljenu
cigaru. Ja, kako se bejah 8agledao u grožđe, i za-
boravih pobdraviti ga, i tek da popravim moju
pogrešku — kad ali eto ti od nekud upade unutra
nekakva nezgrapna ljudina. On se i ne osvrte če-
stito, a već zagrmi njegov goropadan glas :
�»Srećno, brat-Jerko, srećno I ama je li istina
da su te juče va velikog sudiju vandžirali ?«
�»Tako je, da !« mahnuvši glavom odgovori go-
spodin.
�»Eh, vere mi, moram doćn kod tebe na vanat I
Ja evo dvadeset godina kako služim, pa ništa ;
arhivar, te arhivar 1 Dokle će ovako biti ?«
�»Dogod se ne opametiš!« planuvši u licu
odgovori gospodin.
�Videći ja da gospodinu nije baš po volji
što ga arhivar onako goropadno predusreta, sklo-
nim se u avliju, sednem na ćošku i stanem jesti moje-
lepo grožđe, što ga hanume beogradske u haremu
ovojim belim ručicama beru.
�»Vala, ja ne vnam kakva je osobita pamet k u tebe ! Nismo li zajedno u školu išli ? Nisam li
ja bolje čitao psaltir od tebe ? Znaš li, kad ono
poče čntatp : vnezapu napadoša mja — kako si za-
mucao bio ! Zar si zaboravio ? . . .«
�»Drugo je onda bilo, a drugo je sada, jesi
čuo ? Što pominješ kojekakve ludorije ! Treba,
moj dragi prijatelju, da znaš, da škola nije u školi,
već u svetu. Vidiš, ti si sve škole u Bogosloviji
karlovačkoj izučio, a ja samo jednu ; pa šta si
prokopsao ?«
�»To je istina. Ja sad vidim da nisam sa mojim
školama onako prošao, kako sam se nadao. Do duše,
ja se nisam bog-zna-kako ni trudio, ali — bar
sam se trudio, da dobre atestate nabavim, u čemu
mi je i moja pokojna strina — Bog da joj dušu pro-
sti ! — dosta pripomogla. «
�»Tako je, da ! pa kad znaš da je tako, a tn treba
da si malo smerniji, pa da priznaš. Sad smo, hvala
Bogu, sami. Gazda Zejtinović moj je dobar prijatelj.
Ja ću ti kazati tajnu.«
�»Molim te, kaži mi tajnu !« uzdahnuvip reče
ponizno arhivar.
�»Pazi ! Znaš li kad smo se rastaln iz Kar-
lovaca ?«
�»Znam, kad te ono otac Makarije istera iz
škole.«
�»Bilo kako-mu-drago. Ele, ja odande odem u Pe-
štu i postanem kelner u kavani, blizu Bele Lađe,
u nekakva Čivutina. Isprva ja nisam znao da je
moj gazda Čivutin, no tek docnije, pošto sam se kao momče zaljubio u njegovu jedinicu. Ja sam bio ne-
staško — ona me je volela. Ja to opazim, i stanem
se spremati. Jednom, a to je bilo noću, opazim,
gde sveća u njenoj sobi u neko doba gori ; približim
se, kucnem polako na vrata i zamolim je, da me pu-
sti unutra. Zapita me šta ću, a ja joj rekoh da
imam vrlo hitna posla. Ona me pusti. I sad mi
slatko pada, kad se setim kako mi izgledaše kra-
ljica moja u tananoj svilenoj košuljici, — kao
bela vila ! Šta sam drugo znao činiti, već ono,
zašto sam i došao bio. Odmah je zagrlim, stanem
je vatreno ljubiti i zakunem je, da mi sad ili ni-
kad ispuni najvatreniju želju srca moga ! Ona to
ne htede, a ja je ščepam i . . . utečem na jednoj srbi-
janskoj lađi, koja je baš onda u Beograd polazila.«
�»Vere mi, jesi đavo ! Bre kakva ti je ta tvoja
vila, i ja bih se pomamio !«
�»Tako je, da ! Treba znati ! Treba svaki posao
umeti n početi i dovršiti, a to se samo u svetu
naučiti može ! Ja da se nisam po svetu sa veštim
ljudima družio, bog-zna, šta bi od mene bilo. Pro-
pao bih kao i ti, a možda i gore.«
�»Ama, čoveče, kud ti ode sa tvojom pripovet-
kom ! Kaži mi kako si vandžirao ?«
�»Onako, kao što obično vešti ljudi vandžiraju.
Čim u Beograd dođem, odenem se brže-bolje od pete
do glave. Turim krogn na vrat, a na prsi čivutskn
očenaš ; obučem šareni prsluk, lepe pantalone n
frak, a na noge glazirane cipele ; nataknem šešir
na glavu od najnovije mode (a to sam sve na veresiju uzeo bio od jednog beogradskog Čivutina, dok službu
ne dobijem) ; obesim zlatan sat sa zlatnim lancem,
što mi je od moga gazde Čivutina preteklo — ■ pa
hajde upravo gospodinu popečitelju. Eh, to ti je
rajska duša bila — pravi, ovejani Srbin iz Šu-
madije ! Kako me vide, htede da mi se pokloni, ali
•se brzo trže, pruži ruku i pitomo reče mi da
sednem. Ja odmah opazim, da mi neće mnogo muke
•trebati, i ne skidajući očiju s njega, koji za sve
vreme razgovora gledaše preda se, izgovorim mu
■sijaset kojekakvih reči, utrpam nekoliko latin-
skih poslovica, i upravo kažem mu, da je on prvi
i jedini, kome se ja molim, i to ne sebe radi, već radi
napretka ove mlade državice, kojoj mnogo i mnogo
treba, da se sa izobraženim evropskim državama,
n. pr. sa Austrijom, usporedi.
�— Pa šta zahtevate vi od mene ?, zapita tiho
gospodin popečitelj.
�— Malo, vrlo malo, upravo ništa : jedno po-
štansko mesto !
�— To je vrlo malo, reče gospodin popečitelj.
— Ja i sam vidim, da je to za vas vrlo malo — ali
šta ću, kad upravitelja ne mogu da oteram ; on je
zubat, a ima dosta i prijatelja !
�— A vi oterajte pomoćnika. I tako svi na njega
viču, da nije za taj posao.
�— Šta ? Trpko Tutunović ? viknu začuđeno
gospodin popečitelj ; on je pošten čovek !
�»Ja se zbunim, ali se brzo trgnem, i premda
to smešno ime nikada ni čuo nisam, niti sam toga čoveka poznavao, opet se setim, da to prezime mora
biti špicname, pa zato kuražno reknem gospo-
dinu popečitelju :
�— Vi imate pravo — imate u svemu pravo, viso-
korodni gospodine ! On je, doista, pošten čovek g ,
samo što mnogo puši,a time,naravno, zanemaruje svoju
dužnost, a ako ikome, vama, visokorodni gospodine,,
mora poznato biti, da je svakome činovniku prva
i najveća svetinja dužnost !
�Sutra dan ja postanem pomoćnik sviju pošta,
a Trpko Tutunović, u penziju, sa punom platom.«-
�— Vrlo dobro,vrlodobro — to mi se jako dopada;
ti si pravi majstor ! He, kamo meni ta pamet onda !.
�— Tako je, da! Treba znatn. Treba jedno misliti g
a druto govoriti ; a to se samo u svetu naučiti može !•
Ti kad bi hteo, mogao bi početi i sada — zacelo,,
mogao bi početi i sada. Učiti se nije nikakva sra-
mota ! Što nije bilo jesenas, može biti večeras.
�— Ali kako ću, za Boga ?
�— Počni, počni samo pametno, pa se ne boj ć
Valjda si za dvadeset godina stekao koju crkavicu ;,
ne žali je ; makni se za neko vreme odavde ; preo-
deni se ; skini tu šubaru s glave ; posedi dva tri
meseca na strani, pa se vrati natrag. Kaži da si
bio po »gornjim mestima«, da si tamo »počerpavao
prosvješčenije,« i baš upravo možeš kazati po-
imence i mesta gde si bio, n. pr. u Šarošvaru, u
Kežmarku, u Šarošpataku, pa — i u Parizu. Ne-
treba da se stidiš. Kad govoriš, treba svakome-
upravo u oči da gledaš, ali ne kao što ti činiš, ,da te svaki odmah po očima poznati može šta mi-
�•sliš. Počni samo, pa se ne boj. Ja ti dobar stojim ;
�jnećeš se kajati !«
�*
�Ja duže nisam mogao trpeti ; siđem se sa ćoška,
llatim gazda Zejtinoviću što sam bio dužan, i
odem ne rekavši ni jednome od njih ni zbogom.
�Posle dve godine krenem opet jedan krd svinja
iz Šumadije, i dođem u Beograd. Bili smo na večeri
kod moga prijatelja Slavka, ja i još nekoliko od
gospode i dva trgovca iz Beograda. Dok mi veče-
rasmo, seđaše u jednome budžaku čiča Radenko, otac
moga prijatelja Slavka, koji je vojevao sa Karađor-
•đem i sa knezom Milošem. On se beše podnimio na
■svoj štap, seđaše zamišljeno, i ne hte večerati.
Bili smo prilično veseli, kad ujedared ustumara
se moj prijatelj Slavko, iziđe napolje i brzo se
vrati unutra :
�»Pomaknite se . . . oprostite . . . molim vas,
malko se pomaknite — eto gospodina pomoćnika !«
�U taj mah otvore se vrata. Ja odmah pomislih
na gospodina Jerka ; no to ne beše Jerko, već nje-
tov prijatelj. Prekrasan čovek — jedva sam ga mogao
poznati ! Učini mi se kao da Jerka gledam. I za-
ista, on se sasvim promenio beše. Njegovo gospod-
sko odelo, njegov prijatan pogled, njegov tihi, iz-
mereni razgovor, — sve to pribavilo bi mu zacelo
malo veće poštovanje, da nije u po veselja došao bio.
Osim jedinoga domaćina, kao da ga ostali gosti
slabo uzimahu na um ; no on se time ne dade smesti.
Pošto se pozdravi s domaćinom, smešeći se pokloni
se nama, i da bi nas okuražio, uze i sam čašu &
vinom i poče nazdravljati domaćinu. To me jako
razveseli ; ali, na nesreću, podenu se nekakav raz-
govor, koji nimalo našem veselju ne dolikovaše . . .
o nekakvoj ideji, i kao da su se dogovorili bili„
svi, osim čiča Radenka i domaćina, napadoše
na gospodina pomoćnika. On se junački branjaše,.
ali — kad već ne imade kud, pozove se na gospodina
Jerka i reče, da i on tako misli.
�— Taj je tvoj Jerko budala ! reče nabusito je-
dan vojnik.
�— Ne znam je li budala, ali je vešt ; on se pri-
lično i u trgovini razume, prihvati jedan trgovac.
�— Pa baš zato ga valja još većma poštovati I
povika sa najvećim rešpektom jedan od nižih,,
onde desivši se činovnika. On, istina, ne razume
se u vojenim poslovima — ali šta ima drugo u čemu
se on ne razume ? Kako ti veliš, čiča Radenko, a ?
ko ima pravo ?
�— Ja bih rekao, da ni jedan niste na pravome-
putu. Zar ne vidite, da je zora zabelila !
�Mi se sad tek setimo, da smo se duže zadržali
nego što smo mislili. Ustanemo, zahvalimo doma-
ćinu na časti a starome čiča Radenku na opomenc
i — odemo kući.
�Ko ono peva pred onom niskom kavanicom na
Dorćolu ? To je Trpko Tutunović ! Talambas mu
svira, čoček mu igra, a on, pusti„ nakrivio kapu, digao bocu u vis, pa viče, koliko ga grlo
nosi : »Živela Skupština Svetoandrijevska ! Nećeš mi više, Jerko, zavrtati kikom — ne!«
Napomene[uredi]
Izvori[uredi]
- Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 335-343. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|