Јерко Стрмоглавац

Јован Илић

Јерко Стрмоглавац Писац: Јован Илић

Јерко Стрмоглавац

I.
 
Јерко Стрмоглавац
 
� »Са наученима и са простацима и којекако, ама са надрикљигама баш никако!« уздахнувши рече Трпко Тутуновић, који је седео на ћепенку свога побратима бакала Зејтиновића на Дорћолу, пушећи наргиле. »Овога Јерка не могу никако очима да гледам; баш је прави Стрмоглавац ! Погледај га, молим те, како иде: укрутио се као да поси јаја на глави, а кад види кога од велике господе, а он се повија као ђаво!« 
     �»А шта му знаш; свет је — свет! Није ни он толико крив, колико су други. Да је бољи, ко зна, можда би по њега горе било ! Која је вајда теби од твога поштења? Ти седиш ту, а он се укметио на твоје место, па кока!« 
     �»Вала, видећемо«, рече срдито Тутуновић; »он је, истина, твој муштерија, али, јеси чуо, он је прави нитков!« 
�*
�Ја управо нисам ни знао око чега се они кавже. Зато наумим да помирим оба побратима. Замолим
гавда Зејтиновића, да ми измери оку грожђа, платим
м у и одем.
�После неког времена добијем писмо из Крагу-
јевца, у коме ми мој ортак јавља, да је на моју по-
руку опремио осам стотина комада дебелих свиња.
То ме јако обрадује, јер је цена врло добра била,
и вратим се опет у бакалницу господара Зејтино-
вића. Ту опазим једнога финог господина са кала-
јисаним шеширом на глави, са белим рукавицама,
држећи у десној руци рајтпајч, а у левој 8апаљену
цигару. Ја, како се бејах 8агледао у грожђе, и за-
боравих побдравити га, и тек да поправим моју
погрешку — кад али ето ти од некуд упаде унутра
некаква незграпна људина. Он се и не осврте че-
стито, а већ загрми његов горопадан глас :
�»Срећно, брат-Јерко, срећно I ама је ли истина
да су те јуче ва великог судију ванџирали ?« 
�»Тако је, да !« махнувши главом одговори го-
сподин.
�»Ех, вере ми, морам доћн код тебе на ванат I
Ја ево двадесет година како служим, па ништа ;
архивар, те архивар 1 Докле ће овако бити ?« 
�»Догод се не опаметиш!« планувши у лицу
одговори господин.
�Видећи ја да господину није баш по вољи
што га архивар онако горопадно предусрета, скло-
ним се у авлију, седнем на ћошку и станем јести моје-
лепо грожђе, што га хануме београдске у харему
овојим белим ручицама беру.
�»Вала, ја не внам каква је особита памет к у тебе ! Нисмо ли заједно у школу ишли ? Нисам ли
ја боље читао псалтир од тебе ? Знаш ли, кад оно
поче чнтатп : внезапу нападоша мја — како си за-
муцао био ! Зар си заборавио ? . . .« 
�»Друго је онда било, а друго је сада, јеси
чуо ? Што помињеш којекакве лудорије ! Треба,
мој драги пријатељу, да знаш, да школа није у школи,
већ у свету. Видиш, ти си све школе у Богословији
карловачкој изучио, а ја само једну ; па шта си
прокопсао ?« 
�»То је истина. Ја сад видим да нисам са мојим
школама онако прошао, како сам се надао. До душе,
ја се нисам бог-зна-како ни трудио, али — бар
сам се трудио, да добре атестате набавим, у чему
ми је и моја покојна стрина — Бог да јој душу про-
сти ! — доста припомогла. « 
�»Тако је, да ! па кад знаш да је тако, а тн треба
да си мало смернији, па да признаш. Сад смо, хвала
Богу, сами. Газда Зејтиновић мој је добар пријатељ.
Ја ћу ти казати тајну.« 
�»Молим те, кажи ми тајну !« уздахнувип рече
понизно архивар.
�»Пази ! Знаш ли кад смо се расталн из Кар-
ловаца ?« 
�»Знам, кад те оно отац Макарије истера из
школе.« 
�»Било како-му-драго. Еле, ја оданде одем у Пе-
шту и постанем келнер у кавани, близу Беле Лађе,
у некаква Чивутина. Испрва ја нисам знао да је
мој газда Чивутин, но тек доцније, пошто сам се као момче заљубио у његову јединицу. Ја сам био не-
сташко — она ме је волела. Ја то опазим, и станем
се спремати. Једном, а то је било ноћу, опазим,
где свећа у њеној соби у неко доба гори ; приближим
се, куцнем полако на врата и замолим је, да ме пу-
сти унутра. Запита ме шта ћу, а ја јој рекох да
имам врло хитна посла. Она ме пусти. И сад ми
слатко пада, кад се сетим како ми изгледаше кра-
љица моја у тананој свиленој кошуљици, — као
бела вила ! Шта сам друго знао чинити, већ оно,
зашто сам и дошао био. Одмах је загрлим, станем
је ватрено љубити и закунем је, да ми сад или ни-
кад испуни најватренију жељу срца мога ! Она то
не хтеде, а ја је шчепам и . . . утечем на једној срби-
јанској лађи, која је баш онда у Београд полазила.« 
�»Вере ми, јеси ђаво ! Бре каква ти је та твоја
вила, и ја бих се помамио !« 
�»Тако је, да ! Треба знати ! Треба сваки посао
умети н почети и довршити, а то се само у свету
научити може ! Ја да се нисам по свету са вештим
људима дружио, бог-зна, шта би од мене било. Про-
пао бих као и ти, а можда и горе.« 
�»Ама, човече, куд ти оде са твојом приповет-
ком ! Кажи ми како си ванџирао ?« 
�»Онако, као што обично вешти људи ванџирају.
Чим у Београд дођем, оденем се брже-боље од пете
до главе. Турим крогн на врат, а на прси чивутскн
оченаш ; обучем шарени прслук, лепе панталоне н
фрак, а на ноге глазиране ципеле ; натакнем шешир
на главу од најновије моде (а то сам све на вересију узео био од једног београдског Чивутина, док службу
не добијем) ; обесим златан сат са златним ланцем,
што ми је од мога газде Чивутина претекло — ■ па
хајде управо господину попечитељу. Ех, то ти је
рајска душа била — прави, овејани Србин из Шу-
мадије ! Како ме виде, хтеде да ми се поклони, али
•се брзо трже, пружи руку и питомо рече ми да
седнем. Ја одмах опазим, да ми неће много муке
•требати, и не скидајући очију с њега, који за све
време разговора гледаше преда се, изговорим му
■сијасет којекаквих речи, утрпам неколико латин-
ских пословица, и управо кажем му, да је он први
и једини, коме се ја молим, и то не себе ради, већ ради
напретка ове младе државице, којој много и много
треба, да се са изображеним европским државама,
н. пр. са Аустријом, успореди.
�— Па шта захтевате ви од мене ?, запита тихо
господин попечитељ.
�— Мало, врло мало, управо ништа : једно по-
штанско место !
�— То је врло мало, рече господин попечитељ.
— Ја и сам видим, да је то за вас врло мало — али
шта ћу, кад управитеља не могу да отерам ; он је
зубат, а има доста и пријатеља !
�— А ви отерајте помоћника. И тако сви на њега
вичу, да није за тај посао.
�— Шта ? Трпко Тутуновић ? викну зачуђено
господин попечитељ ; он је поштен човек !
�»Ја се збуним, али се брзо тргнем, и премда
то смешно име никада ни чуо нисам, нити сам тога човека познавао, опет се сетим, да то презиме мора
бити шпицнаме, па зато куражно рекнем госпо-
дину попечитељу :
�— Ви имате право — имате у свему право, висо-
кородни господине ! Он је, доиста, поштен човек г ,
само што много пуши,а тиме,наравно, занемарује своју
дужност, а ако икоме, вама, високородни господине,,
мора познато бити, да је свакоме чиновнику прва
и највећа светиња дужност !
�Сутра дан ја постанем помоћник свију пошта,
а Трпко Тутуновић, у пензију, са пуном платом.«-
�— Врло добро,врлодобро — то ми се јако допада;
ти си прави мајстор ! Хе, камо мени та памет онда !.
�— Тако је, да! Треба знатн. Треба једно мислити г
а друто говорити ; а то се само у свету научити може !•
Ти кад би хтео, могао би почети и сада — зацело,,
могао би почети и сада. Учити се није никаква сра-
мота ! Што није било јесенас, може бити вечерас.
�— Али како ћу, за Бога ?
�— Почни, почни само паметно, па се не бој ћ
Ваљда си за двадесет година стекао коју цркавицу ;,
не жали је ; макни се за неко време одавде ; прео-
дени се ; скини ту шубару с главе ; поседи два три
месеца на страни, па се врати натраг. Кажи да си
био по »горњим местима«, да си тамо »почерпавао
просвјешченије,« и баш управо можеш казати по-
именце и места где си био, н. пр. у Шарошвару, у
Кежмарку, у Шарошпатаку, па — и у Паризу. Не-
треба да се стидиш. Кад говориш, треба свакоме-
управо у очи да гледаш, али не као што ти чиниш, ,да те сваки одмах по очима познати може шта ми-
�•слиш. Почни само, па се не бој. Ја ти добар стојим ;
�јнећеш се кајати !« 
�*
�Ја дуже нисам могао трпети ; сиђем се са ћошка,
ллатим газда Зејтиновићу што сам био дужан, и
одем не рекавши ни једноме од њих ни збогом.
�После две године кренем опет један крд свиња
из Шумадије, и дођем у Београд. Били смо на вечери
код мога пријатеља Славка, ја и још неколико од
господе и два трговца из Београда. Док ми вече-
расмо, сеђаше у једноме буџаку чича Раденко, отац
мога пријатеља Славка, који је војевао са Карађор-
•ђем и са кнезом Милошем. Он се беше поднимио на
■свој штап, сеђаше замишљено, и не хте вечерати.
Били смо прилично весели, кад уједаред устумара
се мој пријатељ Славко, изиђе напоље и брзо се
врати унутра :
�»Помакните се . . . опростите . . . молим вас,
малко се помакните — ето господина помоћника !« 
�У тај мах отворе се врата. Ја одмах помислих
на господина Јерка ; но то не беше Јерко, већ ње-
тов пријатељ. Прекрасан човек — једва сам га могао
познати ! Учини ми се као да Јерка гледам. И за-
иста, он се сасвим променио беше. Његово господ-
ско одело, његов пријатан поглед, његов тихи, из-
мерени разговор, — све то прибавило би му зацело
мало веће поштовање, да није у по весеља дошао био.
Осим јединога домаћина, као да га остали гости
слабо узимаху на ум ; но он се тиме не даде смести.
Пошто се поздрави с домаћином, смешећи се поклони
се нама, и да би нас окуражио, узе и сам чашу &
вином и поче наздрављати домаћину. То ме јако
развесели ; али, на несрећу, подену се некакав раз-
говор, који нимало нашем весељу не доликоваше . . .
о некаквој идеји, и као да су се договорили били„
сви, осим чича Раденка и домаћина, нападоше
на господина помоћника. Он се јуначки брањаше,.
али — кад већ не имаде куд, позове се на господина
Јерка и рече, да и он тако мисли.
�— Тај је твој Јерко будала ! рече набусито је-
дан војник.
�— Не знам је ли будала, али је вешт ; он се при-
лично и у трговини разуме, прихвати један трговац.
�— Па баш зато га ваља још већма поштовати I
повика са највећим решпектом један од нижих,,
онде десивши се чиновника. Он, истина, не разуме
се у војеним пословима — али шта има друго у чему
се он не разуме ? Како ти велиш, чича Раденко, а ?
ко има право ?
�— Ја бих рекао, да ни један нисте на правоме-
путу. Зар не видите, да је зора забелила !
�Ми се сад тек сетимо, да смо се дуже задржали
него што смо мислили. Устанемо, захвалимо дома-
ћину на части а староме чича Раденку на опоменц
и — одемо кући.
�Ко оно пева пред оном ниском каваницом на
Дорћолу ? То је Трпко Тутуновић ! Таламбас му
свира, чочек му игра, а он, пусти„ накривио капу, дигао боцу у вис, па виче, колико га грло
носи : »Живела Скупштина Светоандријевска ! Нећеш ми више, Јерко, завртати киком — не!«

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 335-343. Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.