Jedan novi minut
Jedan novi minut
U mojoj je duši danas dozrelo
da se ovako ne može više
biti,
i sniti:
sa večnim Grehom pod jednim krovom -
bez Nade i Vere.
I ja sam danas dragovoljno
stao go pod bičeve Kiše
koja je - možda - zato stala liti
da sa mene gnusni otisak
prstiju Greha spere.
I u tom minutu novom
samo sam štrecanje kože gole
osetio.
I ne u umu novo Saznanje,
i ne u srcu Pokajanje
što pre svega Grehe vole.
I oni kutovi moga srca,
gde se greh još nije nastanio
(i takvih ima nekoliko)
sasvim su ostali prazni.
Nada, kada sam je najžešće žudio,
ostavila me je u mraku,
na sokaku
dugom i tamnom, bez kraja.
I ja sam zakucao tada
na crnim vratima Očaja,
koji me je primio na svoja nedra.
(Tada je i Vera moja umrla
da nikada ne vaskrsne).
I od onda neba vedra
i nasmejano sunce
i polja, sa mirisnim cvećem,
prolaze kraj mene bez značaja:
ja neću da se odavde krećem,
jer treći je stepen: Smrt.
Nada - Očaj - smrt...
A ja - mislim - još nisam
za treći stepen dozreo...
(Možda je ovo varljivi hor
svih mojih Grehova
ili samo lažan izgovor,
i možda je samo jedno stalno
da:
Greh, to je ja,
i ja sam živi simbol Greha!)
|