Један нови минут
Један нови минут
У мојој је души данас дозрело
да се овако не може више
бити,
и снити:
са вечним Грехом под једним кровом -
без Наде и Вере.
И ја сам данас драговољно
стао го под бичеве Кише
која је - можда - зато стала лити
да са мене гнусни отисак
прстију Греха спере.
И у том минуту новом
само сам штрецање коже голе
осетио.
И не у уму ново Сазнање,
и не у срцу Покајање
што пре свега Грехе воле.
И они кутови мога срца,
где се грех још није настанио
(и таквих има неколико)
сасвим су остали празни.
Нада, када сам је најжешће жудио,
оставила ме је у мраку,
на сокаку
дугом и тамном, без краја.
И ја сам закуцао тада
на црним вратима Очаја,
који ме је примио на своја недра.
(Тада је и Вера моја умрла
да никада не васкрсне).
И од онда неба ведра
и насмејано сунце
и поља, са мирисним цвећем,
пролазе крај мене без значаја:
ја нећу да се одавде крећем,
јер трећи је степен: Смрт.
Нада - Очај - смрт...
А ја - мислим - још нисам
за трећи степен дозрео...
(Можда је ово варљиви хор
свих мојих Грехова
или само лажан изговор,
и можда је само једно стално
да:
Грех, то је ја,
и ја сам живи симбол Греха!)
|