Kula pravi Ѓurѓa samovila,
Kula pravi na Kosovo ramno:
Temelj klava starite dedovi,
Aj, dzidišta, ajdi, stari babi;
Prozor, vrata, aj, drobni dečinja,
Aj, pokrivač jubavi devojki,
Em devojki, jubavi nevesti;
Aj, potpori sve mladi junaci,
Sve junaci po jeden na majka, —
Ami jeden, jeden kuso došlo!
Mi se čudi Ѓurѓa samovila:
Kaj da najdi jeden mladi momok,
Mladi momok, aj, jeden na majka?!
Ona s’ čudi, ona mi se duma;
Go namisli Markovoto dete,
Markov’ dete od Varoša grada,
Da go nosi na Kosovo ramno,
Da go klave potpor na kulata,
Na kulata kaj junački tabur.
Što mi letna Ѓurѓa samovila,
Što mi letna, letna em preletna
Od Kosova duri do Varoša;
Što mu dojda, pravo mu kažuva,
My kažuva na Kral Marko,
My kažuva što e namislila.
Marko veli, j’ veli em govori:
„Man’ se, mani, Ѓurѓo samovilo,
„Da ne zemam konjče frljokrilo,
„Da ne s’ vidiš na Kosovo ramno!”
Ami šega, šega se ne pravi,
He se pravi so samovilite:
Koga duhna Ѓurѓa samovila,
Koga duhna silnite vetrove,
Go jodveja Krale Marko,
Go jodveja vo sinjoto more!
