Đulić, bajraktar Mustaj-Begov u Senju (Jajce)
0001 Piće pili mladi Bunićani
0002 U begluku bunićkog dizdara.
0003 Piće pije Bunićanin Mujo,
0004 A do njega Jelečković Mujo,
0005 Pa ostali redom Bunićani
0006 Tamam ih je dva’est i četiri.
0007 O svačemu eglen zametnuli,
0008 A najviše o pustu junaštvu.
0009 Gleda glava bunićkog dizdra,
0010 Od Bunića, uz Krbavu ravnu;
0011 Vr’jeme malo, vidje konjanika,
0012 Na đogatu niz Krbavu skače.
0013 Dobar đogo glavu podignuo,
0014 Sahibiju zaklonio svoga,
0015 Često pada na oba koljena
0016 A sl’ježe se na stažnjim kukovim’,
0017 Vala na njem pristala leventa!
0018 B’jele mu se džebe na prsima,
0019 A sjaju se boje puške male,
0020 A niz njiha britka visi ćorda,
0021 Poznaje ga bunićki dizdaru,
0022 On poznaje, poznati ne more,
0023 Pa on veli Bunićanin Muju:
0024 »Davor pobro, Bunićanin Mujo!
0025 Vidi momka, vid’ konja đogata,
0026 Ja ga, pobro, poznati ne mogu.«
0027 Kad pogleda Bunićanin Mujo,
0028 Podviknuo bunićkog dizdara:
0029 »O dizdaru, žalosna ti maja!
0030 Zar su oči vida izgubile,
0031 Pa konjika poznati ne moreš,
0032 Sa Udbine Đulić bajraktara,
0033 Bajraktara bega udbinjskoga?«
0034 A kad dizdar razumio r’ječi,
0035 Zubom škrinu, Bunićane viknu:
0036 »Bunićani, draga braćo moja!
0037 Kad nam Đulić dođe bajraktaru,
0038 Ne pomič’ se niko iz begluka,
0039 Nek sam sjaše, sam priveže đoga.
0040 Kad nam dođe u begluk-mejhanu,
0041 Selam vikne u begluk-mejhani,
0042 Niko nemoj otprimit selama,
0043 Doliš mene samoga dizdara,
0044 Ja ću njemu selam otprimiti,
0045 Ja ću s njime danas divaniti;
0046 Da će jednog poželjeti maja,
0047 Po nesreći može obojicu!«
0048 U to doba Đulić na đogatu.
0049 Ja kad sjaha kod begluka đoga,
0050 Nigdje nikog kod begluka nema.
0051 Sve se čudi Đulić bajraktaru,
0052 A digla se u begluku graja.
0053 Kada Đulić privezao đogata,
0054 A begluku otvorio vrata,
0055 Al pun begluk sjedi Bunićana.
0056 Đulić selam u odaji viknu,
0057 Al svi Turci glave objesiše,
0058 Niko ne će prihvatit selama,
0059 Veće glava bunićkog dizdara.
0060 Kak’ mu dizdar selam prihvatio:
0061 »Aleć selam, od kuje kopile!
0062 Roda nemaš, a plemena nemaš
0063 Tebe majka sn’jela sa Glasinca,
0064 Sa Glasinca iznad Sarajeva,
0065 A dovela begu udbinjskome,
0066 Pa tu si se junak napravio
0067 Na Udbini, a kod Udbinjana.
0068 Junak n’jesi, koliko te kažu!
0069 Da si junak, da si muška glava,
0070 Ne b’ Buniću sagonio đoga,
0071 Pio piće, a gledo djevojke,
0072 Gledo Fatu bunićkog dizdara!
0073 Da ih devet imam na odžaku,
0074 Ni jedne ti ne bih poklonio,
0075 A kamo li do jedinicu,
0076 Jer, kopile, Đulić bajraktare,
0077 Ti ostavi Jelu Konjevića.
0078 Kad si đoga Senju sagonio
0079 Do Jelice u ašikovanje,
0080 Tri joj vjere dade, bajraktaru,
0081 Da ti Jele prevariti ne ćeš.
0082 Pa, kopile, Đulić bajraktare,
0083 Ti opazi na grad na Udbini,
0084 Da j’ Mihajlo stražu napravio,
0085 A rad sebe čardak podignuo,
0086 U njeg Jova vrgo harambašu,
0087 A uz njega trideset Senjana,
0088 Da čuvaju Jele Konjevića,
0089 A od tebe, žalosna ti maja!
0090 Sad ne misliš Senju kamenome,
0091 Neg’ Buniću u ašikovanje!«
0092 Pa poletje rukom u džepove,
0093 Izvadio knjigu napravljenu,
0094 Pružio je Đuli bajraktaru:
0095 »Eto t’ knjiga, Đulić bajraktare,
0096 A od Jele Konjević-serdara;
0097 Meni Jele knjigu otpravila,
0098 Jer je čula, žalosna ti maja,
0099 Da Buniću sagoniš đogata,
0100 Piješ piće i gledaš djevojke!«
0101 Uze knjigu Đulić bajraktare,
0102 Pa kad Đulić knjigu razgledao,
0103 Što mu piše Jele Konjevića:
0104 »Evo t’ knjiga Đulić bajraktare,
0105 Što te Senju kamenome nema?
0106 Al to ne smješ’ milovanje moje,
0107 A od ćaće Konjević-Mihajla?
0108 Il od braće sedam Konjevića?
0109 Il od Vlaha Jovan-harambaše.
0110 I njegovih trideset pandura,
0111 Što čuvaju kule i Jelice?
0112 Eto t’ knjiga, Đulić bajraktaru,
0113 Kamo t’ vjera, žalosta ti maja!
0114 Ak’ se brojiš, da si muška glava,
0115 Sjaši đoga Senju kamenome,
0116 Jutrom rani, a večerom kasni,
0117 Niže kule do vode Travice,
0118 Ondje nać’ ćeš Jelu Konjevića,
0119 Da tu svoje vjere povratimo,
0120 Pa ti idi na grad na Udbinu,
0121 Sebi draži traži, bajraktaru,
0122 A ja sebi hoću mušteriju,
0123 Kršćanina, Hrišćanina ne ću,
0124 Neg Turčina, vjeru ti zadajem!
0125 Od Bunića, do grada Udbine
0126 Izbiraću koga meni drago!«
0127 Kad to vidje Bunićanin Mujo,
0128 Zubom škrinu, a Đulića viknu:
0129 »Ala, pobro, teška reziluka,
0130 Bolje bi ti bilo poginuti!«
0131 Kad to Đulić razumio r’ječi,
0132 Povikao buničkog dizdara:
0133 »O kopile, bunićki dizdaru!
0134 Il ćeš i ti utuviti vr’jeme,
0135 Al je bajro od kuje kopile,
0136 Al je bajro bega udbinjskoga!«
0137 To doreče, a povadi ćordu;
0138 Al je mučno udarit dizdaru,
0139 Na njeg skoči Bunićanin Mujo,
0140 Obojica bajre prihvatiše,
0141 Te ga oba na dvor iznesoše.
0142 Đulić mamna odr’ješi đogata,
0143 Pa đogata sedlom pritisnuo,
0144 Pa dizdara sa đogata viknu:
0145 »Mol’ se Bogu za dva pobratima,
0146 A tebe bi poželjela maja!
0147 A poslušaj što Đulić govori:
0148 Evo t’ vjera Đulić bajraktare!
0149 Ako mene vidiš na đogatu,
0150 I Jelu ćeš Konjević-serdara.
0151 Ako mene ne vidiš, dizaru,
0152 Predaj rahmet, to sam poginuo!«
0153 To doreče, pa otišće đoga,
0154 Upravi ga niz polje bunićko.
0155 Kada Đulić okom pogledao,
0156 A na polje do vode bunara,
0157 Kod bunara dvan’est djevojaka
0158 Vode kolo kod vode bunara,
0159 Prva Fate bunićkog dizdara.
0160 Kada Đulić Fatu ugledao,
0161 Kucnu đoga, do bunara dođe;
0162 Kada Fate kolo ustavila,
0163 Turski selam Fati doviknuo,
0164 A Fata mu selam prihvatila;
0165 Njojzi veli Đulić bajraktaru:
0166 »Davor Fate, milovanje moje!
0167 De zagrabi ledena bunara,
0168 Napoj svoga Đulić bajraktara
0169 Od milenja i dragosti puste,
0170 Ja l’ s’ vidjeti, aj li ne vidjeti,
0171 Jer se za čas more poginuti!«
0172 Kad te Fata razumjela r’ječi,
0173 Zagrabila ledena bunara,
0174 Pružajući viknu bajraktara:
0175 »Srce, dušo, Đulić bajraktaru!
0176 Je l’ te babo rezil učinio?
0177 Nikad duši raja ne stekao,
0178 Već uvijek u paklu se našla!« –
0179 »O jest, Fate, preboljeti ne ću,
0180 Dok je sv’jeta i po zemlji cv’jeta!« –
0181 »Jesi l’ Senju pošo kamenome?« –
0182 »Jesam, Fate, grano pozlaćena,
0183 Ja l’ će Jele na grad na Udbinu
0184 Ja l’ će bajra poželiti maja!«
0185 Ciknu Fate, poletje đogatu,
0186 Sve se vija o vratu bjelanu.
0187 »Srce, dušo, Đulić-bajraktaru!
0188 Već je vakat, a pokasno doba,
0189 Hajdmo, dušo, do kule kamene,
0190 A do kule roditelja moga,
0191 Da ti Fate večerati dade
0192 Od milenja i puste dragosti!«
0193 Vi’ Turčina, Đulić-bajraktara!
0194 Povede ga od bunara Fate,
0195 Šeće Fate uz polje zeleno,
0196 Za njom Đulić nametnu đogata.
0197 Gledao ga bunićki dizdaru,
0198 Pa kad s njime Fatu ugledao,
0199 Skočio se iz begluk-mejhane,
0200 Za njim Mujo, za njim Bunićani,
0201 Jer se boje saladžaklu svome.
0202 Dok se dizdar kuli pomolio,
0203 Sjaho bajro kod avlije đoga,
0204 A već Fate u kulu zamakla,
0205 Da Đuliću dade večerati.
0206 Kada dizdar vidje bajraktara,
0207 Iz sve glave kod avlije viknu:
0208 »O Đuliću bega udbinjskoga
0209 Jesi l’ našo kod bunara Fatu,
0210 Je l’ te svela kod kule kamene,
0211 Da ti Fate večerati dade?
0212 A vjera ti bunićkog dizdara!
0213 U Buniću prenoćiti ne ćeš,
0214 Da mi dadeš ispod sebe đoga,
0215 A kamo li u konaku mome!«
0216 Kada Đulić razumio r’ječi,
0217 U dva skoka do đogata dođe,
0218 Po đogatu sedlo pritisnuo,
0219 Pa od kule otisnu đogata.
0220 Dizdar-aga u begluk se vrati,
0221 Da mu Fate večerati sprema.
0222 Vidi Fate, žalosna joj maja!
0223 Misli, da će Đulić večerati.
0224 Kada Fate do pendžera dođe,
0225 Pa pred konak okom pogledala,
0226 Al’ joj nema Đulić bajraktara!
0227 Kada Fati oči utekoše,
0228 Te niz polje pogleda djevojka;
0229 A kad bajra vidje i đogata,
0230 Fate ciknu, a povika Ibra:
0231 »Brže, Ibro, uz mostove kuli!«
0232 Kada Ibro u kulu dopade,
0233 Ciknu Fate, pa ga prigrlila:
0234 »Bogom brate, Ibro bajraktare!
0235 Zajaš’ dora stigni bajraktara.«
0236 Pa poletje rukom oko vrata,
0237 Skinu đerdan, trista madžarija,
0238 Pa u jagluk zaveza djevojka:
0239 »na der, Ibro, da s’ po Bogu brate,
0240 Stigni bajra, podaj madžarije,
0241 Može biti da hašluka nema.
0242 Ne mislio Senju kamenome,
0243 Nego meni u ašikovanje,
0244 Neka đerdan harči i cekine.
0245 Ako njemu bude živa glava,
0246 On će Fati bolji nanizati!«
0247 Pa izvadi četiri peškira:
0248 »na, ponesi, da s’ po Bogu brate!
0249 Opaki su sedam Konjevića,
0250 Ni uliću prigovora nema,
0251 Jer Bog ne d’o, more s’ obraniti,
0252 Nek ih čime ima privezati!«
0253 Uzjah’ Ibro i niz polje krenu.
0254 Kada stiže Đulić bajraktara,
0255 Selam viknu, Đulić prihvatio;
0256 Pa mu đerdan dade i cekine:
0257 »Prihvat’, pobro, Đulić bajraktaru
0258 Ovo tebi opravila Fata,
0259 More biti, da hašluka nemaš;
0260 Harči, pobro, đerdan i cekine!«
0261 Kada Đulić đerdan opazio,
0262 Onda Ibru veli bajraktaru:
0263 »Ne budali, Bogom pobratime!
0264 Ja đerdana ispod vrata ne ću,
0265 Jer joj vrata ogoliti ne ću.
0266 Kud god pođem na đogatu svome,
0267 Vav’jek dvan’est imam madžarija,
0268 A u zdravlju Mustaj-bega svoga,
0269 Dok potrošim dvan’est madžarija,
0270 Ja ću Jelu na konja đogata,
0271 Ja l’ će mene poželjeti maja!«
0272 Sad mu dade sedam gurabija,
0273 Te ih Đulić za pojas metnuo.
0274 A pruži mu četiri peškira,
0275 Sva četiri oko pasa baci,
0276 Pa mu jošte sa dorata kaže:
0277 »Selam ti je opravila Fate,
0278 Ak’ izneseš Konjevića Jelu,
0279 Ne pronesi na grad na Udbinu,
0280 Navrati je do Bunića b’jela,
0281 Da je Fate vidi dizdareva,
0282 Je li l’jepa, koliko je kažu,
0283 Je l’ visoka, koliko je kažu!«
0284 Njemu Đulić veli sa đogata:
0285 »Podaj selam u Buniću Fati:
0286 Ak’ iznesem Jelu Konjevića,
0287 Svratiću je do Bunića b’jela!«
0288 To rekoše, pa se rastadoše.
0289 A kad Đulić polje premetnuo,
0290 Do vrebačkog klanca dotjerao
0291 Nešto dana noćca osvojila,
0292 Vidi bajra, s đogatom s’ razgovara:
0293 »Sad, moj đogo, desno krilo moje.
0294 Sad kud ćemo brate okrećati?
0295 Na nama je turska đeisija,
0296 Ne moremo Senju kamenome.
0297 Gdje ću naći katansko od’jelo?
0298 Hajdmo, đogo, na Vrhove kuli,
0299 I do pobra age vrhovskoga,
0300 U njeg dosta ima đeisije!«
0301 Pa okrenu agi vrhovskome.
0302 Vid’ Đulića, vid’ konja đogata;
0303 Il po noći, il po danu bilo,
0304 Viju vuci, grakću gavranovi,
0305 A Đulić se s đogom razgovara,
0306 Da s’ ne plaši vuka ni gavrana,
0307 Dok je živa na Đuliću glava.
0308 Tako kuli b’jeloj dojezdiše,
0309 Ime viknu agi vrhovskome,
0310 A Vrhovac rano uranio,
0311 Pa kad vidje Đulić-bajraktara,
0312 Skočio se, kulu ostavio,
0313 Đulić agi selam doviknuo,
0314 Vrhovac mu selam prihvatio,
0315 Pa se grle, pitaju za zdravlje.
0316 Kad rekođe, da su zdravo bili,
0317 Uvede ga kuli u odaje.
0318 Kad sjedoše jedan kod drugoga,
0319 A Vrhovac tolu postavio.
0320 Kad se oba ponapiše pića,
0321 Pita aga Đulić-bajraktara:
0322 »Kud si pošo, Bogom pobratime?«
0323 Njemu Đulić veli bajraktare:
0324 »Pođoh, pobro, Senju kamenome,
0325 Rad Jelice Konjević-serdara,
0326 Ja izn’jeti Jelu Konjevića,
0327 Ja kod Senja kosti ostavitgi!«
0328 Njemu kaže Vrhovac Alaga:
0329 »Davor pobro, Đulić bajraktaru,
0330 Mi kako smo osvojili Liku,
0331 Od Senja se oženili n’jesmo,
0332 Osim sama Muja kladuškoga!
0333 Ako ’š, pobro, mene poslušati,
0334 Vrati đoga natrag na Udbinu.«
0335 Njemu veli Đulić bajraktaru:
0336 »Ne budali, Vrhovac Alaga!
0337 Umr’t ima, vratiti se nema,
0338 Veće traži katansko od’jelo!«
0339 Tako s’ jedan s drugim pregovara,
0340 Piju piće, a do podne dana.
0341 Kada sunce prevalilo podne,
0342 Dade aga katansko od’jelo,
0343 Te se spremi Đulić-bajraktaru,
0344 I đogat spremi u avliju.
0345 Vrhovac mu metnu brašljenicu,
0346 Da večera kod Senja kamena,
0347 Đulić sađe do konja đogata,
0348 Pa zavrnu sinju kabanicu,
0349 Na glavicu vrže kukuljicu,
0350 Pa uzjaha kod avlije đoga:
0351 »Ej dovale, Vrhovac Alaga!«
0352 A zaplaka VrhovacAlaga,
0353 Njemu Đulić veli bajraktaru:
0354 »Ne plač, pobro, ženska glava n’jesi.
0355 Neg’ čuj, pobro, Vrhovac Alaga,
0356 Slušaj, pobro, kuli na odaji.
0357 Odsad, pobro, dok se rodi sunce,
0358 Slušaj, pobro, na Senju topove.
0359 A kad puknu na Senju topovi,
0360 Otpuknuće na Otočcu b’jelu.
0361 Ak’ se brojiš, da si muška glava,
0362 Zajaš’ ždrala, tegli niz Vrhove,
0363 Niz Vrhove do vode Gaščice,
0364 Pa odbrani pobratima svoga,
0365 Od serdara bana otočkoga!«
0366 Njemu veli Vrhovac Alaga:
0367 »Kuku, pobro, Đulić bajraktaru!
0368 Da ti sađeš do vode Gaščice,
0369 Ne bi s’ bojo otočkoga bana,
0370 Jer će t’ aga satjerati ždrala!«
0371 To rekoše, pa se rastadoše.
0372 Đulić tjera niz Vrhove đoga,
0373 Pa ih pređe, do Gaščice siđe,
0374 Na ćupriju natjera đogata,
0375 Na ćupriju bana otočkoga,
0376 Pa je pređe, kroz Otočac pođe,
0377 Koga sreta, za zdravlje ne pita,
0378 Jere misle, serdar na đogatu;
0379 Iz Otočca do Brloga sađe,
0380 Brlog prođe, do Vratnika sađe.
0381 U tom žarko otpočelo sunce,
0382 Đulić sjaha na Vratniku đoga,
0383 Priveza ga, skide brašljenicu,
0384 Pa sam pije, sam se razgovara,
0385 Đogatu je zopcu nataknuo.
0386 Dok se Đulić ponapio pića,
0387 Tamam noći po ponoći prođe,
0388 Skočio se, povede đogata,
0389 On ga vodi niz Vratnik-planinu,
0390 Pa ga svede do Senja kamena,
0391 A još zore od istoka nema.
0392 Pokraj Senja povede đogata,
0393 Pa do kule Konjević-Mihajla.
0394 Kulu prođe, do čardaka sađe,
0395 Čardak prođe Jovan-harambaše.
0396 Kad ga svede do vode Travice,
0397 Đulić hoda, a đogata voda,
0398 Sa svojim se đogom razgovara:
0399 »Davor đogo, desno krilo moje!
0400 Sad kad svane, a ograne sunce,
0401 A ustane Konjević Mihajlo,
0402 I ustane sedam Konjevića,
0403 I ustane Jovan harambaša
0404 I ustane trideset stražara,
0405 Svak će reći: eno bajraktara!
0406 Kako ćemo, oba krila moja,
0407 Jer nam Jele Konjevića nema,
0408 A bez Jele pomicanja nema,
0409 Svakom ’šo, đoga, stati na braniku!«
0410 Tako s’ bajro s đogom razgovara.
0411 Vr’jeme malo, za dugo ne bilo,
0412 Stade zveka kraj avlije b’jele,
0413 Stade zveka na atu jedeku,
0414 Jedek nije Konjević-Mihajla,
0415 Nego Jele, Konjević-serdara,
0416 Grošću njojzi na grlu đerdani,
0417 Na njoj diba škripi i kadifa,
0418 A pod njome lokću cokolice,
0419 Odozgor su zlatom nađulane,
0420 A od ozdo srmom potkovane;
0421 U džepove uvlačila ruke,
0422 Šerjen perjen do vode Travice.
0423 Kad Đulića vidje i đogata,
0424 Zapjevala Jele Konjevića:
0425 »Blago suncu i sjajnom mjesecu,
0426 Jer se sunce svako jutro rađa,
0427 A mjesec se često pomlađuje;
0428 Blago Jeli Konjević-serdara,
0429 Kad ja vidim Đulić-bajraktara!«
0430 Dođe bajru, pa ga prigrlila.
0431 Njojzi Đulić veli bajraktaru:
0432 »Davor Jele, pozlaćena grano!
0433 Prihvat’, Jele, za kajas đogata!
0434 Da pritegnem četiri kolana.«
0435 A kad Jele prihvati đogata,
0436 Kolan steže Đulić bajraktaru,
0437 Kako l’ steže, kako li ga veže,
0438 Sve ga cika stoji od kolana.
0439 Njemu veli Jele kod đogata:
0440 »O moj bajro, ne kidiši đogu!«
0441 A veli joj Đulić kod đogata:
0442 »Nemoj, Jele, pozlaćena grano!
0443 Jer je brdo uz Vratnik planinu.
0444 A ti zora ne znaš đogatova!«
0445 To joj reče, a uzjaha đoga:
0446 »Pruž’der ruku, pozlaćena grano!«
0447 Jele njemu obje otisnula.
0448 Kad je Đulić baci na đogata,
0449 Pa pripasa uza se djevojku,
0450 Đulić Jeli na đogatu kaže:
0451 »Prihvat’ ruke oko pasa moga!«
0452 Oto reče, pa otišće đoga
0453 Do čardaka Jovan-harambaše.
0454 Čardak prođe, pa do kule dođe,
0455 Te pod kulom ustavi đogata.
0456 Sam se Đulić sobom razgovara:
0457 »Bože dragi, što ću i kako ću!
0458 Al ću nosit’ Konjevića Jelu,
0459 A bez znanja Konjević-serdara?
0460 Daj odnesi od Senja Jelicu,
0461 Reći će mi Konjević Mihajlo:
0462 »»Vid’ der hvale Đulić-bajraktara,
0463 Noći sađe, pa ukrade Jelu!«
0464 Tako mene ne rodila majka,
0465 Veće šajka što đogata moga,
0466 Ako viknut Mihaila ne ću!«
0467 Pa povika sa konja đogata,
0468 A na ime Konjević-Mihajla:
0469 »O serdaru, Konjević-Mihajlo!
0470 Reći nemoj, da sam prevario!
0471 Evo mene i konja đogata,
0472 Evo Jele na đogatu mome!«
0473 Pa povadi obje puške male.
0474 Kad pukoše obje puške male,
0475 Prsnu srča Konjević-Mihajla
0476 Po jataku Konjević-Mihajla.
0477 A kad skoči Konjević-Mihajlo,
0478 Pa zavija poput gorjanika,
0479 Za njim skoči sedam Konjevića,
0480 A sa kule mužar opališe,
0481 Podviknuše Jovan-harambašu,
0482 Od čardaka oganj oboriše,
0483 A na Senju naduše topovi,
0484 Ode jeka na Vratnik-planinu,
0485 Na Otočcu drmnuše topovi!
0486 Đulć viknu svog konja đogata:
0487 »Davor đogo, desno krilo moje!
0488 Svatovi smo, bez galame n’jesmo,
0489 Sad ponesi Đulić-bajraktara,
0490 Pa prisloni uz Vratnik-planinu,
0491 Takog klanca već do Senja nema!«
0492 Sad potjera Konjević Mihajlo,
0493 Za njim tjera sedam posebaca.
0494 Ko god konja ima na jaslama,
0495 Svak pojaha, na planinu pođe.
0496 Svi Senjani gone bajraktara,
0497 Svi Senjani imenom ga viču:
0498 »Stan, Đuliću, uticanja nema!
0499 Vi kako ste naselili Liku,
0500 A mi Senja pokraj sinjeg mora,
0501 Od Senja se oženili n’jeste,
0502 Ne ćeš ni ti, Đulić-bajraktare!«
0503 Tako s’ gone uz Vratnik planinu.
0504 Svaki hajvan nosi sahibiju,
0505 Dobar zele nosi zasobicu.
0506 Al poteška Jele Konjevića,
0507 Iznese je na Vratnik planinu;
0508 Dok izađe na polje brloško
0509 Đogat stade, pomaknut ne može;
0510 Đulić frci iz sedla đogatu,
0511 I Jelicu baci sa đogata,
0512 Pa joj veli Đulić-bajraktaru:
0513 »Vodaj, Jele, pozlaćena grano!
0514 Crče đogo, vjeru ti zadajem!«
0515 Plaće Jele, a voda đogata,
0516 Sjede Đulić na studenu st’jenu.
0517 Pomoli se Konjević Mihajlo,
0518 I za njime sedam posebaca,
0519 A za njima svi butun Senjani.
0520 Vid’ Đulića, u misli udari!
0521 I u misli na noge skočio,
0522 Pa on hašu skide sa đogata,
0523 A crvena haša đogatova,
0524 Pa za palu Đulić prihvatio,
0525 Te on s’ječe hašu đogatovu,
0526 Raznosi je po st’jenam studenim.
0527 Kad razbaci na četiri strane,
0528 Po Vratniku zacrveni st’jene.
0529 Kad s’ pomoli Konjević Mihajlo,
0530 Pa pogleda na vrh na planinu,
0531 Sve s’ crvene po Vratniku st’jene,
0532 A Mihajlo ustavi kobilu,
0533 Pa on djecu i Senjane viknu:
0534 »Ne pomič’te na vrh na planinu,
0535 Jer je hila bega udbinjskoga,
0536 Jer su Turci kape poskidali,
0537 A za st’jene jesu zapanuli,
0538 Poslo bajra do vode Tavice,
0539 Da ponese Jelu Konjevića,
0540 Pa da pukne iz pušaka malih,
0541 Da povede uz planinu naske;
0542 Sad će Lika grlom podviknuti,
0543 A niz Vratnik udariti Turci,
0544 Nas Senjane izvijati vuci!«
0545 Mihajlo se natrag povratio,
0546 Sve Senjane natrag povratio.
0547 Sad da vidiš Đulić-bajraktara:
0548 »Davor Jele, pozlaćena grano,
0549 Deder holbu skini sa đogata!«
0550 Sjede Đulić, hladno pije piće,
0551 Jele hoda, a đogata voda.
0552 Tamam bilo u račnsko doba,
0553 Kad Mihajlo Vratnik opkolio,
0554 Dok ispade na polje brloško.
0555 Kad ispade na polje brloško,
0556 Puca puška, viču bajraktari.
0557 A kad đogo opazi Mihajla,
0558 Kopa đogo i desnom i l’jevom.
0559 Kada Đulić đoga opazio,
0560 Leti bajro do konja đogata:
0561 »Moreš, đogo, oba krila moja?«
0562 Na đogatu sedlo pritisnuo,
0563 Na đogatu Jelu podignuo,
0564 Zagrnuo sinju kabanicu,
0565 Pa zamota Jelu Konjevića.
0566 Na glavu joj vrže kukuljicu,
0567 Pa poletje uz polje brloško.
0568 Dobra đoga Đulić-bajraktara,
0569 Kak’ ih vodi uz polje brloško!
0570 Otočani i Senjani viču:
0571 »Sad čuvajte grada i čaršije,
0572 Eto bajra, gdje odnese Jelu!«
0573 Otočani na noge skočiše,
0574 A otočki pukoše topovi,
0575 Po Otočcu viknuše telali:
0576 »Svak nek čuva puta i Otočca,
0577 Đulić nosi Jelu Konjevića!«
0578 Teške graje po Otočcu b’jelu!
0579 Jer sve jedan drugog dovikuje:
0580 »Gle, Turčina, Đulić-bajraktara!«
0581 Vidi Đulić, uspinjanja nema,
0582 U Otočac pritisnuli Kranjci,
0583 Kroz njih Đulić natjera đogata,
0584 A zagrnu sinju kabanicu,
0585 Na glavicu vrgo kukuljicu.
0586 Ko ga sreta, za zdravlje ne pita,
0587 Ne’ se klone puta od đogata.
0588 Vidi sreće Đulić-bajraktara,
0589 Kroz Otočac gdje protjera đoga!
0590 Kada Đulić zabaci Gaščicu,
0591 A Senjani drmnu do Otočca,
0592 Sve Senjani Otočne viču:
0593 »Vidje l’ bajra i konja đogata?
0594 Svako viče: »Opazio n’jesam,
0595 »A kamo li očima vidio!«
0596 Teško skaču na strane četiri,
0597 Dok sta vika Luce krčmarice:
0598 »O Senjani, žalosna vam maja!
0599 Ne traž’te ga po Otočcu b’jelu,
0600 Jer tako mi sviju molitava,
0601 Prođe Đulić i pronese Jelu!
0602 Ja se mlada bijah zabavila,
0603 Dajuć, piće kod svoje pivnice,
0604 Preko oka jesam pogledala,
0605 Gdjeno serdar naskaka đogata,
0606 A razgrn’o sinju kabanicu,
0607 Na glavicu vrgo kukuljicu,
0608 Dvoje noge vise niz đogata –
0609 Tude sam semalo začudila;
0610 Ono j’ valjda Đulić bajraktaru.
0611 Već letite mostu i ćupriji!«
0612 Kad Senjani mostu dopadoše,
0613 Đulić mamna upravio đoga
0614 Niz Vrhove, agi vrhovskome.
0615 Puca puška, drmnuše topovi,
0616 Sad da ti je bilo pogledati:
0617 Otočani za njim udariše.
0618 Kad se sila metnu na umorna,
0619 Opet đogo susta uz Vrhove.
0620 Kad mu đogo susta uz Vrhove,
0621 Otočani Vlasi dostigoše,
0622 Đulić s’ brani iz pušaka malih
0623 A spominje agu vrhovskoga:
0624 »Kuku pobro Vrhovac Alaga;
0625 Kamo t’ hvala, žalosna ti maja,
0626 Jesi l’ reko do Gaščice saći,
0627 Odbraniti pobratima svoga
0628 Od serdara, otočkoga bana!«
0629 Tako vije, a spominje pobra.
0630 Vr’jeme malo, ni dugo ne bilo,
0631 Stade vika age vrhovskoga
0632 Na ždralinu, niz Vrhove ravne,
0633 Poredi mu Vejsil Mehmed-aga,
0634 A za njime dv’jesta Vrhovljana:
0635 To je četa age vrhovskoga.
0636 Kad Đulića vidje i đogata,
0637 Vrhovac ga sa ždralima viče:
0638 »Tjeraj đoga do ždralina moga,
0639 Pa se ne boj otočkoga bana,
0640 Za života age vrhovskoga!«
0641 Sad da ti je bilo pogledati!
0642 Lako j’ gonit Đulića i đoga,
0643 Al ’ je mučno agu vrhovskoga,
0644 I uz njega dv’jesta Vrhovljana!
0645 Otočani kad agu vidješe,
0646 Otočani konje ustaviše
0647 Jere agu znadu vrhovskoga,
0648 U Vrhovca uspinjanja nema.
0649 Kada Đulić doskaka ždralinu,
0650 Viknu njega Vrhovac Alaga:
0651 »Goni, pobro, na Vrhove đoga!
0652 A ja odoh do Gaščice saći!
0653 Tjera Đulić uz Vrhove đoga,
0654 Odbrani ga Vrhovac Alaga,
0655 A potjera aga Otočane.
0656 Redom rđa po junacim’ hoda;
0657 Dok istjera do vode Gaščice,
0658 Dvan’est aga steče ranjenika,
0659 Pa se kuli na Vrhove vrati.
0660 Kada kuli na Vrhove dođe,
0661 Pa on uđe u kulu kamenu,
0662 Đulić pije, a toči Jelica,
0663 Vrhovac ga rukom prigrlio:
0664 »Čuj, moj pobro, Đulić-bajraktaru,
0665 Al’ ti bahta ni junaštva nema
0666 O Đuliću u živa Turčina;
0667 Gdje sam sađe i iznese Jelu!«
0668 Tako s’ jedan s drugim pregovara.
0669 Već dan prođe, tamna noćca dođe,
0670 Tude bajro dana dočekao,
0671 A veli mu Vrhovac Alaga:
0672 »Pobratime, Đulić-bajraktaru!
0673 Hoćeš, pobro, kupiti svatove?
0674 Hoćemo li na grad udbinu,
0675 Vodit Jelu Konjević-serdara,
0676 Do odžaka bega udbinjskoga?«
0677 Njemu Đulić veli bajraktaru:
0678 »Ne budali, Vrhovac Alaga!
0679 Evo t’ vjera Đulić bajraktara,
0680 Tog Turčina, pobratime, nema,
0681 Da ga vodi u svatove barjo;
0682 Sam sam sišo, sam izveo Jelu,
0683 Sam je nosit Đulić-bajraktaru!«
0684 Pa on skide kaursko od’jelo,
0685 Na se tursku vrže đeisiju.
0686 Kad se Đulić spremi bajraktaru,
0687 Sađe Đulić, a savede Jelu,
0688 U avliji uzjaha đogata,
0689 A pobro mu nabaci djevojku.
0690 Kada baci na konja djevojku:
0691 »Ej dovale i još ejsahtile!«
0692 Tisnu Đulić od Vrhova đoga,
0693 Vav’jek pije, vav’jek podvikuje,
0694 Vazda pali iz pušaka malih
0695 Od Vrhova do Bunića b’jela.
0696 Kad izvali na polje bunićko,
0697 Dvoji puti na raskrižju bili,
0698 Jedni idu k Buniću kamenu,
0699 Jedni idu na gad na Udbinu.
0700 Na raskrižju ustavi đogata,
0701 Pa se svojim đogom razgovara:
0702 »Davor đogo, oba krila moja!
0703 Sad kud ćemo brate okrećati?
0704 Al Udbini, al Buniću b’jelu?
0705 Prođi Bunić, ajde na Udbinu
0706 Osta hator u Buniću Fati,
0707 Da ne svratim na Bunić Jelicu;
0708 Svrati Jelu do Bunića b’jela,
0709 Valja mi je poklonit dizdaru.«
0710 Pa se smisli Đulić na đogatu:
0711 »Volim Jelu svratit do Bunića,
0712 Nego Fati hator iskvariti.«
0713 Vid’ Đulića, žalosna mu maja!
0714 Prevari se, ujede ga guja,
0715 Pa buniću okrenu đogata;
0716 Kad s’ pomoli do Bunića b’jela,
0717 Bunićani vide bajraktara,
0718 Gdje on nosi Jelu Konjevića;
0719 Idu kuli bunićkog dizdara,
0720 Svak da vidi Jelu Konjevića.
0721 Sve s’ sastali momci i djevojke,
0722 Sejre bajra, seire Jelicu.
0723 A kad bajro doskaka đogata,
0724 Selam viknu, prihvatiše Turci.
0725 Sad da vidiš bunićkog dizdara,
0726 Kad poletje, pa prihvati đoga,
0727 Pa on viknu Đulić-bajraktara:
0728 »Oj Đuliću bega udbinjskoga!
0729 Sad ja znadem, da si muška glava,
0730 Da ti bahta ni junaštva nema,
0731 Od Đuliću, u živa Turčina!«
0732 A kad Đulić te razm’je r’ječi,
0733 On Jelicu sa đogata baci:
0734 »Sad ti džaba Jele Konjevića!«
0735 Kad mu dade Jelu Konjevića,
0736 Onda dizdar veli bajraktarau:
0737 »Zastav’ bajro kod avlije đoga,
0738 Dok izvedem iz kule Fatiju,
0739 Pa je baci za se na đogata,
0740 Pa je nosi na grad, na Udbinu,
0741 Oj Đuliću, pa se ženi Fatom!«
0742 Njemu Đulić veli bajraktare:
0743 »Ne budali bunićki dizdaru,
0744 Volio bi Đulić poginuti,
0745 Neg’ ti sada ponijeti Fatu
0746 Bez ajana, bega udbinjskoga!«
0747 Te od kule otišće đogata.
0748 Sad da vidiš goleme žalosti,
0749 Kako Jele kuka Konjevića,
0750 Kako kuka, kako li nabraja,
0751 Bi studene zaplakale grede,
0752 Kamo l’ ne bi Đulić bajraktaru:
0753 Gle, Đuliću suze udariše.
0754 Pravo Đulić na grad na Udbinu.
0755 Ja kad Đulić k Mustaj-begu dođe,
0756 Njega pita u konaku Lika:
0757 »Gdje si, bajro, tri četiri dana,
0758 Da te begu udbinjskome nema;
0759 Jesi l’ bio u Buniću b’jelu,
0760 Pio piće, a gledao Fatiju?«
0761 Onda Đulić veli bajraktare:
0762 »O Mustaj-beg, direk od Udbine!
0763 N’jesm pio u buniću piće,
0764 N’jesam pio ni gledo djevojke,
0765 Neg’ sam išo Senju kamenome!«
0766 Sve mu Đulić po istini kaže,
0767 Kako ga je dizdar rasrdio,
0768 Za Jelicu Konjević-serdara:
0769 »Baš sam Senju išo kamenome,
0770 Izvo Jelu Konjević-serdara,
0771 Poklonio bunićkom dizdaru,
0772 Meni dizdar poklonio Fatu.«
0773 Kada beže te razum’je r’ječi,
0774 Lika ciknu, bajraktara viknu:
0775 »Što to, bajro, žalosna ti maja,
0776 Bojiš li se saladžaku svome,
0777 Što si dao Jelu Konjevića,
0778 A do vjeru, da ćeš je uzeti!«
0779 Vrlo mučno bilo bajraktaru.
0780 Kad dan prođe, tamna noćca dođe,
0781 Kad svanulo, sunce ogranulo,
0782 Sjedi Lika džamu kod pendžera,
0783 Uz Krbavu konjic pomolio
0784 A na vrancu k’o na gorjaniku,
0785 Vija mu se motka jasenova,
0786 U njoj s’ vidi knjiga napravljena, -
0787 Tad Mustaj-beg viknu bajraktara.
0788 Kada Đulić u odaju uđe,
0789 Zače njemu beže govoriti:
0790 »Dođ’ da vidiš samo konjanika,
0791 Kako jaše uz Krbavu vranca,
0792 Al’ je Turčin, al je turska raja,
0793 Al’ je Madžar od Senja vlaškoga?«
0794 A kad Đulić okom pogledao:
0795 »O Mustaj-beg, direk od Udbine!
0796 Nit’ je Turčin, nit je turska raja,
0797 Već je Madžar od Senja vlaškoga.«
0798 Gle Madžara, kad dojaha ata,
0799 Vranca sjaha, u konak uniđe.
0800 Kada Madžar u odaju uđe,
0801 Bega dvori trideset delija,
0802 Madžar uđe, »Dobro jutro« viknu,
0803 Mustaj-begu ruci poletio,
0804 Pa s’ istupi, u odaji viknu:
0805 »Mustaj-beg, lički poglavaru!
0806 Pravo meni u odaji kaži,
0807 Koje ti je Đulić bajraktare,
0808 Da mu knigu napravljenu dadem!«
0809 Kada Đulić razumio r’ječi,
0810 Đulić viknu, ko da jelen riknu:
0811 »Čuj Madžaru, od Senja kamena!
0812 Ako tražiš Đulić-bajraktara,
0813 Ovo j’ glava, što s tobom govori.«
0814 Njemu Madžar pođe u odaji:
0815 »Na, Đuliću, knjigu napravljenu,
0816 Vidi, bajro, što ti zapov’jeda!«
0817 A kad Đulić knjigu prihvatio,
0818 Pa je dao bunićkom dizdaru,
0819 »Vid’ der beže, što u knjizi piše!«
0820 Kad mustaj-beg knjigu prihvatio,
0821 Što mu piše Konjević Mihajlo:
0822 »Eto t’ knjiga Đulić bajraktaru!
0823 Ni tu t’ bahta, ni junaštva nema,
0824 Dok sam sađe i odnese Jelu,
0825 Ašićare povede Senjane; -
0826 Bog ti dade, i iznese Jelu,
0827 Al, Turčine, Đulić-bajraktaru!
0828 Ja sam čuo i haber uzeo,
0829 Da s’ u Bunić navratio Jelu,
0830 Pa je dao bunićkom dizdru,
0831 Pazario Jelu za Fatiju,
0832 To ti nikad preboljeti neću,
0833 Što si, bajro, ucvilio Jelu;
0834 Da s’ je za se nićah učinio,
0835 Evo t’ vjera Konjević-Mihajla,
0836 Uzjaho bih kusu bedeviju,
0837 I podigo sedam posebaca,
0838 Došo bih ti u pogode, bajro,
0839 Ašićare na grad na udbinu,
0840 Nek s’ spominje dok je Senja b’jela!
0841 A čuj, bajro, bega udbinjskoga!
0842 Sad ćeš, bajro, na mejdan izaći,
0843 Sedam braće, sedam Konjevića,
0844 I serdaru Konjević-Mihajlu;
0845 Ja ’š zatrti pleme Konjevića,
0846 Ja ćemo ti odrezati glavu!«
0847 A kad Đulić čuo bajraktaru,
0848 On povika bega udbinjskoga:
0849 »O Mustaj-beg, direk od Udbine!
0850 Ja sam za to poklonio Jelu
0851 Rad mejdana osam Konjevića!«
0852 Ja što piše Konjević Mihajlo:
0853 »Rok nedjelja, mejdan ponedjeljak,
0854 Do mejdana tri četiri dana,
0855 Pa kad pođeš sa Udbine, bajro,
0856 Navrat’ đoga do Bunića b’jela,
0857 Poved’ Fatu bunićkog dizdara,
0858 Pa ćemo je u mejdan metnuti,
0859 Da vidimo dizdarevu Fatu,
0860 Za što s’ moju pazario Jelu!«
0861 A kad beže knjigu razgledao,
0862 Đulić viknu bega udbinskoga:
0863 »Tu ostavljaj, a drugu napravljaj,
0864 Što će Đulić pisat’ bajraktare:
0865 »»Eto t’ knjiga, Konjević Mihajlo!
0866 Vodaj šajku kraj vode Gaščice
0867 Sać’ će Đulić i savesti Fatu,
0868 Ja l’ ćemo mi mejdan pod’jeliti,
0869 Ja l’ nij’ bajra bega udbinjskoga!
0870 Ja l’ kod Senja osam Konjevića!««
0871 Kad mu taku knjigu napravio,
0872 Metnu beže ruku u džepove,
0873 Barju pruži četiri cekina.
0874 Đulić dade Šokcu u odaji:
0875 »De prihvati, pa se napij vina!
0876 Napij vina, prom’jeni opanke,
0877 Nek ti nije zalud popudbina!«
0878 Njemu Vlaše dobro zahvaljuje.
0879 Da vidimo bega udbinjskoga,
0880 Gdje Đuliću veli bajraktaru:
0881 »Meni, bajro, u kolan đogata,
0882 Rad mejdana osam Konjevića!«
0883 Izvo Đulić na Krbavu đoga,
0884 Sjetan hoda a đogata voda,
0885 A Mustaj-beg za divit prihvati,
0886 Sad beg knjige na koljenu šara:
0887 Jednu šalje do Ribnika b’jela,
0888 A na ruke begu ribničkome:
0889 »Spemajte se do prve subote,
0890 Valja nama do Gaščice saći
0891 Rad mejdana Đulić-bajraktara,
0892 I mejdana osam Konjevića!«
0893 Tu opravi, a drugu napravi
0894 Do Novoga Bosnić Mehmed-agi,
0895 Tu opravi, a drugu napravi
0896 Do Gospića agi Kurtagiću;
0897 Tu opravi, a drugu napravi
0898 Do na Ploču Pločanin-Alagi,
0899 Tu opravi, a drugu napravi
0900 Do Gračaca Hasan-Čelebića,
0901 Tu opravi, a drugu napravi
0902 Do Raduča Kumalić-Mujagi,
0903 Tu opravi, a drugu napravi
0904 Turjanskome Muršić-bajraktaru,
0905 Tu opravi, a drugu napravi
0906 A na Vranu Vrančić Ali-begu,
0907 Tu opravi, a drugu napravi,
0908 Sedamdeset i sedam palanki
0909 Sedamdeset i sedam ajana,
0910 Svakom beže knjigu napravio,
0911 Svak’ da tegli u prvu subotu,
0912 Na Krbavu do vode Crvače.
0913 A kad beže knjige opravio,
0914 Vid’ Đulića, vidi Mustaj-bega!
0915 Sve dan po dan osvanu subota,
0916 Crne zemlje stade tutnjavina,
0917 Svakog klanca stoji gudljavina.
0918 Kada koja okida kubura,
0919 Stade vika bega udbinjskoga,
0920 Jer on viče sedam Memičića:
0921 »Nos’te čador Mustaj-bega svoga,
0922 Razapnite kod vode Crvače!«
0923 A kad braća čador sanesoše,
0924 Opet viče beže od Udbine:
0925 »De, Đuliću, savedi đogata,
0926 Snesi bajrak a savedi đoga,
0927 Udari ga kod vode Crvače,
0928 Uzmi avdest kod vode Crvače,
0929 Bajro, klanjaj četiri rećata,
0930 A rad bahta i mejdana svoga;
0931 Još opali obje puške male!«
0932 Đulić sađe i savede đoga,
0933 Klanja barjo četiri rećata,
0934 Udri bajrak kod vode Crvače,
0935 Uze avdest kod vode Crvače,
0936 Pa opali obje puške male.
0937 Eto Lika na konju golubu,
0938 Pa uz bega još šest bajraktara,
0939 Pa uz bega trideset delija,
0940 Pa za njime dvan’est povodnika,
0941 A za njima šest stotin’ nefera,
0942 A za ovim daulhana mlati.
0943 A kad beže do čadora sađe,
0944 Konja sjaha, pod čador drnuo,
0945 Iz kapije konjik ispanuo,
0946 To je glava udbinjskog dizdara,
0947 Za njim skače čet’rst konjika.
0948 Pa se sinja magla podignula,
0949 Jere jaše gazi Ćejvan-aga,
0950 Za njim skaču dva blizanca sina,
0951 Pa uz njiha šezdeset konjika,
0952 A sta larma jasnih daulbaza,
0953 A od kule Glumca Osman-age,
0954 Iz njega šezdeset konjika.
0955 I taj begu u čadoru sađe.
0956 Stade larma jasnih daulbaza
0957 A od kule Kozlić-Hurem-age
0958 Uz njeg sedam skače posebaca,
0959 Tri Marića, četiri Zlatića,
0960 Pa za njima šezdeset konjika.
0961 Pa sta vika jasnih daulbaza:
0962 Sa Krbave Ograšević Ale,
0963 Pa sto dva’est za njim konjanika;
0964 A sta vika jasnih dualbaza,
0965 Sa Vrhova age vrhovskoga,
0966 Dvjesta za njim drma konjanika.
0967 A sta larma jasnih daulbaza
0968 Od Novoga, Bonsić Mehmed-age,
0969 Poredi mu Zenković Alaga
0970 Pa mu desni Četić Osman-aga
0971 Šest bajraka šest stotin konjika;
0972 Pa sta vika jasnih daulbaza
0973 Od Raduča Kumalić-Mujage,
0974 Za njim osam drma posebaca;
0975 Pa sta vika jasnih daulbaza
0976 A sa Vrane Vranić Ali-bega,
0977 Za njim skčae sedam posebaca.
0978 Sedamdeset još sedam ajana,
0979 Svak se savi na Krbavu Lici;
0980 Kad rekoše, da se sastadoše,
0981 Stade larma jasnih daulbaza,
0982 Tri bajraka, trista konjanika,
0983 Jer je glava Tale Ličanine,
0984 Poredi mu deli bjesni Luka
0985 Bjesni Luka s korjenićkog buka.
0986 L’jevi druže mlad Resuloviću,
0987 Za njim drma trista konjanika,
0988 Pola Vlaha a pola Turaka,
0989 Vlah i Turčin naporedo skaču,
0990 A vodi ih Tale Ličanine.
0991 A kad Tale Mustaj-begu sađe,
0992 Pitao ga lički Mustaj-beže:
0993 »Jesi l’ Tale, ličko pogledanje,
0994 Jesi l’, Tale, svakog iskupio?«
0995 Njemu veli Tale Ličanine.
0996 »Jesam, Lika, već vojnika nema!«
0997 A Mustaj-beg za divit prihvati,
0998 Piše beže na Krbavi vojsku, -
0999 Tamam vojske za osam hiljada.
1000 Kad Mustaj-beg sastavio vojsku,
1001 On Đuliću viknu bajraktaru:
1002 »Deder, bajro, sad jaši đogata,
1003 Prva j’ tvoja poći, bajraktaru.«
1004 A kad Đulić uzjaha đogat,
1005 Mustaj-beže dovu učinio,
1006 A Ličani ate uzjahaše.
1007 Pođe Đulić niz Krbavu b’jelu,
1008 Za njim glava bega udbinjskoga.
1009 Kad dođoše u Bunić kameni,
1010 Po buniću padoše Ličani,
1011 Đulić kuli bunićkog dizdara,
1012 I s njim glava ličkog Mustaj-bega,
1013 A dizdar ih dobro dočekao.
1014 Noć noćiše, zoru podraniše,
1015 Iz bunića Fatu povedoše;
1016 Pođe Fata, Jelica ostade.
1017 Sad da čuješ na kuli Jelice,
1018 Kako kuka, gleda bajraktara,
1019 Kako bajra rasplakati ne će!
1020 Ode s đogom niz polje bunićko,
1021 Da odmakne, da ne čuje Jele.
1022 Putujući došli na Vrhove,
1023 Po Vrhovim’ padnu na konake,
1024 A Mustaj-beg agi vrhovskome,
1025 Na Vrhovim’ konak učiniše.
1026 Kad svanulo, sunce ogranulo,
1027 Ponedjeljak jutro osvanuo,
1028 Svi vojnici pod kulom kamenom,
1029 Spremiše se, Fatu povedoše
1030 Niz vrhove, do vode Gaščice.
1031 Kad s’ pomole do vode Gaščice,
1032 Ugledaše otočkoga bana,
1033 Gdje je digo obadva kotara,
1034 Sve Primorje pokraj sinja mora,
1035 Tamam vojske dvanaest hiljada.
1036 Kod Gaščice čador razapeo:
1037 Tu su glide, metnuli parade,
1038 Sedam s’ ata kraj šatora voda,
1039 Sedam ata, sedam Konjevića,
1040 Jandal kusa Konjević Mihajla.
1041 A kad beže pritjerao vojsku,
1042 Stade vika otočkoga bana,
1043 Po imenu viknu Mustaj-bega:
1044 »Moj Mustaj-beg, direk od Udbine!
1045 Deder Lika ustavi goluba,
1046 Ne pomiči, ne zameći kavge!
1047 Nije kavga otočkoga bana,
1048 Ni ajana bega udbinjskoga,
1049 Već je mejdan Đulić-bajraktara
1050 A i naših osam Konjevića!«
1051 A Mustaj-beg ustavi goluba,
1052 On ustavi udbinjske ajane,
1053 A ajani ustaviše vojsku,
1054 Pa stadoše jedan kod drugoga,
1055 Bajraktari jedan uz drugoga,
1056 A sve braća jedan kraj drugoga:
1057 Najpre stade sedam Memičića,
1058 Do njih stade sedam Kozličića,
1059 Do njih stade sedam Kurtagića,
1060 Do njih stade sedam Vraničića,
1061 Do njih stade osam Kumalića.
1062 Kada beže naredio vojsku,
1063 Stade vika Konjević-Mihajla
1064 Po imenu dozivljuje Đulića:
1065 »Der, Đuliću, sad pojaši đoga,
1066 I povedi do Gaščice Fatu«.
1067 A kad Đulić pojaha đogata,
1068 Pred njim pođe niz polje djevojka,
1069 Plače Fate, a suze proljeva.
1070 Kad na miru dovede djevojku,
1071 Sjede Fate u zelenu travu,
1072 Ode Đulić, poskaka đogata
1073 Do šatora Konjević-serdara.
1074 A kad Đulić do šatora siđe,
1075 Sedam braće pije Konjevića,
1076 Kod njih pije od Otočca bane;
1077 Bana dvori dvanaest husara.
1078 A kad Đulić«dobro jutro« viknu
1079 Mihajlo mu jutro prihvatio:
1080 »Da s’ nezdravo Đulić bajraktare,
1081 Nit’ zdrav bio,nit se veselio,
1082 Sjaš’ de đoga, da se napijemo,
1083 Ni u tvoje ni u moje zdravlje,
1084 Već u jedno glavno izgubljenje,
1085 Po nesreći mogu obojice!«
1086 Njemu Đulić veli sa đogata:
1087 »Čuj serdaru, Konjević Mihajlo!
1088 N’jes me zvao do vode Gaščice,
1089 N’jes’ me zvao, da se kumujemo,
1090 A u kumstvu da se napijemo,
1091 Već s’ me zvao, da se ogledamo.
1092 Neg’ ustani, da se ogledamo,
1093 Jer tij’ vjera Đulić-bajraktara,
1094 Ako kucnem kod čadora đoga,
1095 Potrću ti boce po stolici,
1096 Dobra t’ biti kod čadora ne će!«
1097 Kad to čuo od Otočca bane,
1098 Viknu bane Konjević-serdara:
1099 »Konjeviću, ne zameći kavge!
1100 Eto tebe, eto bajraktara,
1101 D’jel’te mejdan kod vode Gaščice,
1102 A bez kavge otočkoga bana!«
1103 Svoju djecu Mihajlo povika:
1104 »Djeco moja, oba krila moja!
1105 Kako ćete sreću okušati!«
1106 Djeca muče, ništa ne govore.
1107 A Mihajlo opet povikao:
1108 »Kako j’ koga porodila majka
1109 Tako ćete mejdan pod’jeliti!«
1110 Pa Nikolu iz sve glave viknu:
1111 »De, Nikola, uzjaši dorina!«
1112 A Nikola na noge skočio,
1113 Kod čadora ata zajahao,
1114 Te u mejdan oba istjeraše,
1115 A do Fate bunićkog dizdara.
1116 Niko gleda sa dorata Fatu,
1117 Zaklanja se rukom i rukavom,
1118 Pa zavika Konjević Nikola:
1119 »Kako ćemo mejdan pod’jeliti?«
1120 Njemu Đulić veli bajraktaru:
1121 »Ti proberi, Konjević Nikola,
1122 Vaše zvanje, vaše obiranje,
1123 Reći nemoj, da sam prevario?«
1124 Dok sta vika Konjević-Nikole:
1125 »Bjež’ Turčine, Đulić bajraktare,
1126 Da ti vidim kraj Gaščice đoga!«
1127 A pobježe Đulić bajraktaru,
1128 Za njim Niko nametnu dorata.
1129 Dovu čini sa goluba Lika:
1130 »Bog pomozi Đulić’ i đogatu!«
1131 Sad da vidiš dora i đogata,
1132 Gdje ga goni Konjević Nikola,
1133 Al đogata dostignut ne more;
1134 A kad vidje, da stignuti ne će,
1135 Iz bojnog se sedla podignuo,
1136 A iz ruke koplje otisnuo –
1137 U dva put ga dovrći ne more.
1138 Kad se koplje u travu usadi,
1139 Svog Nikola povrati dorata,
1140 Pa boježe kraj vode Gaščice.
1141 A kad Đulić nametnu dorata,
1142 Od bržega uticanja nema.
1143 Kad sustiže, koplje otisnuo
1144 Pa u leđa pogodi Nikolu,
1145 A na prsa istjera jabuku.
1146 Iz bojnog ga sedla izvadio,
1147 Ispod njega dorat zagrabio,
1148 Đulić nikad ni mukajet nije.
1149 Al da vidiš Damjan.Konjevića,
1150 Kad zavija poput gorjanika,
1151 A povika Đulić-bajraktara:
1152 »Stan’de, bajro, iz mejdana ne ćeš,
1153 Sad bez braće udaranja nema!«
1154 Pa poskaka na konja gavrana,
1155 Obje male puške povadio.
1156 Na koliko ate pretjeraše,
1157 Oba s’ ata čelim’ udariše,
1158 A junaci puške odapeše.
1159 Kad četiri drmnuše kubure,
1160 Na Damjanu ranu napravio,
1161 Već što mrtav pade sa gavrana.
1162 Al zavija Božo Konjeviću:
1163 »Stan’ der bajro, izlazenja nema!«
1164 Pa putalja konja istjerao,
1165 Pa za male puške prihvatiše,
1166 Prihvatiše, oba opališe;
1167 Ni Božo ga provrć nemogaše,
1168 Već na njemu ranu napravio,
1169 Već što mrtav pade sa putalja.
1170 Al bez braće udaranja nema,
1171 Jer ga Luka viknu Konjeviću
1172 A bridalja ata istjerao,
1173 Pa za male puške prihvatiše,
1174 Gdje s’ sretoše, oba udariše.
1175 Kad četiri puške otegoše,
1176 I Luka ga dobro pogodio,
1177 Već što pade sa konja bridalja.
1178 Krvav đogo po mejdanu skače,
1179 Dok sta vika Dizdarević-Meha:
1180 »A Mustaj-beg, direk od Udbine!
1181 Pušćaj Meha i konja dorata,
1182 Čudo j’ beže, osam na jednoga?«
1183 Viče glava bega udbinjskoga:
1184 »Davor sine, Dizdarević Meho!
1185 Adet nije izm’jeniti bajra,
1186 Njega braća Konjevići viču;
1187 Već za Boga i za dovu Turci!«
1188 Dok sta vika Jova Konjevića:
1189 »Stan’ der bajro, izlazenja nema!«
1190 A kad Jovo zajaha kulaša,
1191 Pa povika, puške povadio,
1192 Obojica ate potjeraše,
1193 Natjeraše, puške opališe.
1194 Kad pukoše po dv’je puške male,
1195 Ni Jovo ga provrć ne mogaše,
1196 Već na njemu ranu napravio.
1197 Dok sta vika Ante Konjevića:
1198 »Stan’, Đuliću, izlazenja nema!«
1199 Kada Anto zajaha alata,
1200 A sve vije, na alatu skače,
1201 Sa alata puške opalio,
1202 Na njeg bajro sa konja đogata
1203 Kad drmnuše po dv’je puške male
1204 I Anto ga dobro pogodio
1205 Al već mrtav pade sa alata.
1206 Dok sta vika Marjan-Konjevića:
1207 »Stan’, Đuliću, izlazenja nema!«
1208 Kada Marjan zajahao mrča,
1209 Sa mrčalja puške opalio,
1210 Sa đogata Đulić bajraktare.
1211 Kad četiri puške odapeše,
1212 Marjan bajra dobro pogodio,
1213 Već što mrtav sa mrčalja pade.
1214 Sedam braće sedam Konjevića,
1215 Na njem osam rana napraviše,
1216 A svih sedam leže na mejdanu.
1217 Al zavija Konjević Mihajlo:
1218 »Kuku, djeco, rane neprebone!
1219 To ti znadoh, da bez vas ostadoh!«
1220 Pa Mihajlo bajraktara viče:
1221 »Stan’ der, bajro, iz mejdana ne ćeš,
1222 Lako j’ s djecom mejdan dijeliti,
1223 Al bez starca nema ni udarca!«
1224 Bedeviji sedlo pritisnuo.
1225 Kad u mejdan šajku istjerao,
1226 Viknu glava Vrcić-bajraktara:
1227 »Pust’ me, Lika, direk od Udbine,
1228 Da izm’jenim Đulić-bajraktara.«
1229 Njemu veli sa goluba Lika:
1230 »Deder stani, Vrcić bajraktare,
1231 Nije adet indat učiniti!«
1232 A kad serdar šajku istjerao,
1233 Sa kolibe bajraktara viče:
1234 »Kako ćemo mejdan pod’jeliti?«
1235 Njemu Đulić veli bajraktaru:
1236 »Ti proberi, Konjević Mihajlo,
1237 Ti odberi, kako tebi drago!«
1238 Tad ga serdar sa kobile viknu:
1239 »Bjež’ Turčine, Đulić bajraktaru,
1240 Der pobjegni kraj vode Gaščice,
1241 Da ti skoka vidim u đogata!«
1242 Bježi Đulić na konju gavranu,
1243 A Mihajlo prisloni kobilu,
1244 Sad da đoga vidiš i kobilu,
1245 Kako d’jele kraj vode Gaščice!
1246 A sve misli Konjević Mihajlo,
1247 Da će stignut kraj Gapčice đoga,
1248 Al što goni, to dalje ostaje;
1249 Kada vidje, da stignuti neće,
1250 Iz bojnog se sedla podignuo,
1251 A iz ruke koplje otisnuo,
1252 U dva put ga dovrće ne more,
1253 A kamo li zgodit’ bajraktara.
1254 Kad mu s’ koplje u zemlju usadi,
1255 Tad Mihajlo povrati kobilu,
1256 Pa pobježe kraj vode Gaščice,
1257 Za njim bajro nametnu đogata,
1258 A Mihajla sa đogata viče.
1259 A da vidiš Konjević-serdara!
1260 Oh što misli u sedlu kobile:
1261 »Mili Bože pomozi serdaru,
1262 Da u vojsku utjeram kobilu,
1263 Ne bi li se zametnula kavga,
1264 Jer kad djece Konjevića nema.
1265 Sad na žalim, Konjević Mihajlo,
1266 Što će mi se zametnuti kavga,
1267 Ne bi l’ Đulić izgubio glavu
1268 U logoru otočkoga bana!«
1269 Tako misli, vodi bajraktara.
1270 O da vidiš Konjević-serdara,
1271 Gdje uteče, utjera kobilu,
1272 Kraj šićara, u logor udari.
1273 Kad ga viknu Đulić-bajraktare:
1274 »Čuj, serdaru, Konjević Mihajlo!
1275 Evo t’ vjera Đulić-bajraktara,
1276 O Mihajlo, prevrćanja nema!
1277 Ja ću tebe danas potražiti
1278 Ja nij’ glave Đulić-bajraktara,
1279 Ja l’ serdara Konjević-Mihajla!«
1280 Gleda beže, gledaju Ličani,
1281 Za njim Đulić natjera đogata.
1282 Ašićare bajra dočekaše
1283 I na bajra oganj oboriše.
1284 Bez edžela umiranja nema !
1285 Kraj šićara u logor udari,
1286 Kud god Đulić skače bajraktaru,
1287 Kud god trči, Mihajla viče,
1288 A sve sluša na golubu Lika.
1289 Sad’ da ti je bilo pogledati,
1290 Kad zavija lički Mustaj-beže:
1291 »Kuku, bajro, rane neprebone!«
1292 A podviknu Vrcić bajraktare:
1293 »O Đuliću, Bogom pobratime!
1294 Ja ću tebe, Vrcić, potražiti!«
1295 Oto reče, na dorata viknu.
1296 Kad zagrabi Vrcić-bajraktaru,
1297 A sta vika Ćerim-bajraktara,
1298 Pa sta vika Huskan-bajraktara,
1299 Uporedi Mehmičiću Suljo;
1300 A sta vika age vrhovskoga,
1301 Uporedi Bosnić Mehmedaga,
1302 A zagrabi sedam Kozličića,
1303 Uporedi sedam Kurtagića,
1304 A zagrabi sedam Vraničića,
1305 Uporedi osam Kumalića;
1306 A sta vika ličkog Mustaj-bega:
1307 »Alah janjci, o Jurjevu danci!«
1308 Pa za njima svi butun Ličani,
1309 Pa za njima na golubu Lika,
1310 Pa dovika bunićkog dizdara:
1311 »Čuvaj, aga, kod Gaščice Fatu!«
1312 Kad udari beže i Ličani
1313 A dočeka od Otočca bane,
1314 Dok drmnuše, pa se pom’ješaše
1315 I za male puške prihvatiše,
1316 Dva tri puta oganj oboriše.
1317 Alah rabun, ja kršna sastanka!
1318 Treće puške nabijati ne će,
1319 Jer s’ na atu nabijat ne more,
1320 Baciš’ puške, sablje povadiše,
1321 Nije boja a bez sablje puste,
1322 I bez sablje i dobra hajvana!
1323 Tu drveta ni kamena nema,
1324 Tu se za što zakloniti nema.
1325 Lete glave, otpadaju ruke,
1326 Krvna kiša za mizder prol’jeće
1327 Od teškoga zora sabljinoga.
1328 Neko viče: »Jao meni, majo!«
1329 Neko viče: »I majo i ćajo!«
1330 Teško ječe jadni ranjenici,
1331 Oni zeče, jer ih ati gnječe;
1332 Neko viče: »Ne gazi me, brajo!«
1333 Neko viče: »Pregazi me brajo!
1334 »Gazi mene, udri dušmanina!«
1335 Turci viču: »Tatar i Alija!«
1336 A Kauri: »Jezus i Marija!«
1337 Tako jedan drugog dovikuje,
1338 Jer se gone četiri sahata,
1339 U petoga zašli polovinu,
1340 Već ih sinja magla pritisnula;
1341 Nije magla od vode Gaščice,
1342 Neg’ udarca bega udbinjskoga,
1343 I serdara otočkoga bana.
1344 Ni brat brata poznati ne more,
1345 A kamo li Turčin Kaurina.
1346 A sta vika bunićkog dizdara:
1347 »Davor Fate, u mene jedina!
1348 Deder ruke diži na oblake,
1349 Pomoli se Bogu velikome,
1350 Išći vjetra sa naših vrhova,
1351 Ne bi l’ maglu digo sa Gaščice,
1352 Da vidimo, čija bježi vojska!«
1353 A Bog dade, a vjetar puhnuo,
1354 Diže maglu kraj vode Gaščice;
1355 A kad vjetar sa vrhova puhnu,
1356 Magla bila, pa se podignula.
1357 Stade vika ličkog Mustaj-bega:
1358 »Alah janjci, pobjegoše Kranjci!
1359 Ne bojte se dužda mljetačkoga,
1360 Dok čujete Mustaj-bega svoga!«
1361 Kad Ličani čuše Mustaj-bega,
1362 Teško jedan drugom dovikuje:
1363 »Čuješ, brate, bega udbinjskoga!
1364 Goni Kranjce do ćuprije b’jele,
1365 Do ćuprije otočkoga bana!«
1366 Tek ih prate do ćuprije Turci
1367 A otočki pucaju topovi,
1368 A sta vika bega udbinjskoga:
1369 »Nejte, djeco, do Otočca b’jela,
1370 Već s’ vraćajte begu udbinjskome!«
1371 A Ličanin Ličanina viče:
1372 »Vraćajte se begu udbinjskome!«
1373 Sad Mustaj-beg po razboju hoda,
1374 Sejri Turke, a gleda kaure,
1375 Konj do konja, junak do junaka,
1376 Leži koplje kao smrčevina,
1377 A Mustaj-beg kupi Ubinjane.
1378 A dok svakog sastavio Lika,
1379 Dok sastavi, na kalem uzeo,
1380 Vidi jada na obad’je strane:
1381 U mejdana Đulić-bajraktara,
1382 Mnoga s’ sestra u crno zavila,
1383 A ljuba se u rod opremila.
1384 Lika dade stotinu šehita,
1385 Sto i dva’est steče ranjenika.
1386 Kad Kaure prebrojio Lika,
1387 Zapadoše po dva za jednoga.
1388 Svakog lički nađe Mustaj-beže,
1389 A Đulića ni živa ni mrtva.
1390 Sve prevrnu kod Gaščice Lika,
1391 Jer mu nema Đulić-bajraktara.
1392 Kuka Lika, poput gorjanika,
1393 Cvili Fate bunićkog dizdara;
1394 Kako kuka, kako li nabraja,
1395 I crna bi zemlja zaplakala,
1396 A u zemlji studen kamen st’jena;
1397 Tješi j’ babo, bunićki dizdare:
1398 »Nemoj Fate, boljeće te glava!«
1399 Vr’jeme malo, ni dugo ne bilo,
1400 A otočki pukoše topovi,
1401 Mustaj-begu suze udarile:
1402 »Kuku, bajro, rane neprebone!
1403 To mi na te pukoše topovi,
1404 Sad ja znadoh; Bez tebe ostadoh!«
1405 Vr’jeme malo, ni dugo ne bilo
1406 Kad pogleda niz Gaščicu Lika,
1407 A konjic se uz r’jeku pomoli.
1408 Poznaje ga lički Mustaj-beže,
1409 Poznaje ga, poznati ne more,
1410 Jer je đogu griva izgorjela,
1411 Sva od uha do ramena b’jela,
1412 Krvav Đulić, poput gorjanika.
1413 Kad s’ na bliže Đulić pomolio,
1414 A pozna ga lički Mustaj-beže,
1415 Pa on Fatu kog Gaščice viknu:
1416 »Ne plač’ Fate, eto bajraktara!«
1417 Kad doskaka na konju đogatu,
1418 Selam viknu, a otišće glavu:
1419 »Džaba t’ Lika s Mihaila glava!«
1420 On to reče, pade sa đogata,
1421 Dočeka ga na rukama Lika,
1422 Pa ga spušća na zelenu travu.
1423 Gle na Bajru devet grdnih rana,
1424 Devet rana od pušaka malih,
1425 Dok je osam smako Konjevića.
1426 Ja da vidiš kod Gaščice Fatu,
1427 Kako ciči, a pada po njemu:
1428 »Moreš, dušo, rane preboljeti?«
1429 Al joj Đulić veli bajraktare:
1430 »Muči Fate, boljeće te glava,
1431 A ja rane mogu preboljeti.
1432 Ja ne žalim zemlje naseliti,
1433 Kad je leglo osam Konjevića!«
1434 Mustaj-beže pokopa šehite,
1435 Ranjenicim’ sale napravio
1436 Na dva konja, na koplja četiri.
1437 Tu mrtvima rahmet ostaviše,
1438 Pa ostalu povedoše vojsku,
1439 Ponesoše svoje ranjenike,
1440 A Đulića povedoše đoga,
1441 Jer je Đulić uzjahat ne more.
1442 Na nosilim’ nose bajraktara,
1443 Uz njeg Fate bunićkog dizdara
1444 Kuka, cvili, u njeg gledajući,
1445 Pa na konak agi vrhovskome.
1446 Tu noćiše, rano podraniše,
1447 A Mustaj-beg diže ranjenike,
1448 Pa otale do Bunića b’jela.
1449 Kad dođoše na polje bunićko,
1450 Jedni puti idu na Udbinu,
1451 Drugi idu u Bunić kameni,
1452 Mustaj-beže krenu udbinjskijem!
1453 A povika bunićki dizdare:
1454 »O Mustaj-beg, direk od Udbine!
1455 Nejdi, beže, na grad na Udbinu,
1456 Kreni, Lika do Bunića moga,
1457 Pa čuj, Lika, što Bunić govori:
1458 Povedite Jelu Konjevića,
1459 A i Fatu bunićkog dizdara!
1460 Pa, Mustaj-beg, direk od Udbine,
1461 Nije dizdar rasrdio bajra,
1462 Da iznese Jelu Konjevića,
1463 Da oženi bunićkog dizdara;
1464 Već je dizdar rasrdio bajra,
1465 Da iznese Jelu Konjevića,
1466 Da oženi sebe na Udbini.
1467 Jer, Đuliću, milovanje moje,
1468 Naopako j’ pleme Konjevića!
1469 Ni Đuliću pogovora nema,
1470 Da s’ oženi Jelom Konjevića;
1471 Ne bi l’ Lika i Bog naredio,
1472 Ne bi l’ stekli sina kod koljena,
1473 Iza sebe bajro ostavio,
1474 Da o njemu zbore Kotarani!«
1475 A kad lički čuo Mustaj-beže,
1476 Milo mu je, povrati goluba.
1477 Sad da vidiš Đulić-bajraktara!
1478 Ja kad Đulić sa nosila frci,
1479 Leti ruci bunićkom dizdaru,
1480 A povika: »Poved’te đogata!«
1481 Začudi se na golubu Lika,
1482 Do njeg dođe, pa ga prigrlio:
1483 »O moj Đulić, drago d’jete moje!
1484 Ne jaš đoga, žalosna ti maja!
1485 Đogat će ti rane povr’jediti!«
1486 Njemu Đulić veli bajraktare:
1487 »O moj beže, ne brini se time!«
1488 A kad Đulić uzjaha đogata
1489 Do avlije bunićkog dizdara,
1490 Dizdar skače na mostove kuli,
1491 Pa Jelicu rukom prihvatio.
1492 Kuka, cvili, Jele Konjevića,
1493 Gledajući Đulić-bajraktara.
1494 Opet dizdar rukom prihvati je:
1495 »Nemoj, Jelo, pozlaćena grano!
1496 Ja te s bajrom rastaviti ne ću!«
1497 Kad te Jela razumjela r’ječi,
1498 U obje ga poljubila ruke.
1499 Kada Đulić dođe bajraktare,
1500 Gleda beže, sejire Ličani,
1501 Gdje se bajru oko vrata vija,
1502 Baš ko svila oko kite smilja:
1503 »Moreš, bajro, rane preboljeti?« –
1504 »Jele moja, ne brini se time!«
1505 Dv’je djevojke, obje podigoše,
1506 Svati jedni, a dvije djevojke,
1507 Oj kako je l’jepo pogledati!
1508 Kad dođoše na grad, na Udbinu,
1509 Na nosila ječe ranjenici,
1510 A kad beže okom pogledao,
1511 Sastale se udbinjske djevojke,
1512 Sve pod kulu ličkog Mustaj-bega.
1513 Kad vidješe Fatu i Jelicu,
1514 Zapjevaše po dv’je drugarice,
1515 Đulić jeknu, sa đogata viknu:
1516 »O svatovi, draga braćo moja!
1517 Zapjevajte na veselju mome!«
1518 A Ličani bajra poslušaše,
1519 Pa za male puške prihvatiše,
1520 Pa do kule oganj oboriše.
1521 Dv’je djevojke u kulu kamenu,
1522 A u kulu bega udbinjskoga:
1523 Đulić kuće ni kućišta nema,
1524 Nego kulu Mustaj-bega svoga.
1525 Kad uvede dv’je dilber djevojke,
1526 A Đulića u ahar odaju,
1527 Pa povale Đulić bajraktara,
1528 Dva berbera dobavio Lika,
1529 I Osmana i snjim Kahrimana:
1530 »Izl’ječite Đulić-bajraktara,
1531 Ne žalite mala begovoga!«
1532 Sađe Lika, pa rasu vojnike,
1533 I pravo im šićar pod’jelio,
1534 Što dobiše kod vode Gaščice.
1535 Kako d’jeli lički Mustaj-beže:
1536 Na tri paja na Udbini daje,
1537 Ranjenicim’ po dva paja daje,
1538 Jer će jedan Mušanu berberu,
1539 A drugi će sebi ostaviti.
1540 Ko zdrav bio, jedan paj imao;
1541 I dosta je, kad je zdravo došo.
1542 Tko poginu, kući mu četiri,
1543 Da sirote na odžaku hrani.
1544 To pod’jeli, pa rasuo vojsku,
1545 Osta beže na gradu Udbini,
1546 L’ječeć svoga Đulić-bajraktara,
1547 Dok izl’ječi Đulić bajraktara,
1548 Devet rana za devet nedjelja,
1549 U desetoj na noge skočio.
1550 Kad se Đulić pasom opasao,
1551 Sad da vidiš bega udbinjskoga!
1552 Iznovice zavrgnu veselje,
1553 Sedamdeset i sedam ajana,
1554 Svakog Lika na veselje viknu,
1555 Pa pod kulom provodi veselje
1556 Od dna, do dna, za nedjelju dana;
1557 Meće trke, a meće obdulje,
1558 Dok oženi Đulić-bajraktara,
1559 Najpre Fatom bunićkog dizdara,
1560 Posl’je Jelom Konjević-serdara. -
1561 Prij’ Jelica, a posl’je Zlatija,
1562 Objema se bajro oženio,
1563 Ali od njih roda ne imao.
1564 Od men’ pjesma, a od Boga zdravlje!
