Ђулић, бајрактар Мустај-Бегов у Сењу (Јајце)
0001 Пиће пили млади Бунићани
0002 У беглуку бунићког диздара.
0003 Пиће пије Бунићанин Мујо,
0004 А до њега Јелечковић Мујо,
0005 Па остали редом Бунићани
0006 Тамам их је два’ест и четири.
0007 О свачему еглен заметнули,
0008 А највише о пусту јунаштву.
0009 Гледа глава бунићког диздра,
0010 Од Бунића, уз Крбаву равну;
0011 Вр’јеме мало, видје коњаника,
0012 На ђогату низ Крбаву скаче.
0013 Добар ђого главу подигнуо,
0014 Сахибију заклонио свога,
0015 Често пада на оба кољена
0016 А сл’јеже се на стажњим куковим’,
0017 Вала на њем пристала левента!
0018 Б’јеле му се џебе на прсима,
0019 А сјају се боје пушке мале,
0020 А низ њиха бритка виси ћорда,
0021 Познаје га бунићки диздару,
0022 Он познаје, познати не море,
0023 Па он вели Бунићанин Мују:
0024 »Давор побро, Бунићанин Мујо!
0025 Види момка, вид’ коња ђогата,
0026 Ја га, побро, познати не могу.«
0027 Кад погледа Бунићанин Мујо,
0028 Подвикнуо бунићког диздара:
0029 »О диздару, жалосна ти маја!
0030 Зар су очи вида изгубиле,
0031 Па коњика познати не мореш,
0032 Са Удбине Ђулић бајрактара,
0033 Бајрактара бега удбињскога?«
0034 А кад диздар разумио р’јечи,
0035 Зубом шкрину, Бунићане викну:
0036 »Бунићани, драга браћо моја!
0037 Кад нам Ђулић дође бајрактару,
0038 Не помич’ се нико из беглука,
0039 Нек сам сјаше, сам привеже ђога.
0040 Кад нам дође у беглук-мејхану,
0041 Селам викне у беглук-мејхани,
0042 Нико немој отпримит селама,
0043 Долиш мене самога диздара,
0044 Ја ћу њему селам отпримити,
0045 Ја ћу с њиме данас диванити;
0046 Да ће једног пожељети маја,
0047 По несрећи може обојицу!«
0048 У то доба Ђулић на ђогату.
0049 Ја кад сјаха код беглука ђога,
0050 Нигдје никог код беглука нема.
0051 Све се чуди Ђулић бајрактару,
0052 А дигла се у беглуку граја.
0053 Када Ђулић привезао ђогата,
0054 А беглуку отворио врата,
0055 Ал пун беглук сједи Бунићана.
0056 Ђулић селам у одаји викну,
0057 Ал сви Турци главе објесише,
0058 Нико не ће прихватит селама,
0059 Веће глава бунићког диздара.
0060 Как’ му диздар селам прихватио:
0061 »Алећ селам, од кује копиле!
0062 Рода немаш, а племена немаш
0063 Тебе мајка сн’јела са Гласинца,
0064 Са Гласинца изнад Сарајева,
0065 А довела бегу удбињскоме,
0066 Па ту си се јунак направио
0067 На Удбини, а код Удбињана.
0068 Јунак н’јеси, колико те кажу!
0069 Да си јунак, да си мушка глава,
0070 Не б’ Бунићу сагонио ђога,
0071 Пио пиће, а гледо дјевојке,
0072 Гледо Фату бунићког диздара!
0073 Да их девет имам на оџаку,
0074 Ни једне ти не бих поклонио,
0075 А камо ли до јединицу,
0076 Јер, копиле, Ђулић бајрактаре,
0077 Ти остави Јелу Коњевића.
0078 Кад си ђога Сењу сагонио
0079 До Јелице у ашиковање,
0080 Три јој вјере даде, бајрактару,
0081 Да ти Јеле преварити не ћеш.
0082 Па, копиле, Ђулић бајрактаре,
0083 Ти опази на град на Удбини,
0084 Да ј’ Михајло стражу направио,
0085 А рад себе чардак подигнуо,
0086 У њег Јова врго харамбашу,
0087 А уз њега тридесет Сењана,
0088 Да чувају Јеле Коњевића,
0089 А од тебе, жалосна ти маја!
0090 Сад не мислиш Сењу каменоме,
0091 Нег’ Бунићу у ашиковање!«
0092 Па полетје руком у џепове,
0093 Извадио књигу направљену,
0094 Пружио је Ђули бајрактару:
0095 »Ето т’ књига, Ђулић бајрактаре,
0096 А од Јеле Коњевић-сердара;
0097 Мени Јеле књигу отправила,
0098 Јер је чула, жалосна ти маја,
0099 Да Бунићу сагониш ђогата,
0100 Пијеш пиће и гледаш дјевојке!«
0101 Узе књигу Ђулић бајрактаре,
0102 Па кад Ђулић књигу разгледао,
0103 Што му пише Јеле Коњевића:
0104 »Ево т’ књига Ђулић бајрактаре,
0105 Што те Сењу каменоме нема?
0106 Ал то не смјеш’ миловање моје,
0107 А од ћаће Коњевић-Михајла?
0108 Ил од браће седам Коњевића?
0109 Ил од Влаха Јован-харамбаше.
0110 И његових тридесет пандура,
0111 Што чувају куле и Јелице?
0112 Ето т’ књига, Ђулић бајрактару,
0113 Камо т’ вјера, жалоста ти маја!
0114 Ак’ се бројиш, да си мушка глава,
0115 Сјаши ђога Сењу каменоме,
0116 Јутром рани, а вечером касни,
0117 Ниже куле до воде Травице,
0118 Ондје наћ’ ћеш Јелу Коњевића,
0119 Да ту своје вјере повратимо,
0120 Па ти иди на град на Удбину,
0121 Себи дражи тражи, бајрактару,
0122 А ја себи хоћу муштерију,
0123 Кршћанина, Хришћанина не ћу,
0124 Нег Турчина, вјеру ти задајем!
0125 Од Бунића, до града Удбине
0126 Избираћу кога мени драго!«
0127 Кад то видје Бунићанин Мујо,
0128 Зубом шкрину, а Ђулића викну:
0129 »Ала, побро, тешка резилука,
0130 Боље би ти било погинути!«
0131 Кад то Ђулић разумио р’јечи,
0132 Повикао буничког диздара:
0133 »О копиле, бунићки диздару!
0134 Ил ћеш и ти утувити вр’јеме,
0135 Ал је бајро од кује копиле,
0136 Ал је бајро бега удбињскога!«
0137 То дорече, а повади ћорду;
0138 Ал је мучно ударит диздару,
0139 На њег скочи Бунићанин Мујо,
0140 Обојица бајре прихватише,
0141 Те га оба на двор изнесоше.
0142 Ђулић мамна одр’јеши ђогата,
0143 Па ђогата седлом притиснуо,
0144 Па диздара са ђогата викну:
0145 »Мол’ се Богу за два побратима,
0146 А тебе би пожељела маја!
0147 А послушај што Ђулић говори:
0148 Ево т’ вјера Ђулић бајрактаре!
0149 Ако мене видиш на ђогату,
0150 И Јелу ћеш Коњевић-сердара.
0151 Ако мене не видиш, дизару,
0152 Предај рахмет, то сам погинуо!«
0153 То дорече, па отишће ђога,
0154 Управи га низ поље бунићко.
0155 Када Ђулић оком погледао,
0156 А на поље до воде бунара,
0157 Код бунара дван’ест дјевојака
0158 Воде коло код воде бунара,
0159 Прва Фате бунићког диздара.
0160 Када Ђулић Фату угледао,
0161 Куцну ђога, до бунара дође;
0162 Када Фате коло уставила,
0163 Турски селам Фати довикнуо,
0164 А Фата му селам прихватила;
0165 Њојзи вели Ђулић бајрактару:
0166 »Давор Фате, миловање моје!
0167 Де заграби ледена бунара,
0168 Напој свога Ђулић бајрактара
0169 Од милења и драгости пусте,
0170 Ја л’ с’ видјети, ај ли не видјети,
0171 Јер се за час море погинути!«
0172 Кад те Фата разумјела р’јечи,
0173 Заграбила ледена бунара,
0174 Пружајући викну бајрактара:
0175 »Срце, душо, Ђулић бајрактару!
0176 Је л’ те бабо резил учинио?
0177 Никад души раја не стекао,
0178 Већ увијек у паклу се нашла!« –
0179 »О јест, Фате, пребољети не ћу,
0180 Док је св’јета и по земљи цв’јета!« –
0181 »Јеси л’ Сењу пошо каменоме?« –
0182 »Јесам, Фате, грано позлаћена,
0183 Ја л’ ће Јеле на град на Удбину
0184 Ја л’ ће бајра пожелити маја!«
0185 Цикну Фате, полетје ђогату,
0186 Све се вија о врату бјелану.
0187 »Срце, душо, Ђулић-бајрактару!
0188 Већ је вакат, а покасно доба,
0189 Хајдмо, душо, до куле камене,
0190 А до куле родитеља мога,
0191 Да ти Фате вечерати даде
0192 Од милења и пусте драгости!«
0193 Ви’ Турчина, Ђулић-бајрактара!
0194 Поведе га од бунара Фате,
0195 Шеће Фате уз поље зелено,
0196 За њом Ђулић наметну ђогата.
0197 Гледао га бунићки диздару,
0198 Па кад с њиме Фату угледао,
0199 Скочио се из беглук-мејхане,
0200 За њим Мујо, за њим Бунићани,
0201 Јер се боје салаџаклу своме.
0202 Док се диздар кули помолио,
0203 Сјахо бајро код авлије ђога,
0204 А већ Фате у кулу замакла,
0205 Да Ђулићу даде вечерати.
0206 Када диздар видје бајрактара,
0207 Из све главе код авлије викну:
0208 »О Ђулићу бега удбињскога
0209 Јеси л’ нашо код бунара Фату,
0210 Је л’ те свела код куле камене,
0211 Да ти Фате вечерати даде?
0212 А вјера ти бунићког диздара!
0213 У Бунићу преноћити не ћеш,
0214 Да ми дадеш испод себе ђога,
0215 А камо ли у конаку моме!«
0216 Када Ђулић разумио р’јечи,
0217 У два скока до ђогата дође,
0218 По ђогату седло притиснуо,
0219 Па од куле отисну ђогата.
0220 Диздар-ага у беглук се врати,
0221 Да му Фате вечерати спрема.
0222 Види Фате, жалосна јој маја!
0223 Мисли, да ће Ђулић вечерати.
0224 Када Фате до пенџера дође,
0225 Па пред конак оком погледала,
0226 Ал’ јој нема Ђулић бајрактара!
0227 Када Фати очи утекоше,
0228 Те низ поље погледа дјевојка;
0229 А кад бајра видје и ђогата,
0230 Фате цикну, а повика Ибра:
0231 »Брже, Ибро, уз мостове кули!«
0232 Када Ибро у кулу допаде,
0233 Цикну Фате, па га пригрлила:
0234 »Богом брате, Ибро бајрактаре!
0235 Зајаш’ дора стигни бајрактара.«
0236 Па полетје руком око врата,
0237 Скину ђердан, триста маџарија,
0238 Па у јаглук завеза дјевојка:
0239 »на дер, Ибро, да с’ по Богу брате,
0240 Стигни бајра, подај маџарије,
0241 Може бити да хашлука нема.
0242 Не мислио Сењу каменоме,
0243 Него мени у ашиковање,
0244 Нека ђердан харчи и цекине.
0245 Ако њему буде жива глава,
0246 Он ће Фати бољи нанизати!«
0247 Па извади четири пешкира:
0248 »на, понеси, да с’ по Богу брате!
0249 Опаки су седам Коњевића,
0250 Ни улићу приговора нема,
0251 Јер Бог не д’о, море с’ обранити,
0252 Нек их чиме има привезати!«
0253 Узјах’ Ибро и низ поље крену.
0254 Када стиже Ђулић бајрактара,
0255 Селам викну, Ђулић прихватио;
0256 Па му ђердан даде и цекине:
0257 »Прихват’, побро, Ђулић бајрактару
0258 Ово теби оправила Фата,
0259 Море бити, да хашлука немаш;
0260 Харчи, побро, ђердан и цекине!«
0261 Када Ђулић ђердан опазио,
0262 Онда Ибру вели бајрактару:
0263 »Не будали, Богом побратиме!
0264 Ја ђердана испод врата не ћу,
0265 Јер јој врата оголити не ћу.
0266 Куд год пођем на ђогату своме,
0267 Вав’јек дван’ест имам маџарија,
0268 А у здрављу Мустај-бега свога,
0269 Док потрошим дван’ест маџарија,
0270 Ја ћу Јелу на коња ђогата,
0271 Ја л’ ће мене пожељети маја!«
0272 Сад му даде седам гурабија,
0273 Те их Ђулић за појас метнуо.
0274 А пружи му четири пешкира,
0275 Сва четири око паса баци,
0276 Па му јоште са дората каже:
0277 »Селам ти је оправила Фате,
0278 Ак’ изнесеш Коњевића Јелу,
0279 Не пронеси на град на Удбину,
0280 Наврати је до Бунића б’јела,
0281 Да је Фате види диздарева,
0282 Је ли л’јепа, колико је кажу,
0283 Је л’ висока, колико је кажу!«
0284 Њему Ђулић вели са ђогата:
0285 »Подај селам у Бунићу Фати:
0286 Ак’ изнесем Јелу Коњевића,
0287 Свратићу је до Бунића б’јела!«
0288 То рекоше, па се растадоше.
0289 А кад Ђулић поље преметнуо,
0290 До вребачког кланца дотјерао
0291 Нешто дана ноћца освојила,
0292 Види бајра, с ђогатом с’ разговара:
0293 »Сад, мој ђого, десно крило моје.
0294 Сад куд ћемо брате окрећати?
0295 На нама је турска ђеисија,
0296 Не моремо Сењу каменоме.
0297 Гдје ћу наћи катанско од’јело?
0298 Хајдмо, ђого, на Врхове кули,
0299 И до побра аге врховскога,
0300 У њег доста има ђеисије!«
0301 Па окрену аги врховскоме.
0302 Вид’ Ђулића, вид’ коња ђогата;
0303 Ил по ноћи, ил по дану било,
0304 Вију вуци, гракћу гавранови,
0305 А Ђулић се с ђогом разговара,
0306 Да с’ не плаши вука ни гаврана,
0307 Док је жива на Ђулићу глава.
0308 Тако кули б’јелој дојездише,
0309 Име викну аги врховскоме,
0310 А Врховац рано уранио,
0311 Па кад видје Ђулић-бајрактара,
0312 Скочио се, кулу оставио,
0313 Ђулић аги селам довикнуо,
0314 Врховац му селам прихватио,
0315 Па се грле, питају за здравље.
0316 Кад рекође, да су здраво били,
0317 Уведе га кули у одаје.
0318 Кад сједоше један код другога,
0319 А Врховац толу поставио.
0320 Кад се оба понапише пића,
0321 Пита ага Ђулић-бајрактара:
0322 »Куд си пошо, Богом побратиме?«
0323 Њему Ђулић вели бајрактаре:
0324 »Пођох, побро, Сењу каменоме,
0325 Рад Јелице Коњевић-сердара,
0326 Ја изн’јети Јелу Коњевића,
0327 Ја код Сења кости оставитги!«
0328 Њему каже Врховац Алага:
0329 »Давор побро, Ђулић бајрактару,
0330 Ми како смо освојили Лику,
0331 Од Сења се оженили н’јесмо,
0332 Осим сама Муја кладушкога!
0333 Ако ’ш, побро, мене послушати,
0334 Врати ђога натраг на Удбину.«
0335 Њему вели Ђулић бајрактару:
0336 »Не будали, Врховац Алага!
0337 Умр’т има, вратити се нема,
0338 Веће тражи катанско од’јело!«
0339 Тако с’ један с другим преговара,
0340 Пију пиће, а до подне дана.
0341 Када сунце превалило подне,
0342 Даде ага катанско од’јело,
0343 Те се спреми Ђулић-бајрактару,
0344 И ђогат спреми у авлију.
0345 Врховац му метну брашљеницу,
0346 Да вечера код Сења камена,
0347 Ђулић сађе до коња ђогата,
0348 Па заврну сињу кабаницу,
0349 На главицу врже кукуљицу,
0350 Па узјаха код авлије ђога:
0351 »Еј довале, Врховац Алага!«
0352 А заплака ВрховацАлага,
0353 Њему Ђулић вели бајрактару:
0354 »Не плач, побро, женска глава н’јеси.
0355 Нег’ чуј, побро, Врховац Алага,
0356 Слушај, побро, кули на одаји.
0357 Одсад, побро, док се роди сунце,
0358 Слушај, побро, на Сењу топове.
0359 А кад пукну на Сењу топови,
0360 Отпукнуће на Оточцу б’јелу.
0361 Ак’ се бројиш, да си мушка глава,
0362 Зајаш’ ждрала, тегли низ Врхове,
0363 Низ Врхове до воде Гашчице,
0364 Па одбрани побратима свога,
0365 Од сердара бана оточкога!«
0366 Њему вели Врховац Алага:
0367 »Куку, побро, Ђулић бајрактару!
0368 Да ти сађеш до воде Гашчице,
0369 Не би с’ бојо оточкога бана,
0370 Јер ће т’ ага сатјерати ждрала!«
0371 То рекоше, па се растадоше.
0372 Ђулић тјера низ Врхове ђога,
0373 Па их пређе, до Гашчице сиђе,
0374 На ћуприју натјера ђогата,
0375 На ћуприју бана оточкога,
0376 Па је пређе, кроз Оточац пође,
0377 Кога срета, за здравље не пита,
0378 Јере мисле, сердар на ђогату;
0379 Из Оточца до Брлога сађе,
0380 Брлог прође, до Вратника сађе.
0381 У том жарко отпочело сунце,
0382 Ђулић сјаха на Вратнику ђога,
0383 Привеза га, скиде брашљеницу,
0384 Па сам пије, сам се разговара,
0385 Ђогату је зопцу натакнуо.
0386 Док се Ђулић понапио пића,
0387 Тамам ноћи по поноћи прође,
0388 Скочио се, поведе ђогата,
0389 Он га води низ Вратник-планину,
0390 Па га сведе до Сења камена,
0391 А још зоре од истока нема.
0392 Покрај Сења поведе ђогата,
0393 Па до куле Коњевић-Михајла.
0394 Кулу прође, до чардака сађе,
0395 Чардак прође Јован-харамбаше.
0396 Кад га сведе до воде Травице,
0397 Ђулић хода, а ђогата вода,
0398 Са својим се ђогом разговара:
0399 »Давор ђого, десно крило моје!
0400 Сад кад сване, а огране сунце,
0401 А устане Коњевић Михајло,
0402 И устане седам Коњевића,
0403 И устане Јован харамбаша
0404 И устане тридесет стражара,
0405 Свак ће рећи: ено бајрактара!
0406 Како ћемо, оба крила моја,
0407 Јер нам Јеле Коњевића нема,
0408 А без Јеле помицања нема,
0409 Сваком ’шо, ђога, стати на бранику!«
0410 Тако с’ бајро с ђогом разговара.
0411 Вр’јеме мало, за дуго не било,
0412 Стаде звека крај авлије б’јеле,
0413 Стаде звека на ату једеку,
0414 Једек није Коњевић-Михајла,
0415 Него Јеле, Коњевић-сердара,
0416 Грошћу њојзи на грлу ђердани,
0417 На њој диба шкрипи и кадифа,
0418 А под њоме локћу цоколице,
0419 Одозгор су златом нађулане,
0420 А од оздо срмом потковане;
0421 У џепове увлачила руке,
0422 Шерјен перјен до воде Травице.
0423 Кад Ђулића видје и ђогата,
0424 Запјевала Јеле Коњевића:
0425 »Благо сунцу и сјајном мјесецу,
0426 Јер се сунце свако јутро рађа,
0427 А мјесец се често помлађује;
0428 Благо Јели Коњевић-сердара,
0429 Кад ја видим Ђулић-бајрактара!«
0430 Дође бајру, па га пригрлила.
0431 Њојзи Ђулић вели бајрактару:
0432 »Давор Јеле, позлаћена грано!
0433 Прихват’, Јеле, за кајас ђогата!
0434 Да притегнем четири колана.«
0435 А кад Јеле прихвати ђогата,
0436 Колан стеже Ђулић бајрактару,
0437 Како л’ стеже, како ли га веже,
0438 Све га цика стоји од колана.
0439 Њему вели Јеле код ђогата:
0440 »О мој бајро, не кидиши ђогу!«
0441 А вели јој Ђулић код ђогата:
0442 »Немој, Јеле, позлаћена грано!
0443 Јер је брдо уз Вратник планину.
0444 А ти зора не знаш ђогатова!«
0445 То јој рече, а узјаха ђога:
0446 »Пруж’дер руку, позлаћена грано!«
0447 Јеле њему обје отиснула.
0448 Кад је Ђулић баци на ђогата,
0449 Па припаса уза се дјевојку,
0450 Ђулић Јели на ђогату каже:
0451 »Прихват’ руке око паса мога!«
0452 Ото рече, па отишће ђога
0453 До чардака Јован-харамбаше.
0454 Чардак прође, па до куле дође,
0455 Те под кулом устави ђогата.
0456 Сам се Ђулић собом разговара:
0457 »Боже драги, што ћу и како ћу!
0458 Ал ћу носит’ Коњевића Јелу,
0459 А без знања Коњевић-сердара?
0460 Дај однеси од Сења Јелицу,
0461 Рећи ће ми Коњевић Михајло:
0462 »»Вид’ дер хвале Ђулић-бајрактара,
0463 Ноћи сађе, па украде Јелу!«
0464 Тако мене не родила мајка,
0465 Веће шајка што ђогата мога,
0466 Ако викнут Михаила не ћу!«
0467 Па повика са коња ђогата,
0468 А на име Коњевић-Михајла:
0469 »О сердару, Коњевић-Михајло!
0470 Рећи немој, да сам преварио!
0471 Ево мене и коња ђогата,
0472 Ево Јеле на ђогату моме!«
0473 Па повади обје пушке мале.
0474 Кад пукоше обје пушке мале,
0475 Прсну срча Коњевић-Михајла
0476 По јатаку Коњевић-Михајла.
0477 А кад скочи Коњевић-Михајло,
0478 Па завија попут горјаника,
0479 За њим скочи седам Коњевића,
0480 А са куле мужар опалише,
0481 Подвикнуше Јован-харамбашу,
0482 Од чардака огањ оборише,
0483 А на Сењу надуше топови,
0484 Оде јека на Вратник-планину,
0485 На Оточцу дрмнуше топови!
0486 Ђулћ викну свог коња ђогата:
0487 »Давор ђого, десно крило моје!
0488 Сватови смо, без галаме н’јесмо,
0489 Сад понеси Ђулић-бајрактара,
0490 Па прислони уз Вратник-планину,
0491 Таког кланца већ до Сења нема!«
0492 Сад потјера Коњевић Михајло,
0493 За њим тјера седам посебаца.
0494 Ко год коња има на јаслама,
0495 Свак појаха, на планину пође.
0496 Сви Сењани гоне бајрактара,
0497 Сви Сењани именом га вичу:
0498 »Стан, Ђулићу, утицања нема!
0499 Ви како сте населили Лику,
0500 А ми Сења покрај сињег мора,
0501 Од Сења се оженили н’јесте,
0502 Не ћеш ни ти, Ђулић-бајрактаре!«
0503 Тако с’ гоне уз Вратник планину.
0504 Сваки хајван носи сахибију,
0505 Добар зеле носи засобицу.
0506 Ал потешка Јеле Коњевића,
0507 Изнесе је на Вратник планину;
0508 Док изађе на поље брлошко
0509 Ђогат стаде, помакнут не може;
0510 Ђулић фрци из седла ђогату,
0511 И Јелицу баци са ђогата,
0512 Па јој вели Ђулић-бајрактару:
0513 »Водај, Јеле, позлаћена грано!
0514 Црче ђого, вјеру ти задајем!«
0515 Плаће Јеле, а вода ђогата,
0516 Сједе Ђулић на студену ст’јену.
0517 Помоли се Коњевић Михајло,
0518 И за њиме седам посебаца,
0519 А за њима сви бутун Сењани.
0520 Вид’ Ђулића, у мисли удари!
0521 И у мисли на ноге скочио,
0522 Па он хашу скиде са ђогата,
0523 А црвена хаша ђогатова,
0524 Па за палу Ђулић прихватио,
0525 Те он с’јече хашу ђогатову,
0526 Разноси је по ст’јенам студеним.
0527 Кад разбаци на четири стране,
0528 По Вратнику зацрвени ст’јене.
0529 Кад с’ помоли Коњевић Михајло,
0530 Па погледа на врх на планину,
0531 Све с’ црвене по Вратнику ст’јене,
0532 А Михајло устави кобилу,
0533 Па он дјецу и Сењане викну:
0534 »Не помич’те на врх на планину,
0535 Јер је хила бега удбињскога,
0536 Јер су Турци капе поскидали,
0537 А за ст’јене јесу запанули,
0538 Посло бајра до воде Тавице,
0539 Да понесе Јелу Коњевића,
0540 Па да пукне из пушака малих,
0541 Да поведе уз планину наске;
0542 Сад ће Лика грлом подвикнути,
0543 А низ Вратник ударити Турци,
0544 Нас Сењане извијати вуци!«
0545 Михајло се натраг повратио,
0546 Све Сењане натраг повратио.
0547 Сад да видиш Ђулић-бајрактара:
0548 »Давор Јеле, позлаћена грано,
0549 Дедер холбу скини са ђогата!«
0550 Сједе Ђулић, хладно пије пиће,
0551 Јеле хода, а ђогата вода.
0552 Тамам било у рачнско доба,
0553 Кад Михајло Вратник опколио,
0554 Док испаде на поље брлошко.
0555 Кад испаде на поље брлошко,
0556 Пуца пушка, вичу бајрактари.
0557 А кад ђого опази Михајла,
0558 Копа ђого и десном и л’јевом.
0559 Када Ђулић ђога опазио,
0560 Лети бајро до коња ђогата:
0561 »Мореш, ђого, оба крила моја?«
0562 На ђогату седло притиснуо,
0563 На ђогату Јелу подигнуо,
0564 Загрнуо сињу кабаницу,
0565 Па замота Јелу Коњевића.
0566 На главу јој врже кукуљицу,
0567 Па полетје уз поље брлошко.
0568 Добра ђога Ђулић-бајрактара,
0569 Как’ их води уз поље брлошко!
0570 Оточани и Сењани вичу:
0571 »Сад чувајте града и чаршије,
0572 Ето бајра, гдје однесе Јелу!«
0573 Оточани на ноге скочише,
0574 А оточки пукоше топови,
0575 По Оточцу викнуше телали:
0576 »Свак нек чува пута и Оточца,
0577 Ђулић носи Јелу Коњевића!«
0578 Тешке граје по Оточцу б’јелу!
0579 Јер све један другог довикује:
0580 »Гле, Турчина, Ђулић-бајрактара!«
0581 Види Ђулић, успињања нема,
0582 У Оточац притиснули Крањци,
0583 Кроз њих Ђулић натјера ђогата,
0584 А загрну сињу кабаницу,
0585 На главицу врго кукуљицу.
0586 Ко га срета, за здравље не пита,
0587 Не’ се клоне пута од ђогата.
0588 Види среће Ђулић-бајрактара,
0589 Кроз Оточац гдје протјера ђога!
0590 Када Ђулић забаци Гашчицу,
0591 А Сењани дрмну до Оточца,
0592 Све Сењани Оточне вичу:
0593 »Видје л’ бајра и коња ђогата?
0594 Свако виче: »Опазио н’јесам,
0595 »А камо ли очима видио!«
0596 Тешко скачу на стране четири,
0597 Док ста вика Луце крчмарице:
0598 »О Сењани, жалосна вам маја!
0599 Не траж’те га по Оточцу б’јелу,
0600 Јер тако ми свију молитава,
0601 Прође Ђулић и пронесе Јелу!
0602 Ја се млада бијах забавила,
0603 Дајућ, пиће код своје пивнице,
0604 Преко ока јесам погледала,
0605 Гдјено сердар наскака ђогата,
0606 А разгрн’о сињу кабаницу,
0607 На главицу врго кукуљицу,
0608 Двоје ноге висе низ ђогата –
0609 Туде сам семало зачудила;
0610 Оно ј’ ваљда Ђулић бајрактару.
0611 Већ летите мосту и ћуприји!«
0612 Кад Сењани мосту допадоше,
0613 Ђулић мамна управио ђога
0614 Низ Врхове, аги врховскоме.
0615 Пуца пушка, дрмнуше топови,
0616 Сад да ти је било погледати:
0617 Оточани за њим ударише.
0618 Кад се сила метну на уморна,
0619 Опет ђого суста уз Врхове.
0620 Кад му ђого суста уз Врхове,
0621 Оточани Власи достигоше,
0622 Ђулић с’ брани из пушака малих
0623 А спомиње агу врховскога:
0624 »Куку побро Врховац Алага;
0625 Камо т’ хвала, жалосна ти маја,
0626 Јеси л’ реко до Гашчице саћи,
0627 Одбранити побратима свога
0628 Од сердара, оточкога бана!«
0629 Тако вије, а спомиње побра.
0630 Вр’јеме мало, ни дуго не било,
0631 Стаде вика аге врховскога
0632 На ждралину, низ Врхове равне,
0633 Пореди му Вејсил Мехмед-ага,
0634 А за њиме дв’јеста Врховљана:
0635 То је чета аге врховскога.
0636 Кад Ђулића видје и ђогата,
0637 Врховац га са ждралима виче:
0638 »Тјерај ђога до ждралина мога,
0639 Па се не бој оточкога бана,
0640 За живота аге врховскога!«
0641 Сад да ти је било погледати!
0642 Лако ј’ гонит Ђулића и ђога,
0643 Ал ’ је мучно агу врховскога,
0644 И уз њега дв’јеста Врховљана!
0645 Оточани кад агу видјеше,
0646 Оточани коње уставише
0647 Јере агу знаду врховскога,
0648 У Врховца успињања нема.
0649 Када Ђулић доскака ждралину,
0650 Викну њега Врховац Алага:
0651 »Гони, побро, на Врхове ђога!
0652 А ја одох до Гашчице саћи!
0653 Тјера Ђулић уз Врхове ђога,
0654 Одбрани га Врховац Алага,
0655 А потјера ага Оточане.
0656 Редом рђа по јунацим’ хода;
0657 Док истјера до воде Гашчице,
0658 Дван’ест ага стече рањеника,
0659 Па се кули на Врхове врати.
0660 Када кули на Врхове дође,
0661 Па он уђе у кулу камену,
0662 Ђулић пије, а точи Јелица,
0663 Врховац га руком пригрлио:
0664 »Чуј, мој побро, Ђулић-бајрактару,
0665 Ал’ ти бахта ни јунаштва нема
0666 О Ђулићу у жива Турчина;
0667 Гдје сам сађе и изнесе Јелу!«
0668 Тако с’ један с другим преговара.
0669 Већ дан прође, тамна ноћца дође,
0670 Туде бајро дана дочекао,
0671 А вели му Врховац Алага:
0672 »Побратиме, Ђулић-бајрактару!
0673 Хоћеш, побро, купити сватове?
0674 Хоћемо ли на град удбину,
0675 Водит Јелу Коњевић-сердара,
0676 До оџака бега удбињскога?«
0677 Њему Ђулић вели бајрактару:
0678 »Не будали, Врховац Алага!
0679 Ево т’ вјера Ђулић бајрактара,
0680 Тог Турчина, побратиме, нема,
0681 Да га води у сватове барјо;
0682 Сам сам сишо, сам извео Јелу,
0683 Сам је носит Ђулић-бајрактару!«
0684 Па он скиде каурско од’јело,
0685 На се турску врже ђеисију.
0686 Кад се Ђулић спреми бајрактару,
0687 Сађе Ђулић, а саведе Јелу,
0688 У авлији узјаха ђогата,
0689 А побро му набаци дјевојку.
0690 Када баци на коња дјевојку:
0691 »Еј довале и још ејсахтиле!«
0692 Тисну Ђулић од Врхова ђога,
0693 Вав’јек пије, вав’јек подвикује,
0694 Вазда пали из пушака малих
0695 Од Врхова до Бунића б’јела.
0696 Кад извали на поље бунићко,
0697 Двоји пути на раскрижју били,
0698 Једни иду к Бунићу камену,
0699 Једни иду на гад на Удбину.
0700 На раскрижју устави ђогата,
0701 Па се својим ђогом разговара:
0702 »Давор ђого, оба крила моја!
0703 Сад куд ћемо брате окрећати?
0704 Ал Удбини, ал Бунићу б’јелу?
0705 Прођи Бунић, ајде на Удбину
0706 Оста хатор у Бунићу Фати,
0707 Да не свратим на Бунић Јелицу;
0708 Сврати Јелу до Бунића б’јела,
0709 Ваља ми је поклонит диздару.«
0710 Па се смисли Ђулић на ђогату:
0711 »Волим Јелу свратит до Бунића,
0712 Него Фати хатор искварити.«
0713 Вид’ Ђулића, жалосна му маја!
0714 Превари се, уједе га гуја,
0715 Па бунићу окрену ђогата;
0716 Кад с’ помоли до Бунића б’јела,
0717 Бунићани виде бајрактара,
0718 Гдје он носи Јелу Коњевића;
0719 Иду кули бунићког диздара,
0720 Свак да види Јелу Коњевића.
0721 Све с’ састали момци и дјевојке,
0722 Сејре бајра, сеире Јелицу.
0723 А кад бајро доскака ђогата,
0724 Селам викну, прихватише Турци.
0725 Сад да видиш бунићког диздара,
0726 Кад полетје, па прихвати ђога,
0727 Па он викну Ђулић-бајрактара:
0728 »Ој Ђулићу бега удбињскога!
0729 Сад ја знадем, да си мушка глава,
0730 Да ти бахта ни јунаштва нема,
0731 Од Ђулићу, у жива Турчина!«
0732 А кад Ђулић те разм’је р’јечи,
0733 Он Јелицу са ђогата баци:
0734 »Сад ти џаба Јеле Коњевића!«
0735 Кад му даде Јелу Коњевића,
0736 Онда диздар вели бајрактарау:
0737 »Застав’ бајро код авлије ђога,
0738 Док изведем из куле Фатију,
0739 Па је баци за се на ђогата,
0740 Па је носи на град, на Удбину,
0741 Ој Ђулићу, па се жени Фатом!«
0742 Њему Ђулић вели бајрактаре:
0743 »Не будали бунићки диздару,
0744 Волио би Ђулић погинути,
0745 Нег’ ти сада понијети Фату
0746 Без ајана, бега удбињскога!«
0747 Те од куле отишће ђогата.
0748 Сад да видиш големе жалости,
0749 Како Јеле кука Коњевића,
0750 Како кука, како ли набраја,
0751 Би студене заплакале греде,
0752 Камо л’ не би Ђулић бајрактару:
0753 Гле, Ђулићу сузе ударише.
0754 Право Ђулић на град на Удбину.
0755 Ја кад Ђулић к Мустај-бегу дође,
0756 Њега пита у конаку Лика:
0757 »Гдје си, бајро, три четири дана,
0758 Да те бегу удбињскоме нема;
0759 Јеси л’ био у Бунићу б’јелу,
0760 Пио пиће, а гледао Фатију?«
0761 Онда Ђулић вели бајрактаре:
0762 »О Мустај-бег, дирек од Удбине!
0763 Н’јесм пио у бунићу пиће,
0764 Н’јесам пио ни гледо дјевојке,
0765 Нег’ сам ишо Сењу каменоме!«
0766 Све му Ђулић по истини каже,
0767 Како га је диздар расрдио,
0768 За Јелицу Коњевић-сердара:
0769 »Баш сам Сењу ишо каменоме,
0770 Изво Јелу Коњевић-сердара,
0771 Поклонио бунићком диздару,
0772 Мени диздар поклонио Фату.«
0773 Када беже те разум’је р’јечи,
0774 Лика цикну, бајрактара викну:
0775 »Што то, бајро, жалосна ти маја,
0776 Бојиш ли се салаџаку своме,
0777 Што си дао Јелу Коњевића,
0778 А до вјеру, да ћеш је узети!«
0779 Врло мучно било бајрактару.
0780 Кад дан прође, тамна ноћца дође,
0781 Кад свануло, сунце огрануло,
0782 Сједи Лика џаму код пенџера,
0783 Уз Крбаву коњиц помолио
0784 А на вранцу к’о на горјанику,
0785 Вија му се мотка јасенова,
0786 У њој с’ види књига направљена, -
0787 Тад Мустај-бег викну бајрактара.
0788 Када Ђулић у одају уђе,
0789 Заче њему беже говорити:
0790 »Дођ’ да видиш само коњаника,
0791 Како јаше уз Крбаву вранца,
0792 Ал’ је Турчин, ал је турска раја,
0793 Ал’ је Маџар од Сења влашкога?«
0794 А кад Ђулић оком погледао:
0795 »О Мустај-бег, дирек од Удбине!
0796 Нит’ је Турчин, нит је турска раја,
0797 Већ је Маџар од Сења влашкога.«
0798 Гле Маџара, кад дојаха ата,
0799 Вранца сјаха, у конак униђе.
0800 Када Маџар у одају уђе,
0801 Бега двори тридесет делија,
0802 Маџар уђе, »Добро јутро« викну,
0803 Мустај-бегу руци полетио,
0804 Па с’ иступи, у одаји викну:
0805 »Мустај-бег, лички поглавару!
0806 Право мени у одаји кажи,
0807 Које ти је Ђулић бајрактаре,
0808 Да му книгу направљену дадем!«
0809 Када Ђулић разумио р’јечи,
0810 Ђулић викну, ко да јелен рикну:
0811 »Чуј Маџару, од Сења камена!
0812 Ако тражиш Ђулић-бајрактара,
0813 Ово ј’ глава, што с тобом говори.«
0814 Њему Маџар пође у одаји:
0815 »На, Ђулићу, књигу направљену,
0816 Види, бајро, што ти запов’једа!«
0817 А кад Ђулић књигу прихватио,
0818 Па је дао бунићком диздару,
0819 »Вид’ дер беже, што у књизи пише!«
0820 Кад мустај-бег књигу прихватио,
0821 Што му пише Коњевић Михајло:
0822 »Ето т’ књига Ђулић бајрактару!
0823 Ни ту т’ бахта, ни јунаштва нема,
0824 Док сам сађе и однесе Јелу,
0825 Ашићаре поведе Сењане; -
0826 Бог ти даде, и изнесе Јелу,
0827 Ал, Турчине, Ђулић-бајрактару!
0828 Ја сам чуо и хабер узео,
0829 Да с’ у Бунић навратио Јелу,
0830 Па је дао бунићком диздру,
0831 Пазарио Јелу за Фатију,
0832 То ти никад пребољети нећу,
0833 Што си, бајро, уцвилио Јелу;
0834 Да с’ је за се нићах учинио,
0835 Ево т’ вјера Коњевић-Михајла,
0836 Узјахо бих кусу бедевију,
0837 И подиго седам посебаца,
0838 Дошо бих ти у погоде, бајро,
0839 Ашићаре на град на удбину,
0840 Нек с’ спомиње док је Сења б’јела!
0841 А чуј, бајро, бега удбињскога!
0842 Сад ћеш, бајро, на мејдан изаћи,
0843 Седам браће, седам Коњевића,
0844 И сердару Коњевић-Михајлу;
0845 Ја ’ш затрти племе Коњевића,
0846 Ја ћемо ти одрезати главу!«
0847 А кад Ђулић чуо бајрактару,
0848 Он повика бега удбињскога:
0849 »О Мустај-бег, дирек од Удбине!
0850 Ја сам за то поклонио Јелу
0851 Рад мејдана осам Коњевића!«
0852 Ја што пише Коњевић Михајло:
0853 »Рок недјеља, мејдан понедјељак,
0854 До мејдана три четири дана,
0855 Па кад пођеш са Удбине, бајро,
0856 Наврат’ ђога до Бунића б’јела,
0857 Повед’ Фату бунићког диздара,
0858 Па ћемо је у мејдан метнути,
0859 Да видимо диздареву Фату,
0860 За што с’ моју пазарио Јелу!«
0861 А кад беже књигу разгледао,
0862 Ђулић викну бега удбинскога:
0863 »Ту остављај, а другу направљај,
0864 Што ће Ђулић писат’ бајрактаре:
0865 »»Ето т’ књига, Коњевић Михајло!
0866 Водај шајку крај воде Гашчице
0867 Саћ’ ће Ђулић и савести Фату,
0868 Ја л’ ћемо ми мејдан под’јелити,
0869 Ја л’ ниј’ бајра бега удбињскога!
0870 Ја л’ код Сења осам Коњевића!««
0871 Кад му таку књигу направио,
0872 Метну беже руку у џепове,
0873 Барју пружи четири цекина.
0874 Ђулић даде Шокцу у одаји:
0875 »Де прихвати, па се напиј вина!
0876 Напиј вина, пром’јени опанке,
0877 Нек ти није залуд попудбина!«
0878 Њему Влаше добро захваљује.
0879 Да видимо бега удбињскога,
0880 Гдје Ђулићу вели бајрактару:
0881 »Мени, бајро, у колан ђогата,
0882 Рад мејдана осам Коњевића!«
0883 Изво Ђулић на Крбаву ђога,
0884 Сјетан хода а ђогата вода,
0885 А Мустај-бег за дивит прихвати,
0886 Сад бег књиге на кољену шара:
0887 Једну шаље до Рибника б’јела,
0888 А на руке бегу рибничкоме:
0889 »Спемајте се до прве суботе,
0890 Ваља нама до Гашчице саћи
0891 Рад мејдана Ђулић-бајрактара,
0892 И мејдана осам Коњевића!«
0893 Ту оправи, а другу направи
0894 До Новога Боснић Мехмед-аги,
0895 Ту оправи, а другу направи
0896 До Госпића аги Куртагићу;
0897 Ту оправи, а другу направи
0898 До на Плочу Плочанин-Алаги,
0899 Ту оправи, а другу направи
0900 До Грачаца Хасан-Челебића,
0901 Ту оправи, а другу направи
0902 До Радуча Кумалић-Мујаги,
0903 Ту оправи, а другу направи
0904 Турјанскоме Муршић-бајрактару,
0905 Ту оправи, а другу направи
0906 А на Врану Вранчић Али-бегу,
0907 Ту оправи, а другу направи,
0908 Седамдесет и седам паланки
0909 Седамдесет и седам ајана,
0910 Сваком беже књигу направио,
0911 Свак’ да тегли у прву суботу,
0912 На Крбаву до воде Црваче.
0913 А кад беже књиге оправио,
0914 Вид’ Ђулића, види Мустај-бега!
0915 Све дан по дан освану субота,
0916 Црне земље стаде тутњавина,
0917 Сваког кланца стоји гудљавина.
0918 Када која окида кубура,
0919 Стаде вика бега удбињскога,
0920 Јер он виче седам Мемичића:
0921 »Нос’те чадор Мустај-бега свога,
0922 Разапните код воде Црваче!«
0923 А кад браћа чадор санесоше,
0924 Опет виче беже од Удбине:
0925 »Де, Ђулићу, саведи ђогата,
0926 Снеси бајрак а саведи ђога,
0927 Удари га код воде Црваче,
0928 Узми авдест код воде Црваче,
0929 Бајро, клањај четири рећата,
0930 А рад бахта и мејдана свога;
0931 Још опали обје пушке мале!«
0932 Ђулић сађе и саведе ђога,
0933 Клања барјо четири рећата,
0934 Удри бајрак код воде Црваче,
0935 Узе авдест код воде Црваче,
0936 Па опали обје пушке мале.
0937 Ето Лика на коњу голубу,
0938 Па уз бега још шест бајрактара,
0939 Па уз бега тридесет делија,
0940 Па за њиме дван’ест поводника,
0941 А за њима шест стотин’ нефера,
0942 А за овим даулхана млати.
0943 А кад беже до чадора сађе,
0944 Коња сјаха, под чадор дрнуо,
0945 Из капије коњик испануо,
0946 То је глава удбињског диздара,
0947 За њим скаче чет’рст коњика.
0948 Па се сиња магла подигнула,
0949 Јере јаше гази Ћејван-ага,
0950 За њим скачу два близанца сина,
0951 Па уз њиха шездесет коњика,
0952 А ста ларма јасних даулбаза,
0953 А од куле Глумца Осман-аге,
0954 Из њега шездесет коњика.
0955 И тај бегу у чадору сађе.
0956 Стаде ларма јасних даулбаза
0957 А од куле Козлић-Хурем-аге
0958 Уз њег седам скаче посебаца,
0959 Три Марића, четири Златића,
0960 Па за њима шездесет коњика.
0961 Па ста вика јасних даулбаза:
0962 Са Крбаве Ограшевић Але,
0963 Па сто два’ест за њим коњаника;
0964 А ста вика јасних дуалбаза,
0965 Са Врхова аге врховскога,
0966 Двјеста за њим дрма коњаника.
0967 А ста ларма јасних даулбаза
0968 Од Новога, Бонсић Мехмед-аге,
0969 Пореди му Зенковић Алага
0970 Па му десни Четић Осман-ага
0971 Шест бајрака шест стотин коњика;
0972 Па ста вика јасних даулбаза
0973 Од Радуча Кумалић-Мујаге,
0974 За њим осам дрма посебаца;
0975 Па ста вика јасних даулбаза
0976 А са Вране Вранић Али-бега,
0977 За њим скчае седам посебаца.
0978 Седамдесет још седам ајана,
0979 Свак се сави на Крбаву Лици;
0980 Кад рекоше, да се састадоше,
0981 Стаде ларма јасних даулбаза,
0982 Три бајрака, триста коњаника,
0983 Јер је глава Тале Личанине,
0984 Пореди му дели бјесни Лука
0985 Бјесни Лука с корјенићког бука.
0986 Л’јеви друже млад Ресуловићу,
0987 За њим дрма триста коњаника,
0988 Пола Влаха а пола Турака,
0989 Влах и Турчин напоредо скачу,
0990 А води их Тале Личанине.
0991 А кад Тале Мустај-бегу сађе,
0992 Питао га лички Мустај-беже:
0993 »Јеси л’ Тале, личко погледање,
0994 Јеси л’, Тале, сваког искупио?«
0995 Њему вели Тале Личанине.
0996 »Јесам, Лика, већ војника нема!«
0997 А Мустај-бег за дивит прихвати,
0998 Пише беже на Крбави војску, -
0999 Тамам војске за осам хиљада.
1000 Кад Мустај-бег саставио војску,
1001 Он Ђулићу викну бајрактару:
1002 »Дедер, бајро, сад јаши ђогата,
1003 Прва ј’ твоја поћи, бајрактару.«
1004 А кад Ђулић узјаха ђогат,
1005 Мустај-беже дову учинио,
1006 А Личани ате узјахаше.
1007 Пође Ђулић низ Крбаву б’јелу,
1008 За њим глава бега удбињскога.
1009 Кад дођоше у Бунић камени,
1010 По бунићу падоше Личани,
1011 Ђулић кули бунићког диздара,
1012 И с њим глава личког Мустај-бега,
1013 А диздар их добро дочекао.
1014 Ноћ ноћише, зору подранише,
1015 Из бунића Фату поведоше;
1016 Пође Фата, Јелица остаде.
1017 Сад да чујеш на кули Јелице,
1018 Како кука, гледа бајрактара,
1019 Како бајра расплакати не ће!
1020 Оде с ђогом низ поље бунићко,
1021 Да одмакне, да не чује Јеле.
1022 Путујући дошли на Врхове,
1023 По Врховим’ падну на конаке,
1024 А Мустај-бег аги врховскоме,
1025 На Врховим’ конак учинише.
1026 Кад свануло, сунце огрануло,
1027 Понедјељак јутро освануо,
1028 Сви војници под кулом каменом,
1029 Спремише се, Фату поведоше
1030 Низ врхове, до воде Гашчице.
1031 Кад с’ помоле до воде Гашчице,
1032 Угледаше оточкога бана,
1033 Гдје је диго обадва котара,
1034 Све Приморје покрај сиња мора,
1035 Тамам војске дванаест хиљада.
1036 Код Гашчице чадор разапео:
1037 Ту су глиде, метнули параде,
1038 Седам с’ ата крај шатора вода,
1039 Седам ата, седам Коњевића,
1040 Јандал куса Коњевић Михајла.
1041 А кад беже притјерао војску,
1042 Стаде вика оточкога бана,
1043 По имену викну Мустај-бега:
1044 »Мој Мустај-бег, дирек од Удбине!
1045 Дедер Лика устави голуба,
1046 Не помичи, не замећи кавге!
1047 Није кавга оточкога бана,
1048 Ни ајана бега удбињскога,
1049 Већ је мејдан Ђулић-бајрактара
1050 А и наших осам Коњевића!«
1051 А Мустај-бег устави голуба,
1052 Он устави удбињске ајане,
1053 А ајани уставише војску,
1054 Па стадоше један код другога,
1055 Бајрактари један уз другога,
1056 А све браћа један крај другога:
1057 Најпре стаде седам Мемичића,
1058 До њих стаде седам Козличића,
1059 До њих стаде седам Куртагића,
1060 До њих стаде седам Враничића,
1061 До њих стаде осам Кумалића.
1062 Када беже наредио војску,
1063 Стаде вика Коњевић-Михајла
1064 По имену дозивљује Ђулића:
1065 »Дер, Ђулићу, сад појаши ђога,
1066 И поведи до Гашчице Фату«.
1067 А кад Ђулић појаха ђогата,
1068 Пред њим пође низ поље дјевојка,
1069 Плаче Фате, а сузе прољева.
1070 Кад на миру доведе дјевојку,
1071 Сједе Фате у зелену траву,
1072 Оде Ђулић, поскака ђогата
1073 До шатора Коњевић-сердара.
1074 А кад Ђулић до шатора сиђе,
1075 Седам браће пије Коњевића,
1076 Код њих пије од Оточца бане;
1077 Бана двори дванаест хусара.
1078 А кад Ђулић«добро јутро« викну
1079 Михајло му јутро прихватио:
1080 »Да с’ нездраво Ђулић бајрактаре,
1081 Нит’ здрав био,нит се веселио,
1082 Сјаш’ де ђога, да се напијемо,
1083 Ни у твоје ни у моје здравље,
1084 Већ у једно главно изгубљење,
1085 По несрећи могу обојице!«
1086 Њему Ђулић вели са ђогата:
1087 »Чуј сердару, Коњевић Михајло!
1088 Н’јес ме звао до воде Гашчице,
1089 Н’јес’ ме звао, да се кумујемо,
1090 А у кумству да се напијемо,
1091 Већ с’ ме звао, да се огледамо.
1092 Нег’ устани, да се огледамо,
1093 Јер тиј’ вјера Ђулић-бајрактара,
1094 Ако куцнем код чадора ђога,
1095 Потрћу ти боце по столици,
1096 Добра т’ бити код чадора не ће!«
1097 Кад то чуо од Оточца бане,
1098 Викну бане Коњевић-сердара:
1099 »Коњевићу, не замећи кавге!
1100 Ето тебе, ето бајрактара,
1101 Д’јел’те мејдан код воде Гашчице,
1102 А без кавге оточкога бана!«
1103 Своју дјецу Михајло повика:
1104 »Дјецо моја, оба крила моја!
1105 Како ћете срећу окушати!«
1106 Дјеца муче, ништа не говоре.
1107 А Михајло опет повикао:
1108 »Како ј’ кога породила мајка
1109 Тако ћете мејдан под’јелити!«
1110 Па Николу из све главе викну:
1111 »Де, Никола, узјаши дорина!«
1112 А Никола на ноге скочио,
1113 Код чадора ата зајахао,
1114 Те у мејдан оба истјераше,
1115 А до Фате бунићког диздара.
1116 Нико гледа са дората Фату,
1117 Заклања се руком и рукавом,
1118 Па завика Коњевић Никола:
1119 »Како ћемо мејдан под’јелити?«
1120 Њему Ђулић вели бајрактару:
1121 »Ти пробери, Коњевић Никола,
1122 Ваше звање, ваше обирање,
1123 Рећи немој, да сам преварио?«
1124 Док ста вика Коњевић-Николе:
1125 »Бјеж’ Турчине, Ђулић бајрактаре,
1126 Да ти видим крај Гашчице ђога!«
1127 А побјеже Ђулић бајрактару,
1128 За њим Нико наметну дората.
1129 Дову чини са голуба Лика:
1130 »Бог помози Ђулић’ и ђогату!«
1131 Сад да видиш дора и ђогата,
1132 Гдје га гони Коњевић Никола,
1133 Ал ђогата достигнут не море;
1134 А кад видје, да стигнути не ће,
1135 Из бојног се седла подигнуо,
1136 А из руке копље отиснуо –
1137 У два пут га доврћи не море.
1138 Кад се копље у траву усади,
1139 Свог Никола поврати дората,
1140 Па бојеже крај воде Гашчице.
1141 А кад Ђулић наметну дората,
1142 Од бржега утицања нема.
1143 Кад сустиже, копље отиснуо
1144 Па у леђа погоди Николу,
1145 А на прса истјера јабуку.
1146 Из бојног га седла извадио,
1147 Испод њега дорат заграбио,
1148 Ђулић никад ни мукајет није.
1149 Ал да видиш Дамјан.Коњевића,
1150 Кад завија попут горјаника,
1151 А повика Ђулић-бајрактара:
1152 »Стан’де, бајро, из мејдана не ћеш,
1153 Сад без браће ударања нема!«
1154 Па поскака на коња гаврана,
1155 Обје мале пушке повадио.
1156 На колико ате претјераше,
1157 Оба с’ ата челим’ ударише,
1158 А јунаци пушке одапеше.
1159 Кад четири дрмнуше кубуре,
1160 На Дамјану рану направио,
1161 Већ што мртав паде са гаврана.
1162 Ал завија Божо Коњевићу:
1163 »Стан’ дер бајро, излазења нема!«
1164 Па путаља коња истјерао,
1165 Па за мале пушке прихватише,
1166 Прихватише, оба опалише;
1167 Ни Божо га проврћ немогаше,
1168 Већ на њему рану направио,
1169 Већ што мртав паде са путаља.
1170 Ал без браће ударања нема,
1171 Јер га Лука викну Коњевићу
1172 А бридаља ата истјерао,
1173 Па за мале пушке прихватише,
1174 Гдје с’ сретоше, оба ударише.
1175 Кад четири пушке отегоше,
1176 И Лука га добро погодио,
1177 Већ што паде са коња бридаља.
1178 Крвав ђого по мејдану скаче,
1179 Док ста вика Диздаревић-Меха:
1180 »А Мустај-бег, дирек од Удбине!
1181 Пушћај Меха и коња дората,
1182 Чудо ј’ беже, осам на једнога?«
1183 Виче глава бега удбињскога:
1184 »Давор сине, Диздаревић Мехо!
1185 Адет није изм’јенити бајра,
1186 Њега браћа Коњевићи вичу;
1187 Већ за Бога и за дову Турци!«
1188 Док ста вика Јова Коњевића:
1189 »Стан’ дер бајро, излазења нема!«
1190 А кад Јово зајаха кулаша,
1191 Па повика, пушке повадио,
1192 Обојица ате потјераше,
1193 Натјераше, пушке опалише.
1194 Кад пукоше по дв’је пушке мале,
1195 Ни Јово га проврћ не могаше,
1196 Већ на њему рану направио.
1197 Док ста вика Анте Коњевића:
1198 »Стан’, Ђулићу, излазења нема!«
1199 Када Анто зајаха алата,
1200 А све вије, на алату скаче,
1201 Са алата пушке опалио,
1202 На њег бајро са коња ђогата
1203 Кад дрмнуше по дв’је пушке мале
1204 И Анто га добро погодио
1205 Ал већ мртав паде са алата.
1206 Док ста вика Марјан-Коњевића:
1207 »Стан’, Ђулићу, излазења нема!«
1208 Када Марјан зајахао мрча,
1209 Са мрчаља пушке опалио,
1210 Са ђогата Ђулић бајрактаре.
1211 Кад четири пушке одапеше,
1212 Марјан бајра добро погодио,
1213 Већ што мртав са мрчаља паде.
1214 Седам браће седам Коњевића,
1215 На њем осам рана направише,
1216 А свих седам леже на мејдану.
1217 Ал завија Коњевић Михајло:
1218 »Куку, дјецо, ране непребоне!
1219 То ти знадох, да без вас остадох!«
1220 Па Михајло бајрактара виче:
1221 »Стан’ дер, бајро, из мејдана не ћеш,
1222 Лако ј’ с дјецом мејдан дијелити,
1223 Ал без старца нема ни ударца!«
1224 Бедевији седло притиснуо.
1225 Кад у мејдан шајку истјерао,
1226 Викну глава Врцић-бајрактара:
1227 »Пуст’ ме, Лика, дирек од Удбине,
1228 Да изм’јеним Ђулић-бајрактара.«
1229 Њему вели са голуба Лика:
1230 »Дедер стани, Врцић бајрактаре,
1231 Није адет индат учинити!«
1232 А кад сердар шајку истјерао,
1233 Са колибе бајрактара виче:
1234 »Како ћемо мејдан под’јелити?«
1235 Њему Ђулић вели бајрактару:
1236 »Ти пробери, Коњевић Михајло,
1237 Ти одбери, како теби драго!«
1238 Тад га сердар са кобиле викну:
1239 »Бјеж’ Турчине, Ђулић бајрактару,
1240 Дер побјегни крај воде Гашчице,
1241 Да ти скока видим у ђогата!«
1242 Бјежи Ђулић на коњу гаврану,
1243 А Михајло прислони кобилу,
1244 Сад да ђога видиш и кобилу,
1245 Како д’јеле крај воде Гашчице!
1246 А све мисли Коњевић Михајло,
1247 Да ће стигнут крај Гапчице ђога,
1248 Ал што гони, то даље остаје;
1249 Када видје, да стигнути неће,
1250 Из бојног се седла подигнуо,
1251 А из руке копље отиснуо,
1252 У два пут га доврће не море,
1253 А камо ли згодит’ бајрактара.
1254 Кад му с’ копље у земљу усади,
1255 Тад Михајло поврати кобилу,
1256 Па побјеже крај воде Гашчице,
1257 За њим бајро наметну ђогата,
1258 А Михајла са ђогата виче.
1259 А да видиш Коњевић-сердара!
1260 Ох што мисли у седлу кобиле:
1261 »Мили Боже помози сердару,
1262 Да у војску утјерам кобилу,
1263 Не би ли се заметнула кавга,
1264 Јер кад дјеце Коњевића нема.
1265 Сад на жалим, Коњевић Михајло,
1266 Што ће ми се заметнути кавга,
1267 Не би л’ Ђулић изгубио главу
1268 У логору оточкога бана!«
1269 Тако мисли, води бајрактара.
1270 О да видиш Коњевић-сердара,
1271 Гдје утече, утјера кобилу,
1272 Крај шићара, у логор удари.
1273 Кад га викну Ђулић-бајрактаре:
1274 »Чуј, сердару, Коњевић Михајло!
1275 Ево т’ вјера Ђулић-бајрактара,
1276 О Михајло, преврћања нема!
1277 Ја ћу тебе данас потражити
1278 Ја ниј’ главе Ђулић-бајрактара,
1279 Ја л’ сердара Коњевић-Михајла!«
1280 Гледа беже, гледају Личани,
1281 За њим Ђулић натјера ђогата.
1282 Ашићаре бајра дочекаше
1283 И на бајра огањ оборише.
1284 Без еџела умирања нема !
1285 Крај шићара у логор удари,
1286 Куд год Ђулић скаче бајрактару,
1287 Куд год трчи, Михајла виче,
1288 А све слуша на голубу Лика.
1289 Сад’ да ти је било погледати,
1290 Кад завија лички Мустај-беже:
1291 »Куку, бајро, ране непребоне!«
1292 А подвикну Врцић бајрактаре:
1293 »О Ђулићу, Богом побратиме!
1294 Ја ћу тебе, Врцић, потражити!«
1295 Ото рече, на дората викну.
1296 Кад заграби Врцић-бајрактару,
1297 А ста вика Ћерим-бајрактара,
1298 Па ста вика Хускан-бајрактара,
1299 Упореди Мехмичићу Суљо;
1300 А ста вика аге врховскога,
1301 Упореди Боснић Мехмедага,
1302 А заграби седам Козличића,
1303 Упореди седам Куртагића,
1304 А заграби седам Враничића,
1305 Упореди осам Кумалића;
1306 А ста вика личког Мустај-бега:
1307 »Алах јањци, о Јурјеву данци!«
1308 Па за њима сви бутун Личани,
1309 Па за њима на голубу Лика,
1310 Па довика бунићког диздара:
1311 »Чувај, ага, код Гашчице Фату!«
1312 Кад удари беже и Личани
1313 А дочека од Оточца бане,
1314 Док дрмнуше, па се пом’јешаше
1315 И за мале пушке прихватише,
1316 Два три пута огањ оборише.
1317 Алах рабун, ја кршна састанка!
1318 Треће пушке набијати не ће,
1319 Јер с’ на ату набијат не море,
1320 Бациш’ пушке, сабље повадише,
1321 Није боја а без сабље пусте,
1322 И без сабље и добра хајвана!
1323 Ту дрвета ни камена нема,
1324 Ту се за што заклонити нема.
1325 Лете главе, отпадају руке,
1326 Крвна киша за миздер прол’јеће
1327 Од тешкога зора сабљинога.
1328 Неко виче: »Јао мени, мајо!«
1329 Неко виче: »И мајо и ћајо!«
1330 Тешко јече јадни рањеници,
1331 Они зече, јер их ати гњече;
1332 Неко виче: »Не гази ме, брајо!«
1333 Неко виче: »Прегази ме брајо!
1334 »Гази мене, удри душманина!«
1335 Турци вичу: »Татар и Алија!«
1336 А Каури: »Језус и Марија!«
1337 Тако један другог довикује,
1338 Јер се гоне четири сахата,
1339 У петога зашли половину,
1340 Већ их сиња магла притиснула;
1341 Није магла од воде Гашчице,
1342 Нег’ ударца бега удбињскога,
1343 И сердара оточкога бана.
1344 Ни брат брата познати не море,
1345 А камо ли Турчин Каурина.
1346 А ста вика бунићког диздара:
1347 »Давор Фате, у мене једина!
1348 Дедер руке дижи на облаке,
1349 Помоли се Богу великоме,
1350 Ишћи вјетра са наших врхова,
1351 Не би л’ маглу диго са Гашчице,
1352 Да видимо, чија бјежи војска!«
1353 А Бог даде, а вјетар пухнуо,
1354 Диже маглу крај воде Гашчице;
1355 А кад вјетар са врхова пухну,
1356 Магла била, па се подигнула.
1357 Стаде вика личког Мустај-бега:
1358 »Алах јањци, побјегоше Крањци!
1359 Не бојте се дужда мљетачкога,
1360 Док чујете Мустај-бега свога!«
1361 Кад Личани чуше Мустај-бега,
1362 Тешко један другом довикује:
1363 »Чујеш, брате, бега удбињскога!
1364 Гони Крањце до ћуприје б’јеле,
1365 До ћуприје оточкога бана!«
1366 Тек их прате до ћуприје Турци
1367 А оточки пуцају топови,
1368 А ста вика бега удбињскога:
1369 »Нејте, дјецо, до Оточца б’јела,
1370 Већ с’ враћајте бегу удбињскоме!«
1371 А Личанин Личанина виче:
1372 »Враћајте се бегу удбињскоме!«
1373 Сад Мустај-бег по разбоју хода,
1374 Сејри Турке, а гледа кауре,
1375 Коњ до коња, јунак до јунака,
1376 Лежи копље као смрчевина,
1377 А Мустај-бег купи Убињане.
1378 А док сваког саставио Лика,
1379 Док састави, на калем узео,
1380 Види јада на обад’је стране:
1381 У мејдана Ђулић-бајрактара,
1382 Многа с’ сестра у црно завила,
1383 А љуба се у род опремила.
1384 Лика даде стотину шехита,
1385 Сто и два’ест стече рањеника.
1386 Кад Кауре пребројио Лика,
1387 Западоше по два за једнога.
1388 Сваког лички нађе Мустај-беже,
1389 А Ђулића ни жива ни мртва.
1390 Све преврну код Гашчице Лика,
1391 Јер му нема Ђулић-бајрактара.
1392 Кука Лика, попут горјаника,
1393 Цвили Фате бунићког диздара;
1394 Како кука, како ли набраја,
1395 И црна би земља заплакала,
1396 А у земљи студен камен ст’јена;
1397 Тјеши ј’ бабо, бунићки диздаре:
1398 »Немој Фате, бољеће те глава!«
1399 Вр’јеме мало, ни дуго не било,
1400 А оточки пукоше топови,
1401 Мустај-бегу сузе удариле:
1402 »Куку, бајро, ране непребоне!
1403 То ми на те пукоше топови,
1404 Сад ја знадох; Без тебе остадох!«
1405 Вр’јеме мало, ни дуго не било
1406 Кад погледа низ Гашчицу Лика,
1407 А коњиц се уз р’јеку помоли.
1408 Познаје га лички Мустај-беже,
1409 Познаје га, познати не море,
1410 Јер је ђогу грива изгорјела,
1411 Сва од уха до рамена б’јела,
1412 Крвав Ђулић, попут горјаника.
1413 Кад с’ на ближе Ђулић помолио,
1414 А позна га лички Мустај-беже,
1415 Па он Фату ког Гашчице викну:
1416 »Не плач’ Фате, ето бајрактара!«
1417 Кад доскака на коњу ђогату,
1418 Селам викну, а отишће главу:
1419 »Џаба т’ Лика с Михаила глава!«
1420 Он то рече, паде са ђогата,
1421 Дочека га на рукама Лика,
1422 Па га спушћа на зелену траву.
1423 Гле на Бајру девет грдних рана,
1424 Девет рана од пушака малих,
1425 Док је осам смако Коњевића.
1426 Ја да видиш код Гашчице Фату,
1427 Како цичи, а пада по њему:
1428 »Мореш, душо, ране пребољети?«
1429 Ал јој Ђулић вели бајрактаре:
1430 »Мучи Фате, бољеће те глава,
1431 А ја ране могу пребољети.
1432 Ја не жалим земље населити,
1433 Кад је легло осам Коњевића!«
1434 Мустај-беже покопа шехите,
1435 Рањеницим’ сале направио
1436 На два коња, на копља четири.
1437 Ту мртвима рахмет оставише,
1438 Па осталу поведоше војску,
1439 Понесоше своје рањенике,
1440 А Ђулића поведоше ђога,
1441 Јер је Ђулић узјахат не море.
1442 На носилим’ носе бајрактара,
1443 Уз њег Фате бунићког диздара
1444 Кука, цвили, у њег гледајући,
1445 Па на конак аги врховскоме.
1446 Ту ноћише, рано подранише,
1447 А Мустај-бег диже рањенике,
1448 Па отале до Бунића б’јела.
1449 Кад дођоше на поље бунићко,
1450 Једни пути иду на Удбину,
1451 Други иду у Бунић камени,
1452 Мустај-беже крену удбињскијем!
1453 А повика бунићки диздаре:
1454 »О Мустај-бег, дирек од Удбине!
1455 Нејди, беже, на град на Удбину,
1456 Крени, Лика до Бунића мога,
1457 Па чуј, Лика, што Бунић говори:
1458 Поведите Јелу Коњевића,
1459 А и Фату бунићког диздара!
1460 Па, Мустај-бег, дирек од Удбине,
1461 Није диздар расрдио бајра,
1462 Да изнесе Јелу Коњевића,
1463 Да ожени бунићког диздара;
1464 Већ је диздар расрдио бајра,
1465 Да изнесе Јелу Коњевића,
1466 Да ожени себе на Удбини.
1467 Јер, Ђулићу, миловање моје,
1468 Наопако ј’ племе Коњевића!
1469 Ни Ђулићу поговора нема,
1470 Да с’ ожени Јелом Коњевића;
1471 Не би л’ Лика и Бог наредио,
1472 Не би л’ стекли сина код кољена,
1473 Иза себе бајро оставио,
1474 Да о њему зборе Котарани!«
1475 А кад лички чуо Мустај-беже,
1476 Мило му је, поврати голуба.
1477 Сад да видиш Ђулић-бајрактара!
1478 Ја кад Ђулић са носила фрци,
1479 Лети руци бунићком диздару,
1480 А повика: »Повед’те ђогата!«
1481 Зачуди се на голубу Лика,
1482 До њег дође, па га пригрлио:
1483 »О мој Ђулић, драго д’јете моје!
1484 Не јаш ђога, жалосна ти маја!
1485 Ђогат ће ти ране повр’једити!«
1486 Њему Ђулић вели бајрактаре:
1487 »О мој беже, не брини се тиме!«
1488 А кад Ђулић узјаха ђогата
1489 До авлије бунићког диздара,
1490 Диздар скаче на мостове кули,
1491 Па Јелицу руком прихватио.
1492 Кука, цвили, Јеле Коњевића,
1493 Гледајући Ђулић-бајрактара.
1494 Опет диздар руком прихвати је:
1495 »Немој, Јело, позлаћена грано!
1496 Ја те с бајром раставити не ћу!«
1497 Кад те Јела разумјела р’јечи,
1498 У обје га пољубила руке.
1499 Када Ђулић дође бајрактаре,
1500 Гледа беже, сејире Личани,
1501 Гдје се бајру око врата вија,
1502 Баш ко свила око ките смиља:
1503 »Мореш, бајро, ране пребољети?« –
1504 »Јеле моја, не брини се тиме!«
1505 Дв’је дјевојке, обје подигоше,
1506 Свати једни, а двије дјевојке,
1507 Ој како је л’јепо погледати!
1508 Кад дођоше на град, на Удбину,
1509 На носила јече рањеници,
1510 А кад беже оком погледао,
1511 Састале се удбињске дјевојке,
1512 Све под кулу личког Мустај-бега.
1513 Кад видјеше Фату и Јелицу,
1514 Запјеваше по дв’је другарице,
1515 Ђулић јекну, са ђогата викну:
1516 »О сватови, драга браћо моја!
1517 Запјевајте на весељу моме!«
1518 А Личани бајра послушаше,
1519 Па за мале пушке прихватише,
1520 Па до куле огањ оборише.
1521 Дв’је дјевојке у кулу камену,
1522 А у кулу бега удбињскога:
1523 Ђулић куће ни кућишта нема,
1524 Него кулу Мустај-бега свога.
1525 Кад уведе дв’је дилбер дјевојке,
1526 А Ђулића у ахар одају,
1527 Па повале Ђулић бајрактара,
1528 Два бербера добавио Лика,
1529 И Османа и сњим Кахримана:
1530 »Изл’јечите Ђулић-бајрактара,
1531 Не жалите мала беговога!«
1532 Сађе Лика, па расу војнике,
1533 И право им шићар под’јелио,
1534 Што добише код воде Гашчице.
1535 Како д’јели лички Мустај-беже:
1536 На три паја на Удбини даје,
1537 Рањеницим’ по два паја даје,
1538 Јер ће један Мушану берберу,
1539 А други ће себи оставити.
1540 Ко здрав био, један пај имао;
1541 И доста је, кад је здраво дошо.
1542 Тко погину, кући му четири,
1543 Да сироте на оџаку храни.
1544 То под’јели, па расуо војску,
1545 Оста беже на граду Удбини,
1546 Л’јечећ свога Ђулић-бајрактара,
1547 Док изл’јечи Ђулић бајрактара,
1548 Девет рана за девет недјеља,
1549 У десетој на ноге скочио.
1550 Кад се Ђулић пасом опасао,
1551 Сад да видиш бега удбињскога!
1552 Изновице завргну весеље,
1553 Седамдесет и седам ајана,
1554 Сваког Лика на весеље викну,
1555 Па под кулом проводи весеље
1556 Од дна, до дна, за недјељу дана;
1557 Меће трке, а меће обдуље,
1558 Док ожени Ђулић-бајрактара,
1559 Најпре Фатом бунићког диздара,
1560 Посл’је Јелом Коњевић-сердара. -
1561 Приј’ Јелица, а посл’је Златија,
1562 Објема се бајро оженио,
1563 Али од њих рода не имао.
1564 Од мен’ пјесма, а од Бога здравље!
