Đavolska slanina

Nekakav kradljivac zamotri danju u čoveka slaninu na tavanu, pa pođe uveče, pošto ljudi pospu, te se sastrag popne na somić, i uvuče se na tavan. Pošto skine slaninu i uprti na leđa, pođe gredom da se vrati natrag, pa se nekako omakne te padne nasred kuće gdje je spavao čovjek sa ženom i s decom. Kad ovaj bubne sa slaninom među njih, a čovek skoči onako u mraku, pa stane vikati: „Ko je to?“ A kradljivac odgovori: „Ja sam đavo.“ A čovjek poviče: „Pa šta ćeš ovde, anate te mate bilo?“ A kradljivac odgovori: „Ćuti, evo sam ti donio jednu slaninu.“ A čovek, još većma uplašen, poviče: „Idi bestraga, anate mate i tebe i tvoje slanine!“ A kradljivac onda reče: „E dobro, kad nećeš, a ti mi pridigni slaninu da idem.“ Čovek mu dragovoljno pridigne slaninu samo da mu đavo kine iz kuće; i on uprti slaninu na leđa i odnese kao svoju. Kad ujutru svane, onda čovek vidi da je đavolu pridigao svoju slaninu.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 300–301.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.