Ђаволска сланина

Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође увече, пошто људи поспу, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне те падне насред куће гдје је спавао човјек са женом и с децом. Кад овај бубне са сланином међу њих, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: „Ко је то?“ А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“ А човјек повиче: „Па шта ћеш овде, анате те мате било?“ А крадљивац одговори: „Ћути, ево сам ти донио једну сланину.“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди бестрага, анате мате и тебе и твоје сланине!“ А крадљивац онда рече: „Е добро, кад нећеш, а ти ми придигни сланину да идем.“ Човек му драговољно придигне сланину само да му ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа и однесе као своју. Кад ујутру сване, онда човек види да је ђаволу придигао своју сланину.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 300–301.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.