ĐORĐE i ANĐELINA
(Škotska)
„Ko će moju kosu plesti?
Ko će mene odevati?
Dok se meni junak Đorđe
Iz daleka ne povrati?
Ili ko će od nevolje
Nejaka mi branit' sina,
Dok se meni zaručniče
Ne povrati iz daljina?“
„Majka će ti kosu plesti,
Babo će te odevati,
Dok se tebi junak Đorđe
Iz daleka ne povrati.
Od nevolje dobar bog će
Nejakog ti branit' sina,
Dok se tebi zaručniče
Ne povrati iz daljina.“
„Zgradite mi laku šajku
Svoje jade da ublažim,
Da se vinem preko mora
Mog sokola da potražim!“
Zgradili su laku šajku
Za debelo more slano:
Katarka je od šimšira
A jadrilo zlatotkano.
Još ne beše četir milje
Od igala rosna, cvetna,
Kad na moru s mornarima
Susrete se moma sretna.
„Kraljica l' si, curo divna,
Ili morska bela vila?
Il' tražeći grom-junaka
Prave pute izgubila?“
„Ja kraljica nisam, vuče,
A ni morska nisai vila:
Već sam draga grom-junaka,
Što sam pute izgubila!“
„O, vidiš li one dvore
Sa kalajem pokrivene?
Oko dvora ponosita
Riču, stenju morske pene.
Tamo živi junak Đorđe,
Tamo pođi, devojčice!“
U devojke mdadolike
Zažari se nežno lice.
Još govori: „Oj mornari,
Odnesite tamo mene,
Da mi srce — bedan cvetak
U nedrima ne uvene!“
I mornari voze... voze...
Leti šajka kao strela,
I već, eno, pored dvora
Devojčica stoji bela.
U naručja uzme sina,
Na vratima kuca živa;
Ali zaman! ao jada,
Njoj se niko ne odziva!
„Otvori mi vrata, Đorđe,
Došla ti je Anđelina;
Donela ti srce vrelo
I nevina tvoga sina.
Raspleo mi vihar kosu,
Sa kose mi voda teče;
Otvori mi vrata , Đorđe,
Strahota je ladno veče!“
„Ne buni me, kujo, kučko!
Ja te ne znam , šta si, ko si?
Il' opsena, il' veštica,
Što srcima jada nosi?“
„Ni opsena, ni veštica.
Već sam tvoja Anđelina,
Donela sam srce vrelo
I nevina tvoga sina.“
Pa ako si moja draga,
Što za moje gineš ime:
Da me ljublja, da me ljubiš,
Uveri me, ubedi me!“
„Sećaš li se, zaručniče,
Kad mi zlatan prsten dade,
Kad mi reče, da ćeš verno
Podeliti sa mnom jade?
Sećaš li se, zaručniče,
Kad nevinost moju uze?
A ostavi meni zazor
I ledene, gorke suze?
Otvori mi vrata, Đorđe,
Preklilje te Anđelina
Ne žališ li izgubiti
Tvoju dragu, tvoga sina?“
„Hoj! ako si moja dika,
Što za moje gineš ime:
Da me ljublja, da me ljubiš,
Većma, curo, ubedi me!“
I devojka spusti glavu,
Od muke joj srce puca:
„Jaoj mene i do boga!“
Ne govori, samo muca.
„Puknuće mii bedno srce
Od ljubavnih teških rana...
Poskidajte s lake šajke
Sva jadrila zlatotkana !“
Kad rumena zora puče,
Verni Đorđe, grom-junače,
Iz ložnice od purpura
Na lagane noge skače.
Pa besedi majci svojoj:
„Lep mi sanak duša snila,
Anđelinu vidio sam
Pred vrati mi da je bila.
Nego moja, majko stara,
Crn mi sanak duša snila:
Anđelinu vidio sam,
Al ona je mrtva bila!“
„I zaista tu je bio
Tvoj pupoljak uzoriti,
Ali vrata od kalaja
Ne htedo joj otvoriti!“
„Otrovnice, ženo kivna,
Očajanje nek te snađe!
Ne mogla ti nikad duša
Iz nedara da izađe!“
I odleti junak Đorđe
Na obalu moru slanu,
Vide šajku i u šajci
Verenicu rasplakanu.
VičeĐorđe: „Stani, diko!
Stani, sunce!... stani, rano!...
Sve je zaman!... ne sluša ga
Sinje more uzrujano.
Vetar riče, more huče...
Potopi se laka šajka...
Na dnu mora mlado čedo
Al nad vodom plovi majka.
Junak Đorđe kosu zlatnu
Uhvatio Anđeline;
Jecajući, uzdišući
Diže curku iz dubline.
Još je lice kao trešnja,
Još su usta kao ruža;
Al iz grudi za na veki
Odletila amber-duša.
Ljubi junak rujno lice,
Ljubi junak mudro čelo,
Ljubi usta... ali tužan!
Već joj srce nije vrelo.
„Otpale ti majko moja
Obe ruke do lakata,
Što mi nisi milom zlatu
Otvorila tvrda vrata.
Sa tebe sam izgubio
Nevinoga svoga sina!
Sa tebe je poginula
Moja verna Anđelina!...“
