ЂОРЂЕ и АНЂЕЛИНА
(Шкотска)
„Ко ће моју косу плести?
Ко ће мене одевати?
Док се мени јунак Ђорђе
Из далека не поврати?
Или ко ће од невоље
Нејака ми бранит' сина,
Док се мени заручниче
Не поврати из даљина?“
„Мајка ће ти косу плести,
Бабо ће те одевати,
Док се теби јунак Ђорђе
Из далека не поврати.
Од невоље добар бог ће
Нејаког ти бранит' сина,
Док се теби заручниче
Не поврати из даљина.“
„Зградите ми лаку шајку
Своје јаде да ублажим,
Да се винем преко мора
Мог сокола да потражим!“
Зградили су лаку шајку
За дебело море слано:
Катарка је од шимшира
А јадрило златоткано.
Још не беше четир миље
Од игала росна, цветна,
Кад на мору с морнарима
Сусрете се мома сретна.
„Краљица л' си, цуро дивна,
Или морска бела вила?
Ил' тражећи гром-јунака
Праве путе изгубила?“
„Ја краљица нисам, вуче,
А ни морска нисаи вила:
Већ сам драга гром-јунака,
Што сам путе изгубила!“
„О, видиш ли оне дворе
Са калајем покривене?
Око двора поносита
Ричу, стењу морске пене.
Тамо живи јунак Ђорђе,
Тамо пођи, девојчице!“
У девојке мдадолике
Зажари се нежно лице.
Још говори: „Ој морнари,
Однесите тамо мене,
Да ми срце — бедан цветак
У недрима не увене!“
И морнари возе... возе...
Лети шајка као стрела,
И већ, ено, поред двора
Девојчица стоји бела.
У наручја узме сина,
На вратима куца жива;
Али заман! ао јада,
Њој се нико не одзива!
„Отвори ми врата, Ђорђе,
Дошла ти је Анђелина;
Донела ти срце врело
И невина твога сина.
Расплео ми вихар косу,
Са косе ми вода тече;
Отвори ми врата , Ђорђе,
Страхота је ладно вече!“
„Не буни ме, кујо, кучко!
Ја те не знам , шта си, ко си?
Ил' опсена, ил' вештица,
Што срцима јада носи?“
„Ни опсена, ни вештица.
Већ сам твоја Анђелина,
Донела сам срце врело
И невина твога сина.“
Па ако си моја драга,
Што за моје гинеш име:
Да ме љубља, да ме љубиш,
Увери ме, убеди ме!“
„Сећаш ли се, заручниче,
Кад ми златан прстен даде,
Кад ми рече, да ћеш верно
Поделити са мном јаде?
Сећаш ли се, заручниче,
Кад невиност моју узе?
А остави мени зазор
И ледене, горке сузе?
Отвори ми врата, Ђорђе,
Преклиље те Анђелина
Не жалиш ли изгубити
Твоју драгу, твога сина?“
„Хој! ако си моја дика,
Што за моје гинеш име:
Да ме љубља, да ме љубиш,
Већма, цуро, убеди ме!“
И девојка спусти главу,
Од муке јој срце пуца:
„Јаој мене и до бога!“
Не говори, само муца.
„Пукнуће мии бедно срце
Од љубавних тешких рана...
Поскидајте с лаке шајке
Сва јадрила златоткана !“
Кад румена зора пуче,
Верни Ђорђе, гром-јуначе,
Из ложнице од пурпура
На лагане ноге скаче.
Па беседи мајци својој:
„Леп ми санак душа снила,
Анђелину видио сам
Пред врати ми да је била.
Него моја, мајко стара,
Црн ми санак душа снила:
Анђелину видио сам,
Ал она је мртва била!“
„И заиста ту је био
Твој пупољак узорити,
Али врата од калаја
Не хтедо јој отворити!“
„Отровнице, жено кивна,
Очајање нек те снађе!
Не могла ти никад душа
Из недара да изађе!“
И одлети јунак Ђорђе
На обалу мору слану,
Виде шајку и у шајци
Вереницу расплакану.
ВичеЂорђе: „Стани, дико!
Стани, сунце!... стани, рано!...
Све је заман!... не слуша га
Сиње море узрујано.
Ветар риче, море хуче...
Потопи се лака шајка...
На дну мора младо чедо
Ал над водом плови мајка.
Јунак Ђорђе косу златну
Ухватио Анђелине;
Јецајући, уздишући
Диже цурку из дублине.
Још је лице као трешња,
Још су уста као ружа;
Ал из груди за на веки
Одлетила амбер-душа.
Љуби јунак рујно лице,
Љуби јунак мудро чело,
Љуби уста... али тужан!
Већ јој срце није врело.
„Отпале ти мајко моја
Обе руке до лаката,
Што ми ниси милом злату
Отворила тврда врата.
Са тебе сам изгубио
Невинога свога сина!
Са тебе је погинула
Моја верна Анђелина!...“
