Bila golubice, — imena slatkoga,
Zvezdo i danice, — žejo srca moga,
Ranjena u srcu, — rumena u licu,
Dostojna j’ ta glava — nositi krunicu.
Kada te pogledam — veselo s očima, 5
Ončas srce moje — smućuješ sasvima.
Kad te v tancu vidim, — mileni cvete moj!
Sam sebi se čudim, da sam ja sluga tvoj.
Služba budi stalna — nikogar se ne boj!
Da bim Bogu služil — koliko sam tebi, 10
Bog bi se smiloval, — prijel bi me k sebi;
Već bi se smilila — Turkinja na roba.
Samo ti ne moreš — na mene neboga.
Da bi selzi[1] moje — na kamik padale,
Kamik bi se raspal, — tve srce ne more. 15
Aj, tvrdi kamenu, — proplakat ne moreš,
Kada vidiš vilu — z drugim govoreći.
S manum si v ljubavi, — od mene se čuvaš;
S drugima govoriš, — a s manum se rugaš.
Nisi se dostojna — ti s menum rugati, 20
Nit si bolja roda, — ni od bolje majki.
Ne bi me platili — ni gradi, ni selo,
Kot bi me platilo — tvoje vedro čelo;
Ne bi me platili — tvoga oca barsi,
Kot bi me platili — tvoje ruse vlasi; 25
Ne bi me platila — tvoje majki dota,
Kot bi me platila — ta tvoja lipota.
Da ne bi jubavi, — svita ne bi bilo,
Ni mene, ni tebe, — moja draga vilo!
