Била голубице, — имена слаткога,
Звездо и данице, — жејо срца мога,
Рањена у срцу, — румена у лицу,
Достојна ј’ та глава — носити круницу.
Када те погледам — весело с очима, 5
Ончас срце моје — смућујеш сасвима.
Кад те в танцу видим, — милени цвете мој!
Сам себи се чудим, да сам ја слуга твој.
Служба буди стална — никогар се не бој!
Да бим Богу служил — колико сам теби, 10
Бог би се смиловал, — пријел би ме к себи;
Већ би се смилила — Туркиња на роба.
Само ти не мореш — на мене небога.
Да би селзи[1] моје — на камик падале,
Камик би се распал, — тве срце не море. 15
Ај, тврди камену, — проплакат не мореш,
Када видиш вилу — з другим говорећи.
С манум си в љубави, — од мене се чуваш;
С другима говориш, — а с манум се ругаш.
Ниси се достојна — ти с менум ругати, 20
Нит си боља рода, — ни од боље мајки.
Не би ме платили — ни гради, ни село,
Кот би ме платило — твоје ведро чело;
Не би ме платили — твога оца барси,
Кот би ме платили — твоје русе власи; 25
Не би ме платила — твоје мајки дота,
Кот би ме платила — та твоја липота.
Да не би јубави, — свита не би било,
Ни мене, ни тебе, — моја драга вило!
