Što takoj, gospoje, u ognju pribivaš

Što takoj, gospoje, u ognju pribivaš
Писац: Динко Златарић

PJESAN XCV

   Što takoj, gospoje, u ognju pribivaš,
ter dike sveđ tvoje od mene sakrivaš?
   Zaman se ne mori; vazda te ja vidim,
ili mi zatvori oči san, ili bdim.
   Ni može zimnji mraz, ni sunce kad peče, 5
učinit da mal čas budeš me daleče.
   Jer kud god pozađu i ki god drum tjeram,
svudi te iznađu i ljubko zamijeram.
   Misal mi svud tebe kaže, jer sve na svit
stavil sam iz sebe pri tebi u zabit. 10
   Ter mi je javi dan tvoj ures izbrani
uživat, a i san tebe mi ne brani.
   Tijem tvori sve što hoć za krit se od mene,
skrit mi vik nećeš moć tej gizde ljuvene.

Izvor[uredi]

Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str. 221, Zagreb, 1899

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.