Čuj me svak tužeći, gdi grozom plačem sad
o drazijeh misleći, jeda im skrivih kad;
zač da bih ostavljen ovakoj odasvud,
a s druzih okrivljen, viđ, Bože, pravi sud.
Bog da zna, krivinu ni nijednu zled rekoh, 5
samo rič jedinu, ter nemir za nj stekoh;
ufavši a s mirom njemu se potužih
govore: nevirom to li ja islužih?
Već koja mala stvar, ne ljubav postavi, -
sve primih ja za har i što nju proslavi; 10
zašto me dobrota velika pridobi,
odloživ sve zlo ta, neka se ne kobi,
jeda bi puknulo srdačce gdi komu,
zlijem dankom svanulo u nemir svakomu
ki njega rasrdi i ljubav veliku, 15
zlo htjen'je utvrdi jak nalip človiku.
Nu mišljah da mač nag razvrći ne more,
nesrjeću gledav stag razmišljav, moj bore,
kako moć tu ima uvrkši zlu volju,
vik zledi ke prima životom gdi bolju, 20
Dviži sad nasvakčas u tuzi postavljen,
skončavši moj obraz, jak da sam otravljen.
Ovako ginuvši povazdan s ljubavi,
srdačcem skončavši, zač da me ostavi?
Dosta.
