Чуј ме свак тужећи, гди грозом плачем сад
о дразијех мислећи, једа им скривих кад;
зач да бих остављен овакој одасвуд,
а с друзих окривљен, виђ, Боже, прави суд.
Бог да зна, кривину ни ниједну злед рекох, 5
само рич једину, тер немир за њ стекох;
уфавши а с миром њему се потужих
говоре: невиром то ли ја ислужих?
Већ која мала ствар, не љубав постави, -
све примих ја за хар и што њу прослави; 10
зашто ме доброта велика придоби,
одложив све зло та, нека се не коби,
једа би пукнуло срдачце гди кому,
злијем данком свануло у немир свакому
ки њега расрди и љубав велику, 15
зло хтјен'је утврди јак налип чловику.
Ну мишљах да мач наг разврћи не море,
несрјећу гледав стаг размишљав, мој боре,
како моћ ту има увркши злу вољу,
вик зледи ке прима животом гди бољу, 20
Движи сад насвакчас у тузи постављен,
скончавши мој образ, јак да сам отрављен.
Овако гинувши поваздан с љубави,
срдачцем скончавши, зач да ме остави?
Доста.
