Змија се находи, - ово је истина, -
када се пригоди да ју тко заклина,
јур кудом завије, ту ухо нека глас
од ријечî не чује ке би јо' стрли влас:
све мени госпоја ку служу тој твори, 5
одколе хти моја да младос њу двори.
Мнократ се стах молит ње личцу тер вељах:
"Не чин' ме тач болит, госпоје, у жељах!"
Вину ми би заман, зач она процини
ме ријечи како сан, - жив је Бог истини; 10
на страну румена два личца обрне,
да ју рич љувена на милос не сврне.
Дил тогај ова рећ змија се не море
неголи камен већ и мрамор од горе,
одколи не даје да сам с њом у дружбу, 15
и такођ не хаје за мој плач ни службу.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
