Згода VIII
Бјеше Зорка својијех дана
у прољетју љувеном
сред бугарскијех бојнијех страна
славна лијепием именом.
Што је сунце над звјездама, 5
дан при ноћној тамности,
она бî над свијем вилама
зраком своје љепости.
Бан Крунослав ње ћаћко је
славан с бојнијех пригода, 10
који узмнажа славе своје
с толи лијепа порода.
Њу свак жуди, она никога
нег сама Братислава,
кî бијаше срца свога 15
сам рај, сама забава,
младић вриједан више свега
и гласовит врх поља
син Видмира, могућега
бана од Дренопоља. 20
Усред мјеста забитнога
имаше врх литице
Зорка прозор двора, свога
на крај ријеке Марице.
Туд Бранислав к њој доходи 25
пун љувене хитрине
и ш њом срећну ноћ проводи,
докле бијели дан сине.
Прико ријеке плове и гази
сам љубовник гиздави, 30
пак уз хриди к њој узлази
на крилијех од љубави.
Ах трудне су све разблуде
и тко љуби свак труди.
ну не ћути своје труде 35
за стећ оно што жуди.
Бан Крунослав, не знам како,
позна љубав сво'е хћере
и у срцу кличе овако
стога смућен без мјере: 40
„Сабља у овој кâ је руци,
о породе мој клети,
нечистој ће твôј одлуци
сврху и плату донијети."
Пак сред ноћне скровен тмине 45
к дразијем млацим дотеће
и осветне пун врлине
Бранислава посијече.
Лијепи урес Зорке младе
при тач горкој освети 50
згину, стрептје, свену, паде,
не умрије свакчас за мријети.
Кад сама оста, вапит поче:
"Ћаћко, смећо мâ прика
не од живота мога узроче 55
нег мê од смрти довика,
ако бану ти Видмиру
драга синка погуби,
кî ми пода ставну виру
да ћу своја бит љуби, 60
с једнака ћеш ти немира
бољет, када погине
живот сабљом од Видмира
твоје хћерце једине."
Пак из двора скровно изиде 65
тере ноћнијех сред тмина
у Видмиров двор отиде
главу носећ од сина,
велећ: „Нега ја погубих,
чијем он моју чâс сили; 70
ако у тему што сагрубих,
тргни твој мач немили."
Тад Видмиру јад дотужи,
мача удорцом тер свога
ње љувену душу здружи 75
с душом свога драгога.
