Згода VI
Vелики гди Дунав стрјеловит тијек чини
угарскијех од држав по плодној ширини
тер љуби сво'у Саву у влажни скут прима
љубећ вил гиздаву целовим бистрима,
туј бојни Владимир, кнез славан над иним, 5
слијеђаше бој и мир крепоснијем начиним.
Ну премда бијаше крепостан у свему,
блудна ћуд грђаше сву крепос у њему:
диклице ке види и лијепе ке суди,
све љуби, све слиди, све двори, све жуди. 10
По варках, по сили, по служби, по злату
на свакој он вили сво'у тјера жељу ту;
одржат не море његов бијес, толи 'е плах,
ни огањ, ни море, ни час, ни срам, ни страх,
тер или гре тамнос ил' сунчан зрак свити,
он грли ку љепос ил' мисли грлити.
По срећи Владимир сјеђаше једном сам
гди тече бистри вир дубовијем под сјенам,
сељанку кад вилу он видје проћ туда,
припросту, ну милу и лијепу без труда.
Ње љепос гиздава направа себи јес,
сама је направа наравни њој урес
и сама ружица на прамијех цавти јој
и реси ње лица љувени перивој.
Вјерујте, о виле, није драже на свијети
нег диклу без силе уресну видјети;
кад хитро лијепе сте, није ваша то слава,
ер лијепе ви нијесте нег ваша направа.
Пита је Владимир тко бјеше и куд гре,
тер ћути драг немир и ш ње јур умире.
Одговор врх тога врати му диклица:
»Радмила старога хћерца сам Љубица;
и покли већ на труд не да му старос ит,
мо'им трудом грем овуд труд његов одмијенит.
I с богом, о кнеже, ер ми је поћ сила
гди послух притеже ћаћка ме примила.«
Вил пође; а скупио будућ он дворане
и љепос хвалио Љубице сунчане,
ње диком приузет туј с њима обради,
да толи складан цвијет у двор се присади,
велећи: »Није право да буде свеђ стати
ње лице гиздаво у родној појати.
За сунца небеса, за звијери луг је ови,
а за ње уреса царски су дворови.«
Тач стрављен њу стиже и с мноштвом другова
силом је, јаох, диже из скута ћаћкова.
Ћаћко пун болести без хћерце сво'е драге
сам оста без свијести, без ријечи, без снаге,
а без ћаћка она ко плав без бродара
сред мора сиона, сред зимнијех вјетара.
Он умире туј прид њом поражен сво'ом боли,
а она животом полипса наполи,
тер урес ње свенут и осто себе ван
љубовник худ и љут однесе свој у стан.
Што је лав у гладу, што је змај обљети,
што ријеке, кад паду за поља прождријети,
при гњијеву с кијеме тад, када се освијести,
Љубичин пуче јад у горкој болести?
Пушта се сва тугам, удара прси свê,
сатира златни прам и дике гиздаве;
хоће изријет, а вај плах не да јој да рече:
с уздасим плач, уздах с плачом се натјече,
тер с боли усионе чијем плачућ уздише,
у сузах сва тоне, с уздасим издише.
Кад јој би ријеч изрећ, кличе: »О богови,
то ли се може стећ праведну труд ови?
то родном на дому живјети смирена
не могох у мому убоштву скровена,
да ме тач не уцвили мој силник неправи?
Ах ћаћко мој мили, ах слатка љубави!«
Тако она вељаше, кажући с ријечи тијех
да крепос опћаше прибиват и у селијех,
тер да се ње зрака ведрија туј ствара,
ер је без облака од градскијех привара.
С тијем доспје сво'е сузе, диже очи пут неби,
велику пак узе ствар мислит у себи.
Уто млад Владимир приљубно тажи ње
непокој и немир и љуто скончање;
њу блазни, њу моли, њу на скут узо је,
њу грли, ње боли назива за своје;
њој вели да 'е жуди за праву сво'у љуби
и при ње разблуди да живот свој губи.
На његов љувен цвил, на ријечи, на дила
јур каже лијепа вил ко да се смирила.
Ну и море гњијев опак утаји кадгоди,
узаврет за моћ пак у већој слободи.
Приварен кнез целов приније јој, ну мани,
ер целов вил његов сво'ом руком одстрани
велећ му: »Чему хоћ тву љубав сад трудит,
кад имам ову ноћ потпуно твоја бит?«
Ноћ прострије тамни мрак за болес врху свијех
плачући сунчан зрак утопљен у валијех,
а жељни Владимир радостан у лицу
на славни сједе пир уз драгу Љубицу.
Трпеза сива гди, на њој је видјети
справљено што ходи, што плове, што лети;
злато у свем, злато одсвуд, столима није цијене,
златан је сваки суд врх гозбе злаћене.
Од госта врх свега број свијетли не велим:
вас двор се разлијега здравицам веселим;
свак зету и невјести честиту коб зове,
свак поје њих чести, свак прима дарове.
Ну не хтје срећа њим добру коб потврдит,
нег откри крвавим пригодам што ће бит.
На чâс сво'ој Љубици кнез напит хтје каде
чаша му у десници пуче тер испаде,
и чијем се размрви, таку му да рану,
да штрану сво'ом крви љубовцу сунчану.
Доспје пир и свијем ту веселом у вину
пирницим и зету свијес слијепа погину.
А водећ Љубицу Владимир у слави,
на златну перницу ње љепос постави
и себе здружа ш њом, ну мртав кô да је,
поспјешно тврдијем сном притиснут остаје.
Љубица згодни час да 'е дошо видећи,
за своју бранит час и нову час стећи,
у страшној одлуци ста нада њ најпрече,
и његов у руци држећи мач рече:
»Да тебе ја љубим, силниче, знај, хиних,
и да те погубим, под лицем срце крих.
Знат ћеш с мê деснице како се осветио
плијен чисте Љубице и мртав Радмио.«
А затијем снагом свом рани га не заман,
докле год с крвавом здружи му смрти сан.
Он стрептје са сву моћ и с ломње велике
притегну на помоћ најближње дворнике,
кî славном при дилу оружјем истиме
несрећну, јаох, вилу свршише над њиме.
Ах да би све вриме, диклице храбрена,
живјело тве име и слава и сцјцна!
над свијетлијем облацим да би увијек тве хвале
приведријем сво'им зрацим све звијезде писале:
»Нек изглед буде у њих приславна Љубица
од вила храбрених, од часнијех дјевица.«
