Згода V
Бјеше Ракле, цвијет од вила,
с Љубмиром се заљубила:
једна жеља њих владаше,
једнак оба плам гораше,
чијем Раклицом Љубмир бива 5
а Љубмиром Ракле жива.
Мраше Љубмир свеђ желећи
за љубовцу Раклу стећи
и здружити ставно к себи
слатко добро сво'е под неби. 10
Ну противни такој жељи,
Ракличини родитељи
вик не хтјеше свој честити
лијепи пород удомити.
Ах немиран и пун смеће 15
тужни пастијер с те несреће
глусијем горам коликрати
свој труд узе сповиједати,
тер гануте тијем тужбами
горе, поља, дуб и ками, 20
чијем из срца горко уздише,
на плач његов процвилише.
Љубмир, видећ кроз те ваје
да свој удес не пристаје,
за труд свршит кî га мори, 25
с Раклицом се договори
да дошасте прико ноћи
надалече буду поћи
и да сврше с бољом чести
иностраном пир у мјести. 30
Рече Ракле: »На кладенцу,
ком луг чини круну и сјенцу,
причекај ме и не преда',
кад не будем доћ уреда.«
Љубмир тада њој реко је: 35
»Слатки рају душе моје,
не сред мјеста лијепа тога
нег сред плама огњенога
у весељу и радости
причеко бих твê љепости.« 40
Уто мркла ноћ изведе
коло од звијезда, ке је слиједе,
сва љувена да би дила
тамнијем скутом обујмила.
Ракле, огњенијех пуна жеља, 45
скровно од својијех родитеља,
прва у ноћној дође сјени
на кладенац наречени
и на бистри вир текући
сједе друга чекајући. 50
Али изненад ето види
гди се извлачи лав из хриди,
кî будући глад немио
звјерском крви зајазио,
жедан бијесној у слободи 55
туј хрљаше к бистрој води.
На виђење то најпрече
пристрашена дикла утече,
да би живот посред крила
горске тмине заштитила. 60
Ну чијем бјежи прешно млада,
копрена јој златна пада,
кû наштену лав узима
сво'им крвавијем чељустима
и вас урес платна била 65
раскидује на сто дила.
Лав се уклања, а туј к води
стрављен Љубмир придоходи;
ну на мјесту, гди држо је,
не находи лијепе своје, 70
нег угледа с једне стране
траве крвим поштрапане,
с друге лежат туј на путу
копреницу раскинуту.
Пак кад позна стопе у праху, 75
ход од лава ке казаху,
умрије у себи, мнећи убјену
силне од звијери сво'у љубјену,
тере с плачом пригоркиме,
сво'е Раклице вапећ име, 80
прси своје стријелом прође,
за друг бити сво'е госпође.
Чу глас његов Ракле мила
тер се к њему упутила;
ну туј срете вил гиздава 85
згоду гору негли од лава.
Ах може ли вик се стећи
тежа болес, немир већи
нег драгога наћ пастира
гди у крви горко умира? 90
Тужна вила, кад се освијести,
кличе љутој у болести:
»Овако ли нас растави,
о издавна свијем љубави?
чему 'е да је моја дика 95
стекла вјерна љубовника?
чему 'е Љубмир да стеко је
бити душа душе моје,
ако свршит у ове ваје
наша вјернос имала је? 100
Ја те љубих, мој љубјени,
докле имах дух ,у мени;
још се и с тобом на онем свити
жудим, жељо ма, љубити.«
Рече и смртна сред немира 105
рани своје прси од лира
стријелом истом ком у тмини
рани себе свој једини.
