Седела тужна грлица
На сухин древцу крај врха.
А ј’ она се тужна жалила,
Да си је друшца згубила.
Тужна ј’ главицу склонула, 5
Беле је крилца пушћала,
Тужна се ј’ она жалила:
Пусти мој златни прстенац
I од младости разлиженац;
Ал ти имаш срца два, 10
А ја нимам ниједнога;
Знами га ти с прса своја,
Тер га ложи у прса моја;
Нека срца почивају,
Верну љубав уживају. 15
