Заповид од виле обслужих, ствар малу,
ка рече: "Сад, свиле, достојиш сву хвалу,
јер мене почита приславни послух твој,
тер сам ја очита свршено да си мој."
Живот мој узбијесни тер заупих: "Госпоје, 5
да ли се у пјесни овај рич не поје?
Мало је тко љуби за љувен створил плам -
тко живот не изгуби јак Тизбе и Пирам."
Веће рич не рекох; толику у себи
охолас ја стекох, тер се мних на неби. 10
Ну мисли тко позна кому туј завидих,
јер зором нигдар сна слађега не видих:
да када окруни и винча ме грло,
радости напуни живот се мој хрло.
Остало тко не ви? Да ми се истрају 15
овако данци сви, живил бих у рају!
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
