Задаркиња Маре
Овце пасе Задаркиња Маре
Поврх Задра града бијеиога,
Па је својим овцам' говорила:
„Пас'те с миром, биле овце моје,
С миром пас'те, страха не имајте 5
Ни од цара, ни од њег'вих слуга!
Ја ћу поћи на моје ливаде
Липу киту цвића убирати,
Што но ћу их Богу даривати."
Мисли млада, да нитко не чује; 10
Слушале је дви цареве слуге.
Оне ишле цару честитому,
Пак су њему 'вако бесидили:
„Оли незнаш, мој честити царе,
Оли не знаш, ол за то не хајеш: 15
Овце пасе Задаркиња Маре
Поврх Задра града бијеиога,
Па је својим овцам' говорила:
Пас'те с миром, биле овце моје,
С миром пас'те, страха не имајте 20
Ни од цара, ни од њег'вих слуга!
Ја ћу поћи на моје ливаде,
Липу киту цвића убирати,
Што но ћу их Богу даривати!"
Нато се је царе расрдио, 25
Па је својим слугам' говорио:
„Ви хајдете у горе зелене,
Ухватите Задаркиње Маре,
Вежите јој руке наопако,
Пак је мени цару доведите!" 30
Они оду у горе зелене.
Нетом их је Маре опазила,
Одмах се је јаду домислила,
Па је њима тихо бесидила:
„Вами бора, дви слуге цареве! 35
Куда сте се данас запутили?"
Говоре јој дви слуге цареве:
„Баш до тебе, Задаркињо Маре!
Посла' нас је царе господаре.
Да ми тебе ухватимо, Маре, 40
Вежемо ти руке наопако,
Пред колина њему доведемо."
Говори им Задаркиња Маре:
„Није триба, дви слуге цареве,
Да ви мене тако ухватите, 45
Нит вежете руке наопако;
Ја ћу сама прид цесара поћи."
Упуте се дви цареве слуге,
А за њима Задаркиња Маре.
Кад је Маре прид цесара дошла, 50
На гола је колина клекнула.
Па је цару 'вако бесидила:
„Што ме зовеш, царе господаре?"
Али јој је царе говорио:
„Је л' истина, Задаркињо Маре, 55
Је л' истина, што људи говоре?" —
— „„Истина је, царе господаре!
Све истина, што ти људи кажу.""
Нато јој је царе говорио:
„О1и волиш, Задаркињо Маре, 60
Оли волиш, да те коњи тару,
Оли волиш, да те ватра гори,
Оли волиш, да те сабља сиче?"
Говори му Задаркиња Маре:
„Теби бора, царе господаре, 65
Нисам трава, да ме коњи тару,
Нисам сума, да ме огањ жеже.
Нисам дрво, да ме ћорда сиче,
Већ те молим, царе госдодаре,
Дај ти мени стару кљусетину, 70
I дај мени тупу сабљетину,
1 вежи ми руке наопако,
Пак ме шаљи низ то поље равно;
За мном пошљи шест стотин' Турака,
Па ти гледај, мој цестити царе, 75
Како ће ме на сабљам' разносит!"
Кад то чуо царе господаре,
Све јој даје, штогод Маре пита,
Па је пошље низ то поље равно,
За њом пусти шест стотин' Турака. 80
Када се је Маре упутила,
Пак завице танко низ гр'оце:
„Света Текло, опрости ми руке,
Недиљице, устави ми Турке,
Посестримо планинкињо вило, 85
Добави ми шарца коња добра,
Добави ми ћорде од мегдана!"
Света Текла опрости јој руке,
Недиљица устави јој Турке,
А Вила јој коња помладила 90
I још к тому сабљу наоштрила.
Докле се је Маре обрнула,
Двиста Турак' она погубила,
А двиста их на водицу нагна,
Двиста гони цару на вечеру. 95
Царе ципа стоце и лопаре,
Што ће варит Турцим' за вечеру.
Кад то види царе господаре,
Затвори се у тврде одаје,
Затвори се деветорим врати. 100
Ал је Маре слугам' говорила:
„Камо вами царе господаре?"
Али су јој оне говориле:
„Отишо је у горе зелене,
Не ће доћи за три била данка." 105
Нато се је Маре наљутила,
У врата је ногом ударила,
Деветора врата поломила,
Унутри је цара ухватила.
Па га веже коњу за репове, 110
С њим обигра дрвље и камење.
Онда сиђе к билу двору своме
Пивајући и попивајући.
Р. Налис, бр. 40.
Казивао Томе Мазало из Сућурја
на отоку Хвару.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
