За вирно служен'је прид оном од госпој
счекал сам тужен'је и вични непокој.
Ја не знам у злоби који бих имал ред,
одколи подоби служен'је вирно злед.
Све што му драго буд', затој ја ли нећу 5
поштедит вирни труд и службу још већу.
Макар да младости мојојзи довика
не створи радости, смиљен'ја ни лика,
вазда све моје дни хоћу ње да сам зван,
докли ми смрт уцкни и приде конац дан. 10
Ни тој ми нî заман ер ћу бит за ње дил
дај право виран зван, а то је свит видил.
Дај ми ће дружба рит кугоди јур славу:
"Ови се да умрит за службу јур праву,
ови је каменом жестоцим прилика, 15
ки гори пламеном тер трпи довика."
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
