За љувен разговор стојах ја у сјени
под један лип јавор на трави зелени,
кад видих вил једну да к мени дотече,
која ми рич медну из гласа туј рече:
"Али си на ово суначце изишал, 5
али је што ново што си туј сам пришал?"
Помни ме срдачце да ово учини,
зашто се суначце сама јур процини;
зато јо' рекох ја: "Мој цвите румени,
сунце ме обасја, кад приде ти к мени; 10
а што ми још велиш што сам ја овди сад,
тер ако знат желиш, теби сам казат рад:
свак кога јур тиште љувена служен'ја,
он, праве, не иште од људи здружен'ја,
да цјеље госпоју разбира од службе; 15
затој ја сад стоју сам овди без дружбе."
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
