Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/2
| ←Шена прва | Вукашин алити Љубав питур Писац: Молијер Шена друга |
Шена трећа→ |
Џоно: Јес' ти то, Коштица?
Коштица: А ко други може бит? У ову уру од ноћи освем мене и тебе, госпару, ја држим да не доходи никому на памет скитат се по улицам.
Џоно: На исти начин држим и ја да није опет никога ко ћути у свом срцу муке које ја ћутим, зашто насврху имат војеват с једном л'јепотом која каже да се не ставља од тебе оли се чини оштра и немила према теби; за мене то је све ништа, зашто тада свеђ ти остаје насладе да се можеш тужити на њу и слободно за њом уздисат. Али не моћ изнаћ никакве пригоде за говорити с оном коју љубиш, не моћ знати од једне лијепе али јој је угодна али неугодна љубав коју су ње очи узроковали, ово је по онему што ја судим једна мука најтруднија за
подниијет је, и ово је на што ме је довео они досадни џиљозник који с толико помње гледа и чува моју лијепу Гркињицу, који неће да је пусти одовле-донле што није свеђ уза њу.
Коштица: Ма у љубави јес мноштво начина за разговорит се и, колико се мени чини, твоје очи и ње од назад два мјесеца изрекли су се колико је доста и доста.
Џоно: Истина је да ја и она веће смо пута другому с очима говорили; ма како познат да смо се чинили једна другому разумјет у они језик како тока? и што ја знам иза свега хита ли ме све што јој ја с мојијем погледима говорим и говору ли опета ње очи све оно што ми се веће пута узчини да говору?
Коштица: Ваља изнаћ штогод како ћете се на други начин проразговорит.
Џоно: Јесу ли ти ту мужићи?
Коштица: Јесу.
Џоно: Нека дођу ближе. Хоћу чинит да кантају и ударају до зоре и видјет хоће ли њихова музика чинит мојој лијепој изит на коју од фуњестара.
Коштица: Ево их, што ћете да кантају?
Џоно: Што умиједу најбоље.
Коштица: Нека закантају један трил који су закантали ономадне мени.
Џоно: Не, не, то није на припозит.
Коштица: Ах, госпару, ово је у беццаро.
Џоно: Кога малана разумијеш с тезијем твојијем беццаром?
Коштица: Ја сам мртав за В царом. Ви знате да се ја штогод разумијем. В царо занесе ме. Изван В царо није душе у музици. Дану почуј мало.
Џоно: Ајбо, ја хоћу штогод сладко и љувено, којугод ствар која ће ме држат у једному овако сладку покоју.
Коштица: Ја видим, ти си вас с В моллом. Ништа, ласно је смирит вас обудвојицу. Ваља да ти закантају шену од једне маиахне пасторале коју сам видио да справљају. Ово су два пастијера проливена и пуна принемагања, дје доходи сваки од себи у једну дубраву и с Б моллом тужи се д јада на своју несрећу; затезијем одкрива један другому немилости своје љубјене; а уто приступа к њима један пастијер весео и подругавац с једнијем В царом, који се руга њиховијем слабостима.
Џоно: Да, контенат сам: да ми је видјет што је то.
Коштица: Ево џусто мјеста који ће служит за палак, а имамо фенера за илуминат га.
Џоно: Стани џусто према овој кући за да кад чујеш најмању треску унутра, могу чинит удунути свијеће.
|