Војвода Јанко и млада Анђелија
(Из отока Цреса.)
Женио се војевода Јанко,
Женио се круто на далеко
За једину Анђелу дивојку.
Мајка хћерци лепо беседила:
„Како ћеш ме, хћерко, оставити?“ 5
„„Тешко,мучно, мила мајко моја!
Ви ћете му лепо беседити,
Да сам синоћ било платно ткала,
Зором ме је глава заболила,
А до јутра душицу спустила.““ — 10
Кад је пришал на пол равна поља:
„Помоз Боже и дива Марија,
Да ја придем в Анђелине дворе!““
Кад је пришал в Анђелине дворе,
На дворе је Анђелина мајка, 15
Једном руком двори пометаше,
Другом руком сузе отираше.
(Говори јој војевода Јанко:)
„Добар дан ти, Анђелина мајко!“
„„Бог те сприми, војевода Јанко!““ 20
„Кади ти је Анђела, дивојка?“
„„Гори ти је ва третој камари,
На шкриње (је) спријета[1] рукама,
Синоћ (ти) је било платно ткала,
На зору ју глава заболила, 25
А до јутра душицу спустила!““
(Говори јој војевода Јанко:)
„Ја ти тога не верујем, мајко!“
„„’Ко ти мени не верујеш, Јанко,
Пошећи се до трете камаре.““ 30
(Кад он приде до трете камаре,)
Ва камари Анђела дивојка.
(Спроговори војевода Јанко:)
„Бора вами, верни слуге моје,
Сподајте ми маио хиадне воде, 35
Да је лијем миадој на срдашце,
Да би ми се спробудила млада.“
Нит му дише, нит му с’ оком миче.—
„Бора вами, верни слуге моје,
Сподајте ми огња жеравице, 40
Да га метнем младој на срдашце,
’Ко би ми се спробудила млада.“
Нит му дише, нит му с’ оком миче,
Нит му се је пробудила млада.—
I он метне билу руку своју, 45
I метне ју младој на срдашце,
’Ко би му се пробудила млада.
Нит му дише, нит му с’ оком миче,
Нит му се је пробудила млада.—
(Спроговара војевода Јанко:) 50
„Хомо с’ Богом, верне слуге моје,
Хомо с’ Богом, откуда смо дошли:
Умрла је Анђела дивојка!“ —
Нису пришли ванка на пол двора,
К’ њој се шеће стара мила мајка: 55
„Си ми жива, драга хћерко моја,
Како си ми ото ти поднесла?
„„Све сам лахко, мила мајко моја,
Ал најтеже Јанкову сам руку,
Да би ју бил још мало потишћал, 60
Ја бих му се насмијала била.““
Зачул је то војевода Јанко,
Тврдо јој се виром завирио,
Да јој не ће јунак опростити.
Он се шеће старој мајки дома, 65
Он се шеће три лета ва гори,
Згоји косе, како и дивојка,
Згоји дојки како и дивојка,
Обуче се како и сирота,
А на руке билу конештрицу. 70
V конештрици дви биле канице,
Да ће једну за дукат продати,
Другу да ће за дар даровати
Ки ће њега шиват научити,
С ким ће се он сирота хранити. 75
Кад је пришал на пол равна поља,
(Спроговара војевода Јанко:)
„Помоз Боже и дива Марија,
Да ја придем в Анђелине дворе!"
Кад је пришал в Анђелине дворе, 80
На дворе је Анђелина мајка:
„Добар дан ти, Анђелина мајко!"
„„Бог те сприми, убога сирото !""
„Ћеш ме зети ноћас ноћевати?“
„„С добре воље, убога сирото, 85
Што то имаш в биле конештрице?““
„Ово имам дви свилне канице,
Једну да ћу за дукат продати,
Другу да ћу за дар даровати,
Ки ће мене шиват научити, 90
С ким ћу се ја сирота хранити."
Кад је било шкура доба ноћи,
Ал завапи сирота небога,
Да с ким оће вечер вечерати,
„С когу ћу ја ноћцу ноћевати?" 95
„„С маном оћеш вечер вечерати,
С Анђелину ноћцу ноћевати.““
Кад је било неко доба ноћи,
Ал завапи Анђела дивојка,
„Ај прокљета, мила мајко моја, 100
I још оте биле дворе твоје,
Када си је нигдар заградила
I сироте ва ње пријемала!
Није ово сирота небога,
Нер је ово војевода Јанко!“ — 105
Он се метне прек балкуна ванка
I шеће се старој мајки дома:
„Весели се, мила мајко моја,
Преварил сам Анђелу дивојку!“
Исти.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
