Вил жели тач му злед,
ер кад год укаже мени се јур мила,
цић мука да моја не би се свршила.
А кад рат гњива ње ме срце увриди,
жестока јес толи,
да мном се не боли,
докли год смрти ме биљеге не види;
кад ли пак, гди зблиди,
упази смртни јад невољну му младос,
тада ми укаже милосну сву радос.
Боље би тисућкрат, да конац прикине,
о кому зло такој
све виси живот мој;
ну њему ње дике не даду једине
погинув да згине,
цић да се за чудо све каже и прави
ме битје свим тима, ки служе љубави.
