Захвали се Видовићу старче,
Пул младога цара на вечери:
Да он има до девет синова,
А он нима сина ни синовца,
Нег до девет полепих девојак, 5
Свих девет до младе Маргарите.
Да ни тога до недиља дана,
Од цара му дробна књига досла:
Да он има на војницу појти,
Али појти ал шиљати синка; 10
А он нима сина ни синовца,
Нег’ до девет полепих девојак,
Свих девет до младе Маргарите.
А Видовић тужан и жалостан,
Да је њему на војницу појти. 15
Говори му кћерка Маргарита:
„Ај ти Бога, о мој стари ћаћа!
Ча си тако тужан и жалостан?"
„„Морам бити тужан и жалостан,
Зач је мени на војницу појти; 20
Али појти али шиљат’ сина;
А ја немам сина ни синовца.““
Говори му кћерка Маргарита:
„Кроји ми ти робу по јуначку,
Купи ми ти клобук белим перјем, 25
I ми купи коња нејахана,
Ја ћу за те на војницу појти.“
„„Ај ти Бога, драга кћерко моја!
Како биш ти коња подковала?““
„Коват ћу га, ко други јунаци.“ 30
„„Како биш ти оружје свитлала?““
„Свитлат’ ћу га, ко други јунаци.“
„„Крко биш ти Дунај пропливала?““
„Пливат ћу га, ко други јунаци.“
„„Камо биш ти жуте косе своје?““ 35
„Сплетат ћу их ко други јунаци.“
„„Камо биш ти биле дојке своје?““
„Хранит ћу их, ко друге девојке.“
Скројил њој је робу по јуначку,
Купил њој је клобук белим перјем, 40
I јој купи коња не јахана,
I њој даје светлано оружје.
За њега је на војницу пошла.
Кад је дошла пред царове граде,
Видиле су ју цареве слуге, 45
Шле су оне цару поведати:
„Ај вам Бога, цару господине!
Дошал вам је Видовићу млади;
На поскоку, да је млади јунак;
На погледу, да ј’ дивојка млада; 50
Не знамо, је л’ јунак јел дивојка.“
Цар је верним слугам говорио:
„Ај вам Бога, драге слуге моје!
Пељајте га у беле бутиге;
Ко ј’ дивојка, ће збират прстене, 55
Ко је јунак ће збират оружје.“
Пељали га у беле бутиге:
V прстене ни з оком погледала,
А оружје ј’ најлипље збирала.
„Ај вам Бога, цару господине! 60
Пељали смо га в биле бутиге;
V прстене ни з оком погледао,
А оружје ј’ најлипје збирао.
Незнамо је л’ јунак је л’ дивојка.
„Пељајте га вране коват коње; 65
Ко је јунак ће их подковати,
Ко ј’ дивојка, ништар не ће знати.“
Пељали ју вране коват коње:
Ковала их, ко други јунаци;
Нису знали, је 1’ јунак ил дивојка. 70
Још је царе слугам говорио:
„Ај вам Бога, драге слуге моје!
Пељајте га мутни пливат Дунај;
Ко је јунак ће га препливати;
Ко ј’ дивојка на крају ће стати.“— 75
Пељали ју мутни пливат Дунај;
Сви јунаци на крају су стали;
Она ј’ млада Дунај препливала;
Не знаду је л’ јунак је 1’ дивојка.
Када дошло девет годин дана, 80
Млада себи тихо говорила:
Цара служим девет годин дана,
I не зна, сам јунак ал дивојка.
Онда види та дивојка млада,
Да ни цара ни да ни цесара. 85
Зајахала ј’ добра коња свога,
Јахала је к својој милој мајки.[1]
Наша слога, поучни, господарски и политични лист год. X, број 3., у Трсту 1. фебруар 1879., стр. 9.
Хрватске народне пјесме што се пјевају по Истри и Кварнерских отоцих, прештампане из "Наше слоге", Тискарница синовах К. Амати у Трсту 1879., стр. 25-28.
