Венере и Адон/Први призор

Извор: Викизворник
Венере и Адон
Писац: Марин Држић
Први призор


ВУКОДЛАК, КОЈАК, ГРУБИША, ВЛАДЕ.


Приђе нег се шена одкрије Власи говоре.

        ВУКОДЛАК

Ах, винце гиздаво, мило ти си пити,
   тебе ти је право до неба славити!
Водице студене, мени ћете опростит,
   на пиру у мене нећете ни праг прит!
Мед њеки усхвале каконо слатку ствар,
   при винцу остале сласти су за ништар!
Што 'е папар ки грије и чафран весели?
   Тко винца не пије, вазда се дресели.

 

        КОЈАК

Бог да', Вукодлаче, ки се с винцем рвеш,
   али 'е винце јаче. Одкуда такој греш?

 

        ВУКОДЛАК

Ја сам Гризивино а нијесам Вукодлак:
   гризем, жвем, ијем вино брз, крјепак, хитар, лак.
Уклон' се свак мени, кнезу Гризивину;
   прилике мени нî, кад што добро пину.

 

        КОЈАК

Нут хлапа гди хлапа! Хлапа', хлапе, такој!
   Да је печу штапа! Ну чека', свињо, стој!

 

        ВУКОДЛАК

Мучи, козо, мучи! Јучер ме властелин,
   Влахе Држић, ручи, властеоски прави син,
да ћу пјан и сит бит за вас мјесец ови.

 

        КОЈАК

   Одкле идеш, умијеш рит? Јели те вукови!

 

        ВУКОДЛАК

Жени се тај младић и води владику
   рода Синчичевîћ анђеоску прилику.
Стáром тî властели мјере сребро и злато.

 

        КОЈАК

   Истом хлап дедели! Тер, козо, гди је то?

 

        ВУКОДЛАК

Врећу јаребица јучера му продах
   и песет пиплица, и добру плату имах.

 

        КОЈАК

Свиња је њешто снио, тер пјан сад бугари.

 

        ВУКОДЛАК

   Богме сам изнио пô торбе динари.

 

        КОЈАК

Ну чека', хлапино, нећ' ријет одкле идеш?

 

        ВУКОДЛАК

   Знаш, ере је вино са мноме; куд урвеш?

 

        КОЈАК

Синовче, узми бат, омјери му плећа!

 

        ВУКОДЛАК

   Богме ти чиних знат што је врућа лећа.
Нут биједе, ку иште у Дубровнику оженит!
   Што ће ово сметлиште?

 

        КОЈАК

                                   Што хоћеш, свињо, рит?
Једа му неће дат дјевојку кмецку кћер?
   А да ти 'е, свињо, знат; говорено 'е јучер
у Граду за њега, одкле пјан идеш ти;
   дјевојку му и свега обећају дати.
Влахе, гди си био и, хлапе, гдино си
   главу вина налио?

 

        ВУКОДЛАК

                              Грбавој тој кози?
А прем за њим мраше њека годишница,
   све ме испитоваше овацијех рилица;
а прем се ће витез уза њу испокојит,
   а за нидан пинез неће га она изгубит.

 

        ГРУБИША

Ако није лијепа, нећу ју узети.

 

        ВУКОДЛАК

   Једним је оком слијепа.

 

        ГРУБИША

                              Да нека иде к штети!
Нећу ни позират на ту ја, мајде т' не!

 

        ВУКОДЛАК

   Дат ти ће избират витезу с крајине!
Гдје ти 'е коњ, копје и штит, јуначе, за бога
   на поље да ти 'е изит? I говна ли овога
мислите женити?

 

        КОЈАК

                                   Мислимо, хлапино!

 

        ГРУБИША

   Тер што хоћ', јарче, рити?

 

        КОЈАК

                              Пробав', свињо, вино,
инако т' овај бат омлатих о главу.

 

        ВУКОДЛАК

   Истом ме немој дат изјес тому лаву, -
немој, господине, прости ми бога рад!

 

        ГРУБИША

   Курвине хлапине!

 

        КОЈАК

                              Синовче, ход'мо у град.

 

        ВУКОДЛАК

Како управите у Плочку улицу,
   у реп целуните Русу Милашицу;
а ти, крајичниче, Орланду се јави...

 

        КОЈАК

   Нут гди свиња виче!

 

        ВУКОДЛАК

                              ... да т' оно оправи.

 

        ГРУБИША

Пјаницо усцана, још ти ћу одгристи нос,
   проће мало дана.

 

        ВУКОДЛАК

                              Грубиша, ну ти моз!
Што ми се гонену?
Зовем се Седми муж, презиме Дуги нос,
   носим дом како спуж на себи гди сам гос.
                    Пијем винце без водице;
                    вода ми је бистра мила,
                    гди ма љуби мије лице
                    кад је од руже венчац свила.

 

        ВЛАДЕ, мати Грубише

Млађахти синко мој, дјетеце мо'е драго,
   куда ми идеш тој, моје веље благо?
Куда ми хоћеш поћ, мо'е вито копјице,
   а мајку хоћеш оћ, да рони сузице,
да тебе, суначце, тва мајка не гледа,
   да мајци срдачце тужно се распада?
А ти, зли човјече, куда ми водиш сад
   толико далече храњење моје у град,
му перлу, мој босил, мој мио гаропалак
   који сам ја гојил' у старос му штапак?

 

        ВУКОДЛАК

Ото га иде продат, брацки ти ћу рити;
   немој му ш њиме дат, сестрице, отити.

 

        КОЈАК

Пођ' с врагом и ш њиме! Једа га ја водим?
   Он путем својиме, а ја мојим ходим.

 

        ВЛАДЕ

Врати се, синко мој, к твому станку, мîле,
   не ходи ми такој, да те не узму виле,
ке ноћно кон воде, мој синко љубени,
   таначце изводе у гори зелени.

 

        ВУКОДЛАК

Чува' га од вила! Ако га видјеше
   тако личца мила, ончас га узеше!

 

        ВЛАДЕ

Јаох мени, не слути, мољу те, јуначе!
   зло ми срце ћути! Ходи ми, мој браче.

 

        ГРУБИША

Мајде т' га нећу сад врагут бат домом ит, -
   свакако поћу у Град дјевојку испросит.
Богме га на пашу не могу веће ит;
   ја се сам, да т' кажу, одлучио оженит.
Њека годишница за мене све пита
   како мјесец лица.

 

        ВУКОДЛАК

                              Ку ли госпар пита
приклами и цкваром? Јес, богме, за њим мре.

 

        ВЛАДЕ

   Немој ве, синко, том!

 

        ВУКОДЛАК

                                   I та госпара тре!

 

        ВЛАДЕ

Није бо туј госпоје; затој се губине
   туј чине свакоје.

 

        ВУКОДЛАК

                              Кадгоди се и пине.

 

        ВЛАДЕ

Ум'ју годишнице и госпару браду
   оскубсти, обијеснице, тамо у томем граду,
госпи одговарат и, што могу, красти,
   и по граду ударат, кучетине, у ласти;
цквару опилаје, а хљебе мажући
   задњицâ свака је, да им их нî моћ вући;
а вина лончине све пуне имају
   што краду, рабине, пак пјане играју.
С господаром воле на баштину обит
   нег с госпом; туј столе носе гди ће сидит.
Колико охшубâр госпе им омлате
   о главу, - чудна ствар, како у гвоздје млате;
тврђе су главине нег сохе храстове,
   а како кравине вазда су јалове.

 

        ВУКОДЛАК

Наш витез то би ктио, млијечно штогоди;
   без труда рад би био да му одар плод плоди.

 

        КОЈАК

Нут свиње усцане, гди неће, брате мој,
   да нас се остане!

 

        ВУКОДЛАК

                              Грубиша, ја сам твој:
пеци лој, тер се гој, и брате збогом стој!

 

        ВЛАДЕ

Охај ве, синко мој, граћцке годишнице
   водити на стан свој худе пуштенице.
Ја ти ћу у селу дјевојку испросит
   гиздаву Веселу, ка ти ће драга бит.

 

        ГРУБИША

Ја хоћу притилу, да ме у зиму грије.

 

        ВУКОДЛАК

   Нађ' му горску вилу! За жиганта није
ка суха кожина; нађи му притило,
   не умори сина, блудило тве мило.

 

        ГРУБИША

Охај ме се, јарче! Ах, пјанче усцани!
   Ото за нас парче парци и незнани.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.