Велми ти је горушта, мој Боже, љубав тва,
за коју ти пушта небеска добра сва,
за коју вишњи рај с анђели остави,
а приде на свит сај дил наше љубави.
Чловик се учини, приправан на туге, -
чуда Бог једини што створи за слуге!
опојен љубезни, нимало не стави
на памет бољезни цић наше љубави.
На криж се да пропет, да наш грих одкупи,
да наш грих, дим опет, сам собом заступи.
Ох, тко би окусил љубави теј твоје,
слатко т' би просузил за злобе сам своје,
а слађе за тебе, ки с' наша доброта,
не штедил сам себе ни свога живота;
најлише кад тај дан гди слатко вапијеш:
ако си тко жедан, ход' да се напијеш.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
