Велми се веселих овому дневи ја,
веће га пожелих нер трудан покоја,
јер када имах глас да ћете овди прит,
оћутих једну слас, за радос мњах умрит.
Толико би вел'је мојојзи младости 5
велико весел'је, још веће радости,
да кад се у ов двор очито угледах,
нî тади разговор кому се ја не дах;
јер добро уфаје свак се нас весели,
још веће гледаје кон себе што жели. 10
Тер ово за радос памет ми сва бијесни,
толику чух сладос цјећ твоје љувезни,
цић твоје милости која ме тиши све,
тер имам смилости пољубит личце тве.
Присвитла диклице, не само да смим ја 15
пољубит тве лице јак сунце које сја,
ну виђу јер мени на сву сад вољу јес
твој образ румени и његов вас урес,
који ми љувене све жеље укроти,
кад видих ја мене при твојој доброти.20
Тер кад ме ухвати тва липос за грло,
рекох се не звати речен'је умрло;
зач ми свис отиде грлећи ствар ону
ку мнози да виде у жељах све тону.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
