Већ остајте све госпоје,
ето 'е Ракле мене мила
кроз љепости рајске своје
себи самој замамила.
Замани ме веће зове,
мâ Љубице, љепос твоја
на разблуде, на целове,
друга 'е, друга мâ госпоја.
Другога ишти ти пастира,
други огањ мене прли,
и другога себи избира',
покли друга мене грли.
I ти ка си рајска дика
досле била, Дзорко моја,
другога ишти љубовника,
ер је друга мâ госпоја.
Нека други сад ужива
што ја жељех сва мâ лита,
други с тобом да прибива,
друга 'е љубав мâ честита.
О Јасенко мâ љубљена,
другом љепос твоју храни,
друга 'е мени обљубљена,
друга, друга мене израни.
Злаћени су твоји прами
вез срдачцу били мому,
ну ме друга сада смами,
тијем се даруј ти другому.
А ти, цвијете мој љувени,
Ракле, слатка мâ госпоје,
занесену бићеш мени
мила радос све дни моје.
С тебе саме у несцјену
све сам друге поставио
и му младос затрављену
самој ти сам завјерио.
Ти си, браче, мени сама
сред срдачца стрављенога
од свијетлога златна прама
до ступаја прибијелога.
I теби ће робовати
сужна душа мâ увике,
дочим буде сунце сјати
и доколи теку рике.
Мâ пјесанце, бјежи ине,
самој Ракли дај се у крило
да ти срдне не учине
безакон'је ке немило.
Туј ћеш наћи миле обране
кад те сакрит она буде
међу прси све сњежане,
гдје су моје све разблуде.
