Вазел бих, да мени, ме добро, будеш рећ,
за што ме све гледаш, ако ми добра нећ?
али туј хоћеш ствар химбену чинити
за чин'т ме кроз љубав у тугах све мрити?
кад дигнеш тве очи и снижиш кроз смих твој,
не знаш ли, ер смртни даваш ми непокој?
с тим очим твојима све би рек да велиш:
ход к мени на радос, ку срцем ти желиш;
а пак ме оставив чиниш ме зло мрити,
да буду врх тужних тужан се ја рити.
Ако тој срце тве, ко срце ме рани,
јур другу љувезан у себи сад храни,
немој ме никако љувено гледати,
ер твим тим очима смрт ми ћеш злу дати.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
