Вај мени небогу нада све младости,
ки пријат не могу ни једне радости,
ни покој негли труд, да ни смијех негли плач;
зач је тој мени суд да живем небог тач,
да служим, а стећи не могу ни стигнут, 5
вај тамној несрјећи, виђ, да сам у ње скут.
Вај смрти немила свакојзи нарави,
камо си занила? ходи ме задави,
јере ми додија несрјећа немирна
и љуће нег змија израни чемерна; 10
ер небог да станем на ками становит,
да се прије растанем, пропал бих на он свит;
и свуди куди грем, свуд ми је протива.
Тим желим да умрем, да ми дух почива;
ер би ми душици без тијела бил' боље 15
у горкој тужици све патит невоље
неголи овакој насвакчас да сахнем,
а слидим непокој, доколе издахнем.
А мудри говоре, најлише Сенека,
да ништор није горе нег немоћ без лијека. 20
Ну ка је хуђа ствар, која ли тај немоћ
нег служит у нехар за службу стећ не моћ?
