Уресна крунице, сва драги каменак

Извор: Викизворник
Уресна крунице, сва драги каменак
Писац: Шишко Менчетић
250. песма првог дела Рањинина зборника.


Уресна крунице, сва драги каменак




Уресна крунице, сва драги каменак
   у ком сја данице присвитли пламенак,
   повита бисером и цвитјем од раја,
   изврила с' језером јур у хип од змаја,
да вас свит поразиш огњеном љубави 5
   и да га окрасиш, чим небо Бог слави.
   Ева рај упушта земаљски нехајством,
   опет га допушта ти мнозим отајством,
ки знају расправит твоју моћ и крипос.
   Тер вазех ја славит с весел'јем тву липос;10
   танцом јер од свих вил слову те госпоју,
   венчац т' се с круном свил, пјесни т' се туј поју,
веће нер у Грецији Елени цјећ Троје
   и у Рим Лукрецији над љепос ку броје.
   Ружица румена и с бил'јем зазире 15
   од хвале имена твојега и вире,
тере се озира и с листјем к небесом
   словући примира тву липос к чудесом,
   у којој сва слава јес како у рају,
   тер гредеш гиздава јак вила по гају,20
сврћући позором прикрасним весело,
   врх кога сја зором јакино дан чело;
   на кому цафти цвит џиљ биљи од снига, -
   тој слиди вас сî свит умјесто од стига.
Ар гди си ти, круно, ино се не жели,25
   радос је напуно образ твој весели,
   из кога плам гори свитлостју која сја
   јак сунце на гори, кад зађе облак тја.
Најлишно свак прави, кад те смих обиде:
   "Оно се приправи да к небу отиде!"30
   ер бил дан с истока нî твоје свитлости,
   која си прî рока дана рај милости.
Да види тко помни, што нî чул у чтен'је,
   у теби гди домни све дивно почтен'је:
   личце тве, ком огањ љувен се сатворил,35
   да нî лис руже на њ, вас свит би изгорил.
Од вел'је радости које нî ни бит ће
   у твојој младости сада сва процтит ће:
   јак љети перивој, кад цвитје исходи,
   тако врат били твој по ком се џиљ плоди.40
Тер се свак засјени тко гледат на њ почне,
   зач вас ври у пјени од зоре источне.
   Цти поред с њим грло, које се прогледа,
   гди кроза њ гре хрло уздихај од меда.
Али ти од' мане дража је воњ толи,45
   ка смами тко стане да мирис одоли;
   ар је мил и сладак свакому блуднику,
   јак љети јур хладак кад пухне путнику.
А него да билос прси т' се отвори,
   у ких је тај смилос да тебе свак двори,50
   каконо вил ону ке усти од розе
   у цвитју сва тону тер кораљ ван росе.
Када их отвориш, вас се рај укаже,
   а то ли говориш, витри се утаже,
   хитрећи ромоном у ком рич излази55
   сладостју јур оном да ками приблази,
а него чловика, о цвите перени,
   који нећ довика сит бити серени,
   од тебе пловући ка спива врх вала
   тер не да словући да згине тва хвала;60
којојзи нî чисал ни такођ прилике
   тер људска знат мисал не може тве дике.
   Рај ди, тî да си цвит, свакому очита,
   текал би вас сî свит, да тебе почита
каконо ствар нову љепости изврсне,65
   анђелски ку зову, кому јур искрсне
   у срићу тва гизда; коју кад обратиш
   к небесом од звизда, свитлос им прикратиш,
каконо дан зори, прикрасним косицам
   на ких се рај зори у злату с розицам.70
   Најлише ти прами када т' се растресе,
   тадај се твоји крами свитлостју наресе,
зач будеш јак вила ка за стан обћи луг,
   докли их завила гојтаном нис' у круг,
   јакино венчац рус прихитрим руками,75
   на ких цти џиља бус тер скрива драг ками,
а ине све уде тој рухо причисто
   по ком те сви суде Лександра намисто,
   Ето свит да владаш, разум твој јес дости,
   којим се прикладаш к небеској мудрости80
и к оним наравом једине фениче,
   тер теби међ травом сличан цвит не ниче;
   љепос јер, вјеначцу, теби Бог сву изда
   јакино мјесечцу између свих звизда,
којих се с' хитила лакомо крјепостју85
   тере си скитила име тве љепостју.
   Јере се подоба Хомеру славити,
   ако би тој доба њему сад на свити,
и мудри још Вирџиљ, у мрамор да пишу
   славећи тебе џиљ љепотом највишу.90
   Царство тве чâс има, не мисец [с] суначцем,
   ким се зрак вазима најмањим облачцем.
Тва љепос јес твора ка нигда не гине,
   јак зелен са бора и листак с маслине;
   а тој се јур изрит не могу тве славе,95
   ни такођ влас изрит најмањи од главе,
а негли остала љепости ку праве
   да свиту јес хвала достојна све славе;
   најлише кад пође твој урес да ходи,
   свак узмни, госпође, да танац изводи.100
Зашто си уресна разлицим гиздами,
   како су укресна небеса звиздами;
   тер тебе за дику имат ће свит ови
   и чинит увику твој урес да слови.



Напомена[уреди]

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.