Умиру а поју, како куф прибили
кад види смрт своју, тад почне да цвили.
Умиру а не знам тко ми смрт задава,
исто[м] ме љувен плам помало скончава.
Умиру притужан, а не знам кривине, 5
ни сам ја тач дужан живот мој да гине.
Умире брже сад мâ младос чемерна,
у жељах тебе рад, крунице бисерна.
Умиру и видим очито гди ја мрем;
тву љепос што слидим, самохоћ на смрт грем. 10
Умиру, низа се кад пустиш да лете
свионе тве власе који[м] ме заплете.
Умиру тако још, кад круну будеш свит
од косиц којим мож уресит вас сај свит.
Умиру, поглед твој кад сврнеш на мене 15
за којим живот мој жељахно вас вене.
Умиру, љувено мимо ме кад мине
тве личце румено, суначцем јер сине.
Умиру, у танцу кад будеш ти зачет
прислатку пјесанцу ком будем ја вазет. 20
Умиру, кад прођеш меу вилам по двори,
му младос јер ођеш пламеном да гори.
Умиру, кад твој глас анђелски отвориш:
вјеруј ме тади час мраморем сатвориш.
Умиру, нередно кад ми се гдје годи 25
тве славно и медно име чут пригоди.
Мâ вило, ти чини што т' драго и твори,
ти с' узрок једини мене смрт да мори.
Цић тебе сад тужим и сузе подиру,
цић тебе смрт дружим и жељан умиру. 30
Цић тебе све патим, очито видиш тој,
цић тебе гдје кратим прî рока живот мој.
Ћић тебе слатки сан трудна ме одбигну
ки сву ноћ и вас дан не могу да стигну.
Цић тебе весел'је мени се прикрати 35
у горко дресел'је ко ме ће скончати.
Цић тебе оставих сву мисал и покој,
а само забавих о теби живот мој.
