Змај пролети с мора на Дунаво
I пронесе под крилом дјевојку,
А под другим рухо дјевојачко.
Кад је змају жеђа додијала,
Пусти злато у траву зелену,
Па јој даје од злата маштрофу,
Тер је посла за гору на воду.
А1 на води три дилбера бише;
Један вели, лиепе дјевојке!
Други вели, да је поведемо.
Трећи вели, да је упитамо:
„Ја бора ти, лиепа дјевојко!
Одкуда ти у гори зеленој?
Чијег ли си рода и племена?“
Проговара лиепа дјевојка:
„Ја сам кћерца цара честитога
Вјерна љуба змаја огњенога.“
Кад то чула три дилбера млада,
Онда су јој они бесједили:
„Што те даде царе од Стамбула
Што те даде змају огњеному?“
Одговара кићена дјевојка:
„Непитајте, три дилбера млада!
Ево има пуне три године,
Како нам је змаје доходио.
На недиељу он је одводио
Одводио по једну дјевојку;
Па је наме реда долазила.“
Тад говоре три дилбера млада,
Три дилбера, три брата родјена:
„Чујеш ли нас главита дјевојко!
Гди је теби, змаје огњевити ?“
Њима цура право казивала:
„Ено њега у цервеним стинам,“
Кад то старји братац разумио,
Дјевојци је тихо бесиедио:
„Ја Бога ти, лиепа дјевојко!
Почешљај ми злата ли перчина
Погубит ћу т’ змаја огњенога,
Опремит ћу т’ баби ка Стамболу.“
Кад то чула главита дјевојка:
Чешља њему од злата перчина
Уплећала од злата перстене.
Јунак момче зато и незнало;
Већ је спреми ка Стамбулу биелу.
Оде момче змају огњеноме,
Па потеже ћорду бриеткињу
Одсјече му главу у рамену.
Па он иде ка Стамбулу бјелу.
Кад је дошо под цареве дворе,
Пак је јунак дворе проходио.
Угледа га лиепа дјевојка,
Силна кћерца цара честитога;
Она своме баби говорила;
„О мој бабо, царе од Стамбула!
Зовите ми онога јунака,
Стоно данас из под двора прође,
Они ме је муке избавио.“
Кађ то чуо царе од Стамбула,
Он му шаље своје вјерне слуге,
Да му траже млађена јунака.
I нађоше, весела му мајка!
Доведоше г’ цару честитоме;
Па му царе тихо бесједио:
Ти ли с’ моју кћерцу избавио
Од онога змаја огњенога?“
Њем’ се момче криво куниаше:
Нисам, царе, живота ми мога.“
Њем’ се царе бише повјерово,
Мислећ царе да се упознао.
Невјерује главита дјевојка,
Већ говори цару баби своме:
„Скини њему калпак и челенку,
Бурме моје у његов’ перчину
“Скидоше му калпак и челенку,
Надјоше му од злата перстена
Силне кћерце цара честитога.
Кад то царе бише опазио,
Онда њега себи заставио:
Бјеле му је дворе саградио,
Своју му је кћерцу поклонио,
Узима га за својега сина,
I даје му на помоћ цекинах,
Нека троши јунак до виека.
Босански пријатељ, садержавајући потриебите користне и забавне ствари. Уредник: I. Ф. Јукић Бањалучанин. Свезак II, Трошком Дра. Људевита Гаја, у Загребу, Берзотиском народне тискарнице дра. Људевита Гаја, 1851., стр. 91-93.
