Омилија билој вили
Кано златни цвит румени,
А по лажи невири,
Отеше је јаднон мени!
I та би ми туга прошла, 5
Да је младић изврснији,
Да је прија мене доша,
Штокод липјл, човишнији.
Ево бацан перо моје,
Што из моји рук испада, 10
За разабрат срце моје
Пуно туга, пуно јада!
Скупите се сви у кућу
I зовите још сусиде,
Утију ми дајте врућу, 15
На жалостне ме бесиде!
