У срцу мому страх прибива љувени
за вилом, кој се дах на службу по све дни,
нит' умијем утећи ни камо ни куда,
свуд ме ње слиедећи несрећа прихуда.
Што може бит' овој, о вишњи мој боже, 5
да тужни живот мој мир примит' не може?
Од куда изходи ови труд и пораз,
који ме доводи на смртни хип и час?
Једа је гриех који, циећ кога живот мој
и душа достоји толики непокој? 10
Ако је који гриех, учини моћ твоја,
за гриех мој на поспјех да будем умриет' ја;
учини да веће у плачу жив не грем,
покли ме оћ' неће плач, докли не умрем.
Ер кроз тај мучни гнив умрити боље јес, 15
него ли трудит' жив и ћутит' злу болес.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
