У срцу мому плач ти, вило, постави,
покли ме жељна тач тва липос остави;
ина ми мисал нî неголи цвилећи
истрајат моје дни све трудно живећи.
Ере сам ухиљен јадовно задости, 5
покли сам раздиљен с твојомзи младости;
ер ако тву липос у мој крил не виђу,
мени је усилос ови плач да слиђу.
Ер живит не море без тебе твој слуга
јакино без горе јелин плах од луга. 10
Реци ми чеса рад на ме се расрди,
тер службу моју сад љубави погрди;
очито ли, знам ја, не створих такуј злед
да сврћеш далек тја од мене твој поглед.
Ну тко тај узрок би да мене приверна 15
у тебе озноби, крунице бисерна,
да би он живот вас за роба стал сужан,
цић кога сваки час стоју ја притужан.
Ко мене окриви у тебе, мâ вило,
једа га огниви вишњи Бог немило; 20
да би му суначце не сјало свитлости,
ко моје срдачце напуни жалости.
А тко је праведан, да буде стојати
кон дразијех поваздан и љубав имати.
