Драгу ствар ниткоре срчано тко љуби,
процијенит не море, дочијем ју не изгуби,
а познат може тој, кому се пригоди,
да трудан живот свој у тужби проводи,
страдаје ствар драгу, јадовно тер сузи
тргаја сву снагу, кад тај труд искуси,
од туге приљуте тер тако копни вас,
радости минуте страђаје сваки час,
тијем се може ријет, кад је се избави,
да би дао вас сај свијет, да се с њом растави,
и себе за роба гусаром у руке,
ако се подоба, да трпи све муке.
А сам тој познава тко ћути туј тугу,
како се скончава срдачце у кругу,
тко јаде приљуте с чемером пробавља,
радости минут[е] гди с тужбом понавља,
плачем се гоећи повријеђен задости,
у тужби стоећи с великом жалости.
Који труд небогу мени се приклада,
ки изрећ не могу од туге и јада,
зашто смрт човјека кад земљи обрати,
веће се до вијека на сај свијет не врати,
затој су све заман јадовне сузице
и обноћ и обноћ пролијеват низ лице,
поколи никада том тужбом на свијети
опет се не нада очима видјети
свој покој љувени, с ким га смрт раздијели,
до гроба по све дни да тужи и цвијели,
да страда радости у плачу расцвијељен
јадовном жалости и тужбом надијељен,
ај Боже, ај Боже, тер не вијем на свијети
туј жалос ко може од плача изријети,
драгу ствар тко љуби с горуштом љубави,
а пак је изгуби и с ш њом се растави,
а уфан'ја ни није моћ ни у чем познати,
ни тужби врха доћ, ни плача парјати,
коли је горко тој несрећи у служби
проводит живот свој у плачу и тужби,
зач кад му у мисал тужица тај стане,
вај, ко би приписал бољезан и ране,
у срцу ке носи, чијем га чес надари,
да у Бога смрт проси и умријети не мари,
а камо уздах свој с чемером од змија,
за толик непокој гди мрамор пробија
и тужбе остале, вај, ке се могу рит,
да би све пропале од јада на он свит.
А затој, а затој парјат ћу ја саде
мој плачни непокој и остале све јаде,
покли тач од Бога вишњи суд одлучи,
да мене небога сестрицом разлучи,
тужбу ћу оставит и плачни непокој
и Бога прославит, ки хоће тој такој,
да се ја растану с дразијеми, вај мени,
а срцу мом рану да носим по све дни,
тијем, драга сестрице, сва моја радости
одро бих све лице од веље жалости,
плач, тужбу и уздах да будем складати,
докли се вас у прах ја будем растати
рад твоје љубави, с ко[м] ме смрт раздијели
и у тужби остави, да живот мој цвијели.
Ма ну се ја боју, велми се и бљуду,
душицу да моју огријешит не буду,
безредно цвилећи до гроба сваки час,
сузице ронећи низ блиједи мој образ,
вај, тијем ћу, сестрице, уставит небог тач
чемерне сузице и уздах и мој плач,
од часа до часа, јаох, ну ћу вапити
и небесом из гласа и Бога молити,
да те Бог помили и пакла избави
и рајем надили по својој љубави.
Сад с Богом почивај, о части свијех жена,
дал ти Бог вишњи рај, душа ти блажена,
за тобом ље такој трудан ће остати
чемеран живот мој, да све дни зло пати,
рад твоје љубави да сада и потом,
докли ме растави трудна смрт с животом;
ље ако ти смртна влас живљење прикрати,
неће твој почтен глас у вијеке липсати,
који си гојила, мирисни како цвијет,
одкли се с' родила и стала на сај свијет,
зато се може рећ, да твојој младости
могла си тамо стећ вјекуште радости,
у вишњијех да дух твој с весел'јем прибива,
блаженство гди се тој праведнијем дарива,
меу дар остали гди у тојзи држави
вишњи се Бог хвали по вас вијек и слави;
Тијем, венче свијех жена, ако си ти сада
с блаженством здружена, како т' се приклада,
спомен се од мене за љубав, ку т' носим,
да дворе блажене по теби испросим,
нека ми по теби Бог милос дарује,
ки у вишњијех на неби у тројству краљује,
да с тобом једнага дух се мој сахрани,
сестрице придрага, гди стое избрани!
