Одкуда има смрт посил'је и крепос,
да буде у прах стрт анђелску туј љепос,
што се смрт расрди, што ли се разгњева,
тер љепос погрди, ка сунцу одсијева,
како смрт не има страх, како се не боја,
да буд[е] стрт у прах круну свијех госпоја,
тај славна госпоја, вај, што ли сагријеши,
злосрдо чес твоја тер косом упреши,
тер дику покоси и с духом растави,
бисером ка носи веначац на глави;
не би ли грехота и злоба велика,
да се тај љепота, славна час и дика
и круна свијех госпој у пепел обрати,
којој ти живот свој, о смрти, прикрати?
Вај, смрти, не би ли пријазни љувене,
што тај цвијет прибили учини да свене,
што свијету да болес, што сај свијет расцвили,
тер славно тај урес с душицом раздили,
да сај свијет остане јадовно трудећи,
свјетлости сунчане и зраке жудећи;
тач, потом издаше тај љепос избрана;
помраке насташе по свијети свијех страна,
јаки све да своју ови свијет жалује
приславну госпоју, ка дјевству краљује?
Не само дјевице жалују тај позор,
нер звијери и птице и остали сваки створ
и све што на сај свит вишњи Бог сатвори,
а навлаш сваки цвит у пољу и гори,
зашто је цвијет била мириса рајскога,
с којијем је гојила блаженство од Бога.
Жале ју дубраве, жале ју сви лузи
и сваки лис траве остаје у тузи,
зач је ње цвитак бил од рајске зелени,
ки је [-] вазда цтил у дјевству по све дни.
Жале ју планине, сви бријези и горе,
жале ју равнине, све ријеке и море,
праведно зашто јес, мој Боже прислатки,
да славан тај урес пожали створ сваки,
зач ју ти уреси анђелском љепотом,
а смрт ју угаси и раста животом,
ну смртне похвале и смртни непокој
заман су остале, праведни Боже мој,
зач твоја влас и моћ по вељој љубави
чини ју гори доћ к весел'ју и слави,
да с тобом у души без конца прибива,
весел'је да дружи и Твој кип да ужива.
