У смрт истога, госпођи Фиори Зузорић жени његовој Писац: Динко Златарић
Покли твој вриједни друг не живе на свити,
ки бијеше живот дуг достојан живити,
госпође, чим тужиш кроз горку бољезан,
покоја не дружиш приза сву ноћ и дан.
Њега ти у младос најљепшу смрт узе, 5
а нашу сву радос обрати у сузе;
јер с тобом плач дили сваки дуб видећи
тву липос гди цвили у црној одећи.
I мрамор цијепа се за жалос у сто дил,
чим тргаш тве власе и грдиш образ бил, 10
образ тај ки управ овди нам чини знат
што помња и нарав и небо може здат.
Тко драга згуби тач (не тајим тога ја),
с разлогом твори плач у тугах без броја.
Ну начин све има, и тужит вас вик свој 15
твојој се не прима вридности неизмијерној.
Одавна ти цвилећ подносиш жесток труд,
обикнут имаш већ небески што хтје суд,
и Богу захвалит на такој милости,
ки чини њему прит у вјечне радости.20
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 154, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
