У смрт истога, госпођи Дијани Држић жени његовој Писац: Динко Златарић
Прије зоре кроз болес тужећ ја уцвиљен,
да с нами толи јес ЗЛАТАРИЋ раздиљен,
видјех га и слиших његове ријечи пак;
свјетљи му звизда свих из лица сјаше зрак.
Рече ми; „Не тужи, јер вјечне радости 5
ови, знај, дух дружи по Божјој милости."
I чим га хтијах ја загрлит, он у тој
прида мном истраја, не чекав од вит мој.
Не би тој присњење ни која таштина,
нег право видјење и права истина. 10
0 драга његова љуби, тијем не цвијели,
истина чин' ова да т' радос подијели,
јер покле праведан он у свем вазда би,
достоја вјечни дан уживат на неби.
Тер слијепи, могу рит, чим њега на свак час 15
зовемо ми на свит, он у рај зове нас.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 152-153, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
